Беседа у Недељу Страшнога Суда

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа у Недељу Страшнога Суда

1965. године у манастиру Ћелије

Еванђеље љубави завршава се Страшним Судом! Господ Христос је Бог Љубави, а гле завршава историју света, историју свих народа – Страшним Судом. Судиће свим народима и сваком човеку посебно. То је завршетак наше људске историје, то завршетак мој и твој и сваког људског бића. На Страшноме Суду Господ Благи у свој Својој слави суди свима. Бог Љубави у исто време и Бог Правде, ето, изрећи ће последњи суд о мени и о теби. Шта си урадио са овим животом који ти је Он дао, шта си ти урадио са браћом на земљи, са људима, шта се десило са Еванђељем?

Он је дошао у овај свет – ради чега? Дошао је да нам покаже како треба живети и овим животом осигурати себи Живот Вечни. Чули сте из данашњег Светог Еванђеља: на Страшноме Суду и пред страшним Престолом Господа славе стоје само два пута за људска бића: пут који води у Царство Небеско и пут који води у огањ вечни. Трећег пута нема. И сваки од нас мора поћи једним од тих путева.

Од чега зависи води ли пут у Царство Небеско или у огањ вечни? Господ нам је казао у данашњем Светом Еванђељу, казао је зашто ће сваког човека осудити на вечне муке ако је заслужио, или му дати Царство Небеско ако је заслужио. Какве су теразије којима ће Господ мерити нас и наше животе земаљске на дан Страшнога Суда? Казао нам је све кроз благу вест о Страшноме Суду. Свакоме човеку и сваком људском бићу Господ ће судити на Страшноме Суду према томе како је поступао са Њим, Христом, у овоме земаљском свету, како је поступао са Његовим Светим Еванђељем. А Његово Свето Еванђеље и јесте Света Књига и Свети Закон.

У исто време, објављује Господ кроз данашње Своје свете благовести о Страшноме Суду, да је сваки човек христоносац, сваки човек носи у себи невидљивог малог Христа, сваки човек носи у себи невидљивог Бога. И кад. ти добро чиниш човеку, гле, ти чиниш Христу који је у њему, гле, ти чиниш Богу, Који је у њему. Гладнога си нахранио: Спаситељ вели да си Њега нахранио, Њега Који је у гладноме. Жеднога си напојио: кога си напојио? Опет Њега Господа Христа Који је у човеку жедном. Госта си примио: примио си Бога. Болесника си посетио, посетио си Христа Који је у њему. Сужња у тамници си посетио: гле, Господа Христа си посетио.

Шта је човек? Човек је христолико биће.човек је од душе и тела; тело је од земље, а душа од Бога. Слика Божија, жива икона Божија, то је душа свакога човека, не само хришћанина, већ свакога човека уопште, и незнабошца. Господ је створио једног човека, Адама и Еву, и од њих сав род људски. Адама и Еву, створио је по слици и прилици Својој. Тако је људско биће уствари христолико и боголико, људско биће је богоносно биће, богоносно биће. То је сваки човек, сваки човек без изузетка.

Зато је у Еванђељу и речено: свакога човека који излази на свет обасјава једина истинита светлост – Господ Христос. Када спушта душу у овај свет ма ког људског бића, Господ је спушта као Своју икону, као Своју слику, као (слику) живога Бога, као малог Бога у блату људскога тела. Како смо, (Господе), Теби чинили добро, како смо Тебе гладнога хранили? Спаситељ ће им одговарати и казати: „Заиста вам кажем, кад учините једном од ове моје најмање браће, мени учинисте, мени учинисте.“ Гле, Господ свакога човека назива братом својим. Он је Син Божији. Дошао је у овај свет да и нас начини синовима Божијим.

Ето, Он казује тајну, тајну људскога бића, тајну нашега добра. Кроз свако добро које чинимо, чинимо добро уствари Господу Христу, Који живи у свакоме човеку. Кад чиниш добро дело и безбожнику, чиниш добро дело Христу Који је у њему. Иако се тај безбожник руга Господу Христу, иако је Господ у његовој души у заточењу – али Страшни Суд стоји и постоји. Тада ће из његове душе појавити се Благи Господ са ликом Својим и питати: Шта си урадио са Мојим Еванђељем? Шта си ти са Мном урадио у твојој, души. То је тајна људскога бића и правде Божије, правде Христове. То је Бог.

Нема Бога, не видимо Га – вичу многи безбожници, неверници. Господ открива ту чудесну тајну баш њима безбожницима и неверницима. На дан Страшнога Суда њима ће рећи: „Идите, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим“! Не људима приправљен, него ђаволу и анђелима његовим. Али, зашто идете у пакао, зашто идете у огањ вечни? Зато: гладан бејах и не нахранисте ме, го бејах и не обукосте ме, болестан и у тамници, не обиђосте ме. Неки ће питати: „Господе, па кад Те ми видесмо на земљи, кад?“ „У свакоме од вас био сам ја“. „Али, Господе кад те видесмо гладна и жедна и гола и боса?“ А Спаситељ им одговори: „Кад не учинисте једном од ове моје мале браће, мени не учинисте, мени не учинисте…“

У великом славном граду Александрији пре хиљаду петсто година живео је цариник Петар, који је најпре био немилостив, а затим постао веома милостив – када је у сну видео себе, душу своју где пролази из овога света у онај свет и како припада душа немилосрдна црним анђелима. Он се тргне и почне творити Еванђеље Христово и чинити милостињу. Једнога дана Петар свемилостиви сретне на улици великог града Александрије једног бродоломника који је скоро био наг, скиде са себе сјајну одећу, огртач златоткан и даде га страдалнику. После неколико сати Петар милостиви враћао се кући, прошао је преко трга и тамо угледао свој дивни плашт где се продаје. Тужан оде кући својој, жалећи што је тако поступио онај несрећник. Њему се Господ после подне јави огрнут тим огртачем и рече му: „Петре, ти си Мене огрнуо, ти си Мене оденуо“.

