ХРВАТСКА ИСТОРИЈА

Слика: Улазак Немаца у Загреб 10.04.1941.

Интернет, са својим друштвеним мрежама, представља велику моћ комуникације. Још пре неколико година, тешко да сам могала и да замислим да ћу свечано отварање XXII зимских олимпијских игара гледати у директном преносу на руској телевизији, разматрајући сваки детаљ дуго очекиваног празника са својим српским пријатељима.

Величанственост фасцинантног догађаја, узбуђење, искрена радост лепоте снаге духа, све је то на неколико сати постало заједнички понос за Русији и истопило хладне фебруарске километре између Ростова и Београда.

За мене и моје Србе нису толико важни атлетски резултати. Важније нам је то што Олимпијада може да пружи прилику свету да буде фер и искрен. Уосталом по античкој традицији, за време одржавања Олимпијских игара треба оставити по страни разлике и обуставити војне сукобе. „Склапање Олимпијског примирја … има за циљ да омогући да се зауставе крвопролића и патње цивилног становништва и да започне политички процес за превазилажење кризе на основу принципа садржаних у Повељи Уједињених нација.“

Дефиле олимпијских тимова испред трибина није пука традиција.То је свети чин у коме је све важно. Чак и наизглед безначајан детаљ је потез на портрету њихове земље. Тај портрет може бити мали или велики, строг или забаван, елегантан или академски. „О спорте!Ти си свет“.

Поредак на отварању Олимпијаде је строго утврђен, тимови су одавно познати. Али свеједно, једнако задржавајући дах  ми очекујемо да се појаве колоне наших олимпијаца, борбена и смела екипу Србије и  тим спортских звезда Русије.

Свет се променио, а Југославија и Совјетски Савез су остали још само на старим политичким мапама. Али, такво је историјско памћење, па мој поглед невољно фиксира и нове заставе у рукама носилаца знамења земаља постсовјетског периода, и изразе радости на лицима присутних шефова нових држава, и наравно, костиме спортиста који по замисли руководстава олимпијских репрезентација морају да изразе национални карактер.

Готово на крају дефилеа у Сочију, између екипа Француске и Чешке, појавио се олимпијски тим Хрватске.

Тим је мали, а то је и разумљиво –  у новооснованој држави заузетој интеграцијом у „европски простор“, тешко је имати јаку зимску спортску инфраструктуру. Испред колоне, са националном заставом у испруженој руци је освајач сребрене медаље у Торину и Ванкуверу, Ивица Костелић. Спортисти и спортски функционери су у костимима црне боје и капама, које су карактеристичним обликом и начином ношења подсетиле на капе усташа са архивских фотографија из Другог светског рата. У општој атмосфери свечаности нота мог чуђења је остала незапажена, моји мудри српски online саговорници су тактично ћутали, а телевизијска слика је наставила да приказује одушевљење на трибинама.

У таквим црним капама су хрватске усташе биле у Совјетском Савезу у најтежем периоду Великог отаџбинског рата. Крећући се према Стаљинграду, стигли су они и у моју Ростовску области, ушавши у Азовске степе, никако не као туристи који би желели да прошетају Чеховљевим Таганрогом. Моћни и самоуверени окупатори, под заставом са црвено-белом шаховницом, усташе су дошле да убијају мој народ. На дан 22.јуна 1941.године,  Хрватска је, једина од свих словенских земаља, објавила рат СССР-у.

Три месеца раније, нацисти су, заузевши Загреб, одмах  приступили стварању марионетске „Независне Државе Хрватске,“ самим тим материјализујући познату мржњу Рајха  према православним Србима. За крвави спектакл били су потребни усташка капа, извођачи и  статисти.

И ево, из Италије, носећи са собом антисрпске пароле и расистичку идеологију, не заборављајући блиске везе са Абвером и IV управом Главне управе за безбедност Немачке империје, стигао је Анте Павелић. Тек рођена Хрватска, приступивши Тројном пакту, постала је ратни савезник Немачке. А усташка власт је приступила изградњи „етнички чисте државе,“ државе у чијим су идеолошким темељима била три правила: нема места за Србе у Независној Држави Хрватској, Срби представљају сталну претњу за хрватски народ, Срби су увек играли негативну улогу у историји хрватског народа.

„Закон о чистоћи аријевске крви и части хрватског народа“ почео је да делује пуном снагом. Из поставе усташке капе пљуштале су уредбе: о забрани употребе ћириличног писма и јулијанског календара, о исељавању Срба не само из центра Загреба већ и из других градова, о забрани изласка из станова после 18 сати и путовања јавним превозом. Претња „части хрватског народа“ била су и деца – православне школе и вртићи су затворени. Несумњиво, сметали су сви Срби, како иначе објаснити национално понижавање плавим тракама са словом „П“ (од православац – православни) на рукавима и присилно мењање српских имена…

Србин престаје да буде Србин кад изгуби своју православну веру. Стога су на почетку термин „српска православна вера “ лицемерно заменили термином „грчко-источњачка,“ а затим и сасвим забранили вршења верских обреда у  тако преименованим храмовима. Парламент марионетске државе, преправивши историју како му је одговарало, осигурао је свој духовни злочин објавом да су у земљи званично признате само три конфесије: католици западног и источног обреда (унијати), Муслимани и евангелисти. А човек у усташкој шапки, министар правде и вера у влади Хрватске, Мирослав Пук, баш као да концентрише вековну мржњу католичанства према православљу, рекао је : „Српска православна црква не може бити призната.“ Католичка црква, подржавајући владу Хрватске, у ствари је дала легитимитет власти усташа, положивши тако темеље ономе што је касније названо „србоцидом“ …

Ватикан је признао „Независну Државу Хрватску,“ Хитлер је похвалио стремљење да се  „смањи изузетно снажна српска мањина у Хрватској.“ Тако је почео крвави поход ножа – србосека.

