Заједно у жупи Криста Краља у Београду прослављен Дан државности Србије
Поводом Дана државности метрополита, надбискуп београдски монс. Станислав Хочевар, 16. фебруара је служио свечану свету мису у жупи Криста Краља у Београду. Заједно с апостолским нунцијем у Србији монс. Орландом Антонинијем, пречасном браћом свештеницима и верницима, надбискуп је изразио велику радост и захвалност што наша заједница може да поздрави све присутне: Његову светост патријарха српског г. Иринеја, викара патријарха владику г. Андреја Цилерђића, представнике хришћанских Цркава: бискупа Реформаторске Цркве г. Белу Халаса; свештника Словачке евангеличке Цркве у Војловици о. Бранислава Кулика, рабина Јеврејске заједнице г. Исака Асиела. Посебно је поздравио државне поглаваре: председника Владе г. Ивицу Дачића; генералног секретара Председништва Републике Србије г. Недељка Тењовића; министра саобраћаја г. Александра Антића, представнике војске, министар одбране г. Небојша Родић, генерал-мајора Слађана Ђорђевића и пуковника Зорана Пешића, као и председницу Уставног суда.
Искрени поздрав Београдски надбискуп упутио је екселенцијама министрима у Влади Републике Србије и свим часним гостима, амбасадорима различитих држава и представницима међународним установа.
„На овом Еухаристијском слављу окупљени смо једним посебним циљем, да бисмо се захвалили за нашу државну заједницу Србије и на њу зазвали Божји благослов!“, рекао је у уводним речима Хочевар и позвао све на одговорност и напредак у праведности. „Требамо све више откривати богатство и захтевност заједнице и заједништва, да бисмо могли достојно да одговоримо Творцу свег створеног и сами напредовати путем мира, сарадње и целовитог напретка“, додао је надбискуп. У наставку објављујемо хомилију монс. Станислава Хочевара за време еухаристијског славља на дан захвалности.
„Договориће се на крају данâ, то јест на крају свих времена – на крају земаљске историје: Гора Дома Господњег биће постављена врх свих гора, узвишена изнад свих брегова. К њој ће се сливати сви народи!“
Браћо и сестре,
То што смо чули у пророчкој речи првог читања, јесте и основно надахнуће овог и управо таквог нашег сусрета! Ми нисмо само сведоци историје прошлости, него и историје будућности: штавише, мета-историје! Сведоци смо историје која чезне ка бескрајно великом циљу! Тај циљ је потпуна слобода појединаца и заједница, који су – сачувавши сјај свог идентитета – урасли у нову велику заједницу породице човечанства свих времена, придруживши се заједници пар еxцелленце – заједници Пресвете Тројице. Тек у том последњем, дефинитивном и изнад свега величанственом сусрету заједништва у највећој могућој различитости – свако биће и свака заједница биће преплављени срећом и блаженством живота и радости. И сваки појединац, сваки народ и свака државна заједница позвани су изричитим Божјим позивом – без тог изричитог Божјег позива нико од нас не би егзистирао – да дамо свој изворни и, дакле, особени историјски допринос у току векова, да бисмо тако могли да припремимо метаисторијски тренутак када ће Бог бити „све у свему и у свима“.
У том светлу откривамо како је важно познавати своју историју (дакле, празник Сретења), али је још важније дати читав свој допринос да би се преостали наставак историје развијао што позитивнијим путем пуног заједништва и пуног заједничарења. Управо зато нас Апостол народа, тај незаустављиви визионар спасењске историје, тако устрајно позива да се сви – без икаквог изузетка – свесно, целовито, радосно и драговољно укључимо у сејање доброг семена на поља историје. Жетва – у сваком погледу и сваком смислу – може да буде само онда велика и добра и може да нахрани све учеснике историје, ако сви сеју, ако сви обрађују оранице људских живота. На том историјском путу кроз векове и крајеве света, сваке недеље се окупљамо на Еухаристијској гозби управо зато да бисмо откривали Божју великодушност и доброту! Треба дословно ушима и устима да осетимо како нас храни својом Речи, својом љубављу! Тако ћемо откривати како нас Он увек и свуда престиже својом добротом и великодушношћу; исцељује својом милошћу и милосрђем. Света Еухаристија, света литургија, далеко је виша од сваког учења и теорије, а тако и ми треба да будемо великодушни и предусретљиви; све да предвидимо и све престигнемо; све тако да хранимо и нахранимо да увек остане на висини.
Улога Цркве и верских заједница управо је у томе да се наша људска срца очисте од сваког егоцентризма и учине нас великодушнима, одговорнима и радоснима у давању, у сејању, у изграђивању нове цивилизације љубави.
Наш духовни допринос је управо у формирању срцâ појединих људи да тако сви становници неке земље – тако преображени – нашу историју већ сада и овде преображавају у рај, у метаисторију, у животну одређеност, то јест у односе безусловног поштовања, разумевања, сарадње и солидарности са свима.
И не само то! Тренутак који сада славимо говори нам да је наш Бог – Бог изненађења и да увек даје више него што мислимо и што се и сами усуђујемо да молимо. Наш Бог је Бог свих могућности, а примамо само ако тражимо, ако иштемо, ако за те дарове молимо. Зато су велики мистици увек били и најбољи пропагатори заједништва, државотворности и цивилизације.
Бог се, наиме, никоме не намеће. Без нашег личног унутрашњег тражења – у равнима тела и духа; рада, науке и духовности, ми, наиме, сами себе блокирамо, заустављамо и свестрано изобличавамо. Свака заједница, сваки народ који не тражи, не куца на нова врата историје, нових могућности, на врата нових пријатеља и пријатељстава, не може да напредује.
Управо зато је тако важно да свако наше „данас“ буде прожето есхатоном и свака историја – метаисторијом. Тако, наиме, можемо правилно да усмеравамо садашњи тренутак. У Еванђељу које данас чусмо, Господ наш врло је јасан и конкретан: „Све, дакле, што желите да људи вама чине, тако чините и ви њима. То је, доиста и Закон и Пророци!“ (Мт 7, 12). Управо то и ми желимо данас једни другима, и честитамо једни другима и нашој државној заједници: да у нама као и у њој буде испуњен сав ЗАКОН и да живи аутентичним пророчким духом!
(кмц)