Беч: „Србија мора да умре!“
Аустроугарској је било иритантно и забрињавајуће да једна мала, неразвијена средина има регионалне амбиције, да стиже на границу са Грчком и да у контакту између Срба и Хрвата говори о југословенском питању. Таквa Србијa није могла да постоји.
Тензије између Аустроугарске и Србије почеле су крајем 19. века уласком Аустроугарске у Босну и Херцеговину. Од тог тренутка Срби монархију виде као главног непријатеља. Ако су то до тада биле Османлије од тог тренутка то су, како су Срби тада говорили, Швабе – каже за документарни филм „Србија у Великом“ рату професор Филозофског факултета Милош Ковић. Обреновићи су некако сукоб одложили, да би ескалирао после 1903. године, након убиства краља Александра Обреновића и промене на београдском престолу.
Први ултиматум, који је уједно био и први пораз, Русија је добила током Анексионе кризе. Уследили су Балкански ратови и две кризне ситуације на северу Албаније: Прохаскина афера и криза око Скадра. Опет претње Србији и Русији и поново још два ултиматума и нова понижавања. Четрвти ултиматум, четврта велика криза била је јулска криза 1914. године. Свакоме је могло да буде јасно да се Русија више неће повлачити – оцењује Милош Ковић.
Смена династија донела је и промену спољно политичког курса земље. До тада углавном више – мање послушна савезница Аустроугарске сада се окреће царевини Русији. Окретање ка Русији значило је и постепено окретање ка Француској и Великој Британији. Промену курса Хабсбуршка монархија је са непријатељством посматрала.
Кад је Србија са Бугарском створила Царински уговор Аустроугарска је захтевала да се тај уговор никада не примени. Тиме је већ показала знаке да жели да изврши економску и привредну блокаду Србије што ће се и десити тзв. Царинским ратом који је трајао од 1906. до 1911. године – каже за РТС академик Драгољуб Живојиновић.
Царински рат Србију није сломио. Краљевина се ослободила доминантне аустроугарске улоге. Успела је тих година чак и да оствари профит. У политичком смислу Русија је и даље главна заштитница Србије, на економском пољу све више то постаје Француска – оцењујње Станислав Сретеновић из Института за савремену историју.
Зашто је Србија била претња Аустроугарској? Како је било могуће да краљевина (преткумановска Србије имала је свега два и по милиона становника) која је скоро 16 пута мања од моћне царевине (Хабсбуршка монархија броји преко 50 милиона житеља) буде проблем и представља опасност?
Аустроугарска је била избушена и озбиљно пољуљана унутрашњим националистичким сукобима а најозбиљнији проблем било је југословенско питање – објашњава за документарни филм „Србија у Великом рату“ професор Милош Ковић и додаје да су кичму покрета у оквиру монархије чинили Срби са којима је Краљевина Србија имала сталне контакте.
У Бечу су схаватали да југословенско питање постаје опасност и да оно мора да буде решено унутар монархије. Независна Србија, као земља која привлачи Јужне Словене, више не може да постоји. Зато начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф, и министар спољних послова Аустроугарске Лекса фон Ерентал од 1907. године константно траже или припајање или окупацију Србије – напомиње Милош Ковић.
У Бечу су тада почели да праве ратне планове за напад на Србију. Постојале су две верзије напада (локални и глобални) у зависности од тога да ли ће се рат водити само са Србијом или ће у рат ући и њена заштитница Русија – каже Александар Животић са Филозофског факултета у Београду.
Наредних година кризна ситуација постајала је све напетија. У октобру 1908. године Аустроугарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине што замало није довело до рата, у Београду је владало ратно расположење – каже академик Живојиновић. Русија се противила анексији јер је окупација Босне била у супротности са одлукама Берлинског конгреса. Немачка је наступала уз своју савезницу и послала ултимативни претећи телеграм Русији. Руска царевина се марта 1909. године понижено повукла. Германски блок је тада победио.
А онда, 1912. године почео је рат на који велике силе нису благонаклоно гледале. Мале балканске земље (Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска) су се ујединиле и победиле вишевековног непријатеља – Отоманску империју. Из два Балканска рата Краљевина Србија изашла је увећана за 81 проценат некадашње територије и бројнија за скоро милион и по становника.
Већа Србија представљала је и већу претњу. У Бечу тада више није било дилеме. Сви су били за рат. Зашто? Зато што су балкански ратови, са једне стране, показали да ће источно питање бити решено по националном принципу – „Балкан, балканским народима“. А са друге, можда и значајније стране, процењује Војислав Павловић из Блаканолошког института САНУ, проширена Србија представљала је препреку за стратешки правац ка Егејском мору и Солуну. Србија је затворила Аустроугарској и Немачкој продор на исток.
Рат је тада, 1913. године, спречио немачки кајзер Вилхем II – каже за РТС професор Љубодраг Димић са Филозофског факултета у Београду. Немачки цар је сматрао да су победе Србије сувише ситан разлог да би дошло до великог светског рата.
Читава ситуација настала Балканским ратовима била је увод у светски сукоб јер су витални интереси великих сила овим ратовима били поремећени – оцењује академик Драгољуб Живојиновић. Руси су хтели да се уз Србију чрвсто инфилтрирају на Балкану, Немци су добили крила да се приближе и подржавају поражену Бугарску. Аустроуграској су угрожени витални интереси ка Егесјком мору. Тражио се повод за решење кризе, повод за избијње рата који је могао да се сведе и на пуку случајност.
Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд
Интервјуи су део документарно – играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.
РТС – Слађана Зарић
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