Од првих дана постојања, нова хрватска власт, смућкавши од разних прописа Аустро – Угарске „Закон о преласку из једне вере у другу“  приморавала је Србе да прихвате католичанство. И овде је опет била неопходна усташка капа: за Србе који су се супротстављали новим наоружаним крсташима, пут је био само један – концентрациони логор и конфискација имовине. Усташе су „ревносне газде“ па српска имовина неће пропасти …

Лукави закон Хрватске прецизира један детаљ: не покрштавати Србе који имају средње и високо образовање, а исто тако ни професоре, наставнике, трговце, имућне занатлије, богате сељаке и православне свештенике. За њих, носиоце српске свести, неспособне да се преобрате у праве Хрвате, алтернативе није било.

У историји „Независне Државе Хрватске“ било је масовних репресалије и депортација Срба, и логора смрти, и насиља над православним свештеницима, и река крви и патолошке окрутности. На целој територији окупиране Европи само у Хрватској су постојали дечји концентрациони логори. Хиљаде хиљада православних душа које пате…

Превише је у новој Хрватској оних који желе да преправе историју. Никада се неће знати тачан број страдалих, нико не може измерити море српских суза, нико не може да каже колико је малих Тесла нестало у усташкој капи … Нико неће угасити ломачу коју су запалили на грудима епископа Платона, мученика за веру, који је дипломирао на Московској духовној академији, и носио нама Русима тако блиско презиме Јовановић…

Велики стуб православља, владика Николај, у свету Никола Велемировић, који је и сам поднео страхоте Дахауа, уписао је у црквени календар све познате и непознате мученике као „пострадале за православну веру од руку римских крсташа и усташа за време Другог светског рата.Ово су нови српски мученици.“ А Католичка црква и онако није иступила против геноцида над Србима.

Лоше су и Руси прошли у „Независној Држави Хрватској“. Многе световни и црквени делатници из руске емиграције били су изложени хапшењима, слању у затворе и интернацију. Види се да наши народи имају заједничку судбину. Тако ми и у историју идемо заједно…

Током састанка са Антом Павелићем, Адолф Хитлер је дао много савета. Једна препорука функционише до данас: „Ако хрватска држава заиста жели да буде дуговечна, она мора да води политику националне нетрпељивости следећих 50 година.“ Фирер је погрешио само у периодизацији..

***

Од оног црног дана када је Запад почео да распарчава Југославију, не даје ми мира питање: како су дојучерашњи суседи могли да подигну руку један на другог? Не у политичкој дебати, не у спортској арени, већ у стварном недавном чудовишном рату, који је уништио живот некада најлепше земље Европе? Шта је то могло управљати дојучерашњим  наставницима, инжењерима, пољопривредницима и радницима, који су заједно са црном капом из 1941.године извукли из мрачних углова својих душа и ту исту страшну идеологију србоцида?

Поставила сам ово питање својим Србима. А онима који су на првој линији фронта прошли ужасе последњих ратова, и онима који су извршавали своју професионалну дужност новинара, и онима који су у усамљеничким ноћима чекали своје вољене. Свако од њих је имао своју историју и одговор.Заједнички им је био само бол, јер у породици сваког Србина постоји рана од хрватског ножа –  србосека…

Поставила сам то питање и Русима … Моја млађа пријатељица Катја, дописник једне од ростовских ТВ кућа, частан и талентован новинар, дала ми је свој одговор и своју историју.

Њена бака Ваља је као шестогодишња девојчица живела у предграђу Таганрога, дивног приморског града у коме су се мале куће са чеховљевским вишњицима допале за смештај фашиштичким окупаторима, који су чекали долазак својих ескадрона смрти. Били су међу нацистима и Немци,  и Румуни, и Хрвати. Сви су они били нежељени гости, али су Хрвати остали запамћени по нарочитој окрутности. У једном од горких дана окупације,  Хрватски војник, видећи у крхкој таганрошкој девојчици личног непријатеља, замахнуо је из све снаге и ударио малену бичем, у пролазу, из чистог мира.

А била је у  Ваљушкином ратном детињству још и Петрушинска долина, где је једном  морала да помаже суседима да  међу стрељанима пронађу своје рођене и блиске. Био је ту и страшни крик непознате жене о зеленој хаљини, по чијој боји је она тражила своју стрељану ћерку…

„Долина смрти“ у чијој су глини заувек остали Руси и Јевреји, Цигани и Јермени, заробљеници и таоци, комунисти и ванпартијци, болесници и инвалиди, црвеноармејци и партизани. Сви који су сметали нацистичкој идеји о владавини светом. Нико ни дан данас не зна колико их тамо има…Стрељања су вршена три пута недељно …

Узгред , било је на моје питање и другачијих руских одговора –  о престижним летовањима у земљи са архитектонским лепотама и највећим нудистичким плажама у Европи.

Злочини немачког фашизма су добили свој Нирнбершки процес. Немачка, искрено или не нарочито искрено, осудила је ратне злочинце, покајавши се за учињено, негде делом а негде на речима. А Југославија је опростила Хрватима много тога, дајући деца и унуцима људи у црним капама могућност да живе, воле и маштају.

Не дао Бог да моја недоумица посеје нови национални раздор. Хрватска ће се сама разабрати са својом судбином и својим усташама. Али, ако хрватски историчари икад буду пребројавали српске жртве, нека размисле и о малој  уплашеној руској девојчици из окупираног Таганрога, у чијем животу су заувек остали зелена хаљина и хрватски бич.

Наталија Пичурина

20.02.2014 , Ростов-на – Дону

Превод: Нада Љубић

Јадовно.ком