Тада Светоме Петру постаде јасно шта бива са даровима које дајемо невољницима или просјацима.

Ти си Мене оденуо… Тако Господ објављује тајну људскога бића. У нама људима главно је – шта? Главна је душа, главна је та жива икона Божја, та христолика икона, та боголика икона. И ти, живећи у земаљском свету међу људима, гле, ти живиш у једном раскошном иконостасу Божијем. Сваки човек – жива икона Христова. Сваки човек – ходајуће Еванђеље. Господ, дошавши у овај свет и објавивши Своје чудесно свесавршено Еванђеље, коме је објавио? Објавио је човеку, који је већ носио Христа у себи, Бога носио у себи. И ти пази шта радиш са њима (људима). Увек поступај са њима као са бићима у којима Христос живи. Сваки је човек, као што рекох, мали Христос, мали Бог у блату. Пази како се понашаш, како се владаш, какву реч говориш, какво дело чиниш, како поступаш са човеком. Одговараћеш на дан Страшнога Суда за сваки свој поступак. Пази какве ћеш одговоре давати. Зато се владај према људима као према божанским створењима, а не као према потомцима мајмуна, а не као према животињама, као што многи безумници данас уче. Сваког човека гледај као својег брата у Христу, гледај га као сина Божијег, гледај га као створење Божије, и тада, тада ћеш бити способан и оран да чиниш свако добро дело, свако еванђељско дело.

Када је Господ дошао на овај свет са Својим Еванђељем, Он није дошао туђинцима, него је дошао својима, дошао својим створењима којима већ у души блиста првобитно Еванђеље, слика Божија, слика Христова. Зато је свакоме човеку лако бити хришћанин, јер Христове заповести одговарају природи нашој, души нашој, нашему човечанском бићу. Зато је Бог и постао Богочовек да би показао колико ја човек сличан Богу, човек једно са Богом. То Еванђеље Господа Христа казује. То од нас оно захтева и тражи.

Данашње Свето Еванђеље о Страшноме Суду казује нам која је врлина најглавнија. Која је врлина за сваког човека диплома којом одлази у Царство Небеско, која? Христољубље. Љубећи човека, љубећи га као Божје створење, као живу икону Христову, ти Христа љубиш. Чинећи добра њему, ти чиниш Господу Христу. То је Христољубље. Свако дело које чиниш човеку, односи се на Христа Који је у њему. Зато је христољубље, браћо моја, најважнија врлина, свеврлина. Када волиш Господа Христа онда ће ти бити лакши пост и молитва, милостиња и трпљење, кротост и смиреност, и све муке које нас снађу у овоме свету. Када човек има врлину христољубља из ње ничу остале врлине и живе вечно у човеку и чине човека вечним. Човек љубећи Господа Христа и служећи Њему, уствари служи себи, само преко Господа Христа, служи себи преко других људи – показује нам данашње Свето Еванђеље.

Праведници којима Господ даје Царство Небеско, шта су радили на земљи? Чинили су добра дела која остају вечно са њима. Човек та добра дела прима на дан Страшнога Суда. И види их, види све што је учинио, иако се у смирености својој пита: Господе благи, ми смо и гладни и жедни и голи и боси. А главно је, браћо, у овоме свету да је иза нас Бог. Христољубље! Роје се све друге свете еванђељске врлине. Човеку онда није тешко испуњавати заповести Христове, заповести Његовог Светог Еванђеља, јер човек осећа и зна да тиме стиче себи Царство Небеско. Служећи другима он служи на крају крајева вечном спасењу свом. Служи боголикој души својој коју му је Бог и дао такву, боголику и христолику, да би се помоћу ње стално отимао ка Царству Небеском, радио за Царство Небеско, живео га, и наследио га на дан Страшнога Суда.

У данашњим дивним црквеним молитвеним песмама Христољубље се назива царицом врлина, за којом иду све остале врлине.

Нека би Благи Господ разбудио све нас, све људе, све хришћане и нехришћане, да осете и увиде шта је човек; да је човек жива икона Христова и да служити човеку значи служити Богу Који је у човеку, да се тиме стиче Царство Небеско које се не може речима исказати, његове радости и његове врлине. Нека би Благи Господ ту свету врлину Христољубља развио у свима нама небеском помоћу Својом, да бисмо, и ми служећи људима на земљи као Христоносцима, као Богоносцима, осигурали себи да на дан Страшнога Суда станемо с десне стране Небескога Цара. И да чујемо Његов мирни и благи и слатки глас: „Ходите благословени од Оца мога и примите Царство које вам је приправљено од постања света“. Тада, тада – тада ће свет завршити своју историју и свако људско биће и сваки народ завршиће своју историју саслушавши речи свеправедног Бога и Судије Господа Исуса Христа. Праведници одлазе у Живот Вечни, а грешници, непокајани грешници, у муку вечну. Амин.