Крим постаје нова самопроглашена држава?

• Крим је приликом распада СССР пристао да се потчињава Кијеву, а Кијев је пристао да се нарочито не стара о Криму којем је било посебно дозвољено да фактички остане руски
• На почетку „евромајдана” Крим се задовољавао изражавањем незадовољства и захтевима председнику и влади да заведу ред у земљи. Касније су у кримским градовима почели да се појављују емисари Мајдана, које су они једноставно тукли
• Деветнаестог фебруара президијум Врховног савета АКР позвао је председника Украјине Виктора Јануковича да предузме ванредне мере за увођење реда у Кијеву и нагласио да у земљи почиње грађански рат
• Истог дана председник Врховног савета АКР, Владимир Констатинов, допутовао је у Москву и дао неколико значајних изјава. Приликом сусрета са депутатима Државне Думе РФ, он је саопштио да ће Крим „у случају промене легитимне власти поставити питање о одвајању од Украјине”
• Могуће су три варијанте развоја. Прва – све ће се некако уредити. Друга – Крим проширује своју аутономију. Трећа – Крим излази из састава Украјине и постаје једна од „непризнатих држава” под патронатом Русије
• Може ли нешто да спречи трећи сценарио? Кијев не може путем силе да спречи Крим, чак и ако се тамо поново појави нека власт – независна Украјина фактички нема своју оружану силу; такође скоро да нема економских полуга будући да је криза. Сем тога,свака општеукрајинска власт мора нешто да учини са активираним „истоком” (Харков, Донбас, Одеса), а Крим је још даље…

ПОСЛЕДЊЕ изјаве кримских политичара и све јача криза у Украјини поново су вратили у жижу интересовања и статус и историју тог стратешки важног полуострва у Црном мору. Уосталом, чини се да управо од тог руског региона Украјине може почети распад украјинске државе.

Какве су шансе да Крим остане украјински?

Године 1441. Крим је постао јединствена и независна држава – ханство. Независност није дуго трајала, већ 1475. г. Кримско ханство је признало сизеренитет Отоманске империје.

Три века кримски Татари били су султанови поданици са широком аутономијом. Са престоницом у Бахчисарају,ханство је служило као северно утврђење империје:Кримљани нису дали ни Русији ни Реч Посполити да мирно живе обезбеђујући метрополи сигурност са севера и стални прилив робља. У том погледу једна од важних „мера”  била је подршка кримских Татара устанку Богдана Хмељницког у Украјини.

Међутим, агресивност бахчисарајских ханова одиграла је подлу улогу са њиховом државом. С једне стране, привукла је пажњу Истамбула, а турски господари почели су директно да делују у зони утицаја Крима и све више да потчињавају његову аутономију. Са друге стране, суседне земље ханства све више су желеле да се обрачунају због многих неправди. Све то приморало  је Крим да 1774.г. промени „кров”: после руско – турског рата хан је остао вазал, али не више Отоманске, већ Руске империје. То се многима није допало како у Истамбулу, тако и у Бахчисарају и зато је предузет низ покушаја да се успостави status quo ante. То није успело и – 1783. г. Крим је ушао у састав Руске империје, где је и остао више од 200 година.

До 1944. г. Крим је био руско-татарски. Два пута су га освајали Немци (1918. и 1941.-1944.), за време бољшевичке револуције Татари су покушавали да обнове независно ханство, а 1920. је полуострво било последње упориште белих. Будући да Крим није био острво, није могла да се оствари бела утопија коју је описао Василиј Аксенов, и Крим се вратио Русији. Наравно, совјетској, јер друге више није било.

У прво време совјетска власт је веома доприносила „татаризацији” Крима. Полуострво је добило статус аутономне републике, а власт је ишла на руку Татарима. Довољно је подсетити да за разлику од палата из руског царског времена – Бахчисарајски дворац ханова нимало није страдао од црвеног вандализма. Ипак, касније је био рат, била је окупација и татарски колаборационизам после чега је гнев заменио милост.

Кримски Татари депортовани су 1944.г. на исток тако да, чак у време Хрушчовљевог отопљавања, нису добили право да се врате.

