Српски рецепт за Украјину

„Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за коју седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити. То ће бити поруке и за вашу политичку елиту“, запретио је посланик Европског парламента Јелко Кацин у интервјуу босанској телевизији 12. фебруара.

Мора се признати добра обавештеност овог нама увек „радо“ виђеног госта на нашим просторима. Није он неки велики фактор у тим високим политичким круговима, али, с обзиром да је учествовао у разбијању једне државе (СФРЈ), добро је упознат са методама смене власти.

Када је дошло до заоштравања ситуације у Кијеву? Управо недељу дана касније, 18 фебруара. Истог дана када је Русија најавила исплату друге транше помоћи Украјини у вредности од 2 милијарде долара. То је, изгледа, био знак да се крене у одлучну акцију. Централни штаб „Десног сектора“ објавио је позив за мобилизацију преко друштвене мреже „ВКонтакте“, а лидер организације „Слобода“ Олег Тјагњибок је позвао у поход на Кијев.

Како је било реаговање војске и полиције? Очигледно је владала подељеност у тим ресорима. Осим специјалне јединице „Беркут“, коју су чинили већином људи са истока земље и која је поднела највише жртава, све остале снаге су остале пасивне. Доста је био нејасан и став војске. У разгару догађаја, смењен је био шеф Генералштаба Владимир Заману. Исто то се десило и у Србији. Војска је остала по страни. Владан Батић је обзнанио да ДОС има чврсто обећање да неће бити војне интервенције и да је начелник Градског СУП Београд Бранко Ђурић обећао да полицајци неће нападати народ. Наравно, општепознато је да је такво исто обећање добио и Зоран Ђинђић од Милорада Улемека Легије, команданта ЈСО.

Након потписивања споразума Виктора Јануковича са опозициом 22. фебруара, случајно или не, ту одлуку није обзнанио председник или неко од украјинских политичара, већ министар иностраних послова Пољске Радослав Сикорски. То само показује ко је, у ствари, прави господар ситуације у Кијеву. Исте вечери председник је побегао из Кијева, а у његовој Партији Региона наступило је расуло. Странка се одрекла свог лидера и суочена је са могућом забраном. У државним институцијама се формирају кризни штабови и прети се лустрацијама. Исте такве догађаје смо имали и у Србији након петооктобарског „ослобођења“.

А шта ће бити са Украјином? Јулија Тимошенко, изашавши из затвора 22. фебруара, обратила се присутнима на Мајдану речима, да ће Украјина ући у ЕУ и да ће тиме сви проблеми бити решени. Српски политичари су после 5. октобра исто то обећавали. Шпекулисало се да ће се то десити већ кроз 4 године. Сад смо у 2014. години а још увек смо на почетку. Истина, нешто се и мењало у међувремену. Уз помоћ наших западних „пријатеља“ СР Југославија се распала на две државе, а сама Србија је остала без 15% своје територије. То би Украјинци требали да имају на уму кад сањају лепе снове о Европи. Дуг је то и трновит пут.

Што се тиче финансијске помоћи Запада, то је питање о којем се много прича, а мало обећава. ЕУ и САД немају намеру да издвоје ни један цент за помоћ украјинској привреди која се налази у предбанкротном стању. Као велико решење, цинично је упућују на ММФ, који ће одмах затражити радикално стезање каиша и отпуштање 200 000 радника. То је већ било понуђено Јануковичу, што је он одбио.

Јуче су министарство финансија и Народна банка Украјине апеловали на међународне партнере, нарочито на Пољску и САД, да у наредних недељу или две одобре земљи кредит од 35 милијарди долара за период 2014-2015. Садашња украјинска власт предлаже и сазивање донаторске конференције.

Подсетимо се донаторске конференције за Србију од 29. јуна 2001. године. Југославија је на њој „добила“ око 1,2 милијарде америчких долара. У стварности, новац је био обећан у облику „кредита“ а не поклона.

„Прва транша би требало да дође у августу, неких 300 милиона евра. Изненада нам је речено да ће 225 милиона евра бити усмерено на плаћање старих дугова, од којих неки потичу још из Титовог времена. Две трећине те суме су казне и камате, пошто је Милошевић десет година одбијао да плати те зајмове. Преосталих 75 милиона евра треба да примимо најраније у новембру. Тако се то ради на западу, кажу нам. То значи да ће пацијенту у критичном стању дати лекове тек пошто умре“, објаснио је тадашњи премијер Зоран Ђинђић након комференције.

За 13 година „демократије“, Србија је са Запада добила 15 милијарди долара, док је за исто то време из ње изнесено више од 60 милијарди долара; пола милиона људи је остало без посла, а дужнији смо три пута у односу на 2000. годину. За све то време, ми смо испуњавали све што су од нас тражили. То је биланс наше проевропске политике.

Тако да, браћо Украјинци, добро нам дошли на нашем заједничком европском Титанику!!!

Милена Цмиљанић – Глас Русије