Крим је остао аутономија у саставу РСФСР – и постао чисто руски. И поред тога он је предат у састав друге савезне републике – Украјине. Тај догађај био је усклађен са 300-годишњицом Перејаславске раде која је донела одлуку о припајању Украјине Русији, иако је пре свега имао административни мотив: због географских разлога било је једноставније да се Кримом руководи из Кијева него из Москве. Истовремено је укинут  и статус аутономије што је такође поједноставило могућност контроле.

Међутим, дошла је 1991. година …

         Замало Кримски рат

Током 90-их украјинска политика била је још инертна, на Криму и око њега кипеле су озбиљне страсти. Као прво, Украјинска ССР, која се претворила у независну државу, почела је да улаже напоре да украјинизујеТаврију. То је изазвало природан отпор локалног становништва. Друго, активирали су се Татари који су у време Горбачова добили право да се врате и који су свим силама настојали да искористе пометњу за повратак изгубљених земаља и привилегија. Треће, главна база совјетске флоте, која се налази на Криму, постала је јабука раздора између Украјине и Русије.

Тешко да вреди улазити у све детаље и нијансе политичких свађа Крима током 90.-их, којих је било много и које су биле замршене, а данас већ нису актуелне. Значајнији је резултат: Крим се није одвојио од Украјине, али је добио посебна права. Од свих региона у земљи (у совјетско време било их је 25, сада 26 – град Кијев је издвојен из Кијевске области) само тај има статус аутономне републике. Аутономна Република Крим нема изабраног председника, али он се не поставља ни из Кијева од стране државне администрације: постоји влада коју формира републички Врховни савет (премијера такође бира ВС, али уз сагласност председника Украјине).

Односно, Крим је пристао да се потчињава Кијеву, а Кијев је пристао да се неће нарочито старати о Криму. Криму је посебно дозвољено да фактички остане руски и све се свело на промену натписа улица, па и то не свих.

Када су кијевске власти у време председника Јушченка покушале да склоне руску флоту из Севастопоља (истицао је рок закупа који су усагласили Јељцин и Кучма, а његов продужетак нису наредили Вашингтон и Брисел), чврста позиција Кримљана умногоме је утицала на одустајање од те креативне идеје.

Изгледало је да се све усталило. Али, десио се евромајдан.

Пре свега треба истаћи две важне околности. Прва је – етничко-културолошка, друга – економска.

Као прво, од свих региона Украјине Крим је највише руски. Некад је то била вишенационална територија, али су из Таврије још у време Потемкина  пресељени Јермени и Грци, а Стаљинова депортација одселила је Татаре. У тренутку распада СССР-а на Криму је било 67% Руса и 26% Украјинаца, а сада (за две деценије број становника Крима смањио се скоро за пола милиона – са 2,4 милиона до непуних 2 милиона) тамо живи 58% Руса, 24% Украјинаца и 12% Татара. Уз то, руски језик сматра за матерњи три четвртине становништва, а украјински – само његов десети део. Руски језик користи (искључиво или истовремено са другим) 97% становништва – то су подаци Кијевског међународног института за социологију.

Друго, за разлику од таквих, не мање, или мало мање руских региона, као што је Донбас, Крим скоро да нема економску елиту повезану са Европом. Прецизније речено, Крим скоро и нема сопствену економску елиту. У годинама украјинске независности он није мање разорен од осталих области земље. У другој половини 90.-их украјински олигарсису се заинтересовали за кримска одмаралишта (и веома мало за индустрију и пољопривреду) и почели да улажу, али туђ новац. Зато кримска елита нема оне кочнице које „доњецку” и „дњепропетровску” чине тако попустљивом када у игру улазе ЕУ и САД.

Због ова два фактора Крим никако није могао остати равнодушан према ономе што се догађало у Кијеву. Тим пре, тешко да се од Кримљана могло очекивати да уопште имају икакве симпатије према „бандеровској револуцији”. При том је овог пута реакција Крима била много оштрија него пре 22 године.

У почетку су се на Криму задовољили изражавањем незадовољства и захтевима председнику и влади да заведу ред у земљи. Касније су у кримским градовима почели да се појављују емисари Мајдана, које су они једноставно тукли. Међутим, погоршање које је наступило  тачно за јубилеј Перејаславске раде (360 година) и давања Крима Украјини (60 година), изазвало је не само спонтано незадовољство, него и потпуно званичну реакцију.

Деветнаестог фебруара президијум Врховног савета АКР позвао је председника Украјине Виктора Јануковича да предузме ванредне мере за увођење реда у Кијеву и нагласио да у земљи почиње грађански рат.

„Покољ на улицама главног града потврђује да је опозиција схватила бројне уступке од стране власти као испољавање слабости, а закон о амнестији искористила као предах за нове покушаје да силом узме власт у земљи” – цитира његову изјаву ИТАР-ТАСС. У наставку се још каже да „у случају даље ескалације грађанских сукоба Врховни савет има право да позове становништво аутономије да стане у одбрану грађанског мира и реда на полуострву”.

Истог дана председник Врховног савета АКР, Владимир Констатинов, допутовао је у Москву и дао неколико значајних изјава. Приликом сусрета са депутатима Државне Думе РФ, он је саопштио да ће Крим „у случају промене легитимне власти поставити питање о одвајању од Украјине”,  мада се оградио да се још увек то питање не разматра. „Ми имамо само један пут – одбијање одлуке президијума ЦК КПСС о предаји Крима. Једна земља предала је (Крим) другој земљи, у знак пријатељства, вековног пријатељства, земљи која се данас зове Украјина. Видимо шта се дешава са пријатељством. А ако престаје да постоји сама земља, онда престају да важе сви акти, постојаће потпуно другачија политичко правна историја” – цитира председавајућег Кримског парламента РИА „Новости”.

Као што се види, реторика званичних власти АКР се пооштрава. На Криму се већ осећају тешке економске последице „нове Рушевине”; Кримљане иритирају бандеровски „десанти”; на Крим су почели да се враћају рањени милиционери са Мајдана… А шта даље може да уследи?

Могуће су три варијанте развоја. Прва – све ће се некако уредити. Друга – Крим проширује своју аутономију. Трећа – Крим излази из састава Украјине и постаје једна од „непризнатих држава” под патронатом Русије. Шта је вероватније?

         Упоређивање потенцијала

Шансе за прву варијанту сваким даном опадају. Изгледа да је једини човек који стварно жели примирје према ранијим условима, председник Јанукович – сви остали желе да нешто промене у своју корист.

Друга варијанта је могућа ако наступи бар некакво смиривање. Насиље западних региона и јачање незадовољства у источним и јужним, а такође и Кијев који је ушао у ковитлац, не желе да се смире. Посебно је питање шта се дешава на истоку и југу. Важно је да је смиривање могуће само уз сагласност страна на федерализацију Украјине. А украјинске присталице независности више се плаше федерализације него давања руском језику државног статуса. Они сматрају (и не без разлога) да ће се федеративна Украјина распасти већ следећег дана. Тим пре, ако руски језик врати статус званичног и већина грађана земље (укључујући и већину етничких Украјинаца) са задовољством искористе могућност да говоре као што су и навикли…

Може ли нешто да омете трећу варијанту? Кијев не може путем силе да спречи Крим, чак и ако се тамо поново појави нека власт – независна Украјина фактички нема своју оружану силу; такође скоро да нема економских полуга будући да је криза. Сем тога било која општеукрајинска власт мора нешто да учини са активираним „истоком” (Харков, Донбас, Одеса), а Крим је још даље…

Зато на Криму има Татара. Наступајући на телевизији НТВ, председник парламента, Константинов, тврдио је да су се са њиховим Меџлисом договорили. Следећег дана први човек Меџлиса, Рефат Чубаров, говорећи на Мајдану негодовао је због изјаве председника парламента: према његовим речима кримски Татари неће дозволити да се реализују изјаве таквих политичара као што је Константинов.

„То је политичка подвала у времену тешком за земљу. Кримски Татари једноставно неће дати да се то учини! То је и наша земља, то је земља свих који живе на Криму, ми немамо другу отаџбину. Ми ћемо бити у јединственој држави” – наводи речи Чубарова „Украјинска правда”.

Другим речима, Криму прете да одговори „антимајданом” грађанским локалним конфликтом. Према томе, исход ће одлучити они који се раније уплаше. И не ради се само о томе ко од председавајућих у парламенту има јаче нерве, већ пре свега о томе, да ли ће се у Украјини наћи снаге способне да очувају ту исту јединствену државу о којој брине татарски лидер.

Превела

       Ксенија Трајковић – Факти.орг