И муџахедини су замукли!

На Требевићу ратне 1994. године –  Са Војводом Славком Алексићем и капетаном Зеком ( у позадини Сарајево)

На Св. Трифуна, 14.фебруара 2014.год. у Дарбију, Енглеска – 20 година касније. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – САРАЈЕВСКО РАТИШТЕ 1994. год.

Из књиге (у припреми) под насловом „ОД КРАЈИНЕ ДО КОСОВА“!

„Што није записано – заборави се, што се заборави као да није (ни) постојало“!

(Св. Владика Николај Велимировић)

Ратна 1994.година. Сарајевско ратиште, положај српских борбених снага на Грбавици – Јеврејско гробље. Празник Св. Трифун, 14-ти фебруар.

Уочи Св. Трифуна сам са својом протиницом Секом стигао из Калифорније у српску ратну престоницу Пале. Као и обично, када смо долазили, били смо домаћински и братски примљени у дому Богдана и Кове Вукадин. Иначе Богдан, иако је у педесетим годинама живота, командује једним одредом при „4-ом батаљону Сарајевско-романијске бригаде“. Ту смо се окрепили, а онда, по договору, преко наших веза јавили смо се Војводи Славку Алексићу, комаданту Ново-сарајевског четничког одреда, на положају Грбавица – Јеврејско гробље.

Убрзо је стигао и Војвода са својим пратиоцима, па су нас онда наши добри домаћини почастили са оним што се имало. Заједно са Војводом су дошли;  мајор Благоје Ковачевић, млад и способан официр, који је провео на Космету 6 год. као момандант батаљона, командовао је на славонском ратишту, око Окучана, као и на книнском ратишту. Априла 27-ог 1993.год. напустио је бившу ЈНА и долази добровољно да помогне својој браћи на Илиџи и ту постаје начелник свих јединица. Док су други бежали главом без обзира, он је своју породицу, жену и двоје деце (Јовану и Стефана) довео на ратну Грбавицу. Златко Новковић (капетан Зак, ратни надимак) је добровољац из Њу Јорка, који је 1992.год. дошао код капетана Драгана и као Книнџа се борио у Крајини, а када се капетан Драган повукао, он у мају 1993.год. долази на Грбавицу код Војводе Славка и постаје његов први пратилац.

Јавили смо се и тадашњој поптредседници РС др. Биљани Плавшић, али пошто је она била на неком важном састанку, одлучили смо да кренемо на Грбавицу. Успут смо сусретали разна возила УНПРОФОР-а, који су имали некакву мисију одржавања мира између срба и муслимана. Када смо на Грбавици наишли на први српски бункер „Кафе бар код четника“ били смо заустављени да са борцима попијемо кафу и ракију, премда су на само 80 – 100 метара од њих били муслимански ровови – положаји.  У четничку команду смо стигли иза подне, где смо затекли неколико бораца који нису били тренутно на положају како чисте своје оружје, као и две жене-српкиње, које су биле у саставу четничког одреда. Нада Спасојевић је на почетку рата дошла из Рогатице са својим мужем Слобом на Грбавицу, превија рањенике, замењује доктора, а по потреби (у борби) је и на митраљезу. Ранка Глуховић је из Мокрог, на путу за Пале и главни је везиста у команди.

Иначе, Ново-сарајевски четнички одред је основан на Сретење Господње 1992.год., пред почетак рата у БиХ, а основао га је Славко Алексић, који је постао и командант истог. Славко је рођен у српској Херцеговини, у селу Богдашићи код Билеће, а рат га затиче у Сарајеву. Са др. Радованом Карђићем и Момчилом Крајишником је радио на оснивању С.Д.С.  Одред је бројао око 80-100 бораца који су покривали положај од реке Миљацке према Јеврејском гробљу (како се заправо и називао тај положај), па до дебелог брда, тј. врло важне коте 745, која је била кључ српске Грбавице и Пала. Још тридесетак бораца су по потреби попуњавали друге јединице, а Ново-сарајевски четнички одред је био у саставу Батаљона (већ поменутог) мајора Благоја Ковачевића. У саставу овог одреда су, поред срба, били и  руски добровољци, који су иначе имали свој „3-ћи Руски добровољачки одред“ под царском заставом Романових, а под командом мајора Александра Шкрабова, али због великог броја погинулих, остали су се прикључили  Војводи Славку. Иначе, осим Руса, било је добровољаца из Грчке, Бугарске, Румуније, тако да је то, могло би се рећи, био „Свеправославни четнички одред“. Чак је из Јапанског града Кобеа стигао новинар да пише о „српским самурајима“ (јер су му на ТВ-у тако изгледали), а онда је почео да учи српски језик и на крају је желео да и он буде „српски четник“, што је на своје упорно инсистирање на крају и постао. Али то са њим је већ посебна прича.

Буквално, са друге стране Јеврејског гробља су били муслимански положаји, и то елитна јединица муџахедина (страни и домаћи) под називом „Ласте“. Много борби је вођено са њима, а од важнијих треба поменути: 1-ва борба са муџахединима је била 1-ог априла 1992.год.; 12 и 13 јуна ’92.год. – 1 погинули борац и 2 рањена у прва 2 сата борбе; на Св. Луку ’92.год. – прса у прса, 14 мртвих бораца; 11. Јула ’93.год.- четници су први ушли у Трново; на Бадњи дан ’94.год. – сјајна победа и 40 мртвих муџахедина, а 7 мртвих и 52 рањених наших бораца …итд. Сви борци до једног су рањавани у борбама, Војвода Славко три пута, а мајор Вељко Папић је чак 6 пута. На том простору се водио крвави рат са муџахединима.

После кратког одмора и попијене кафе, план је био да (по обичају, када дођемо) прво обиђемо борце на положају, проведемо време са њима и охрабримо их, као и поделимо од онога што смо им понели. Заправо, њима је највећа радост и дар био тај, што нису заборављени, што им је неко дошао из далеке Калифорније да их види и охрабри и што им носимо поздраве легендарног четничког Војводе Момчила Ђујића.

Док смо се са Војводом Славком и његовим првим пратиоцем капетаном Зеком (Златко Новковић, добровољац из Њу Јорка) спремали да пођемо, преко везе нам се јавила потпредседница РС Биљана Плавшић, са поруком да одмах дођемо код ње на Пале. Војвода је предложио да се вратимо на Пале и видимо се са Биљаном, а да посету и виђење са борацима на положајима оставимо за сутра ујутро. Тако смо и учинили.

Подпредседница Биљана нас је у председништву владе РС радосно дочекала, а онда смо са њом ручали и остали све до касне вечери у корисном разговору и договору.

Треба нагласити, да је између потпреседнице  Биљане Плавшић и Војводе Славка Алексића, постојало једно дубоко поштовање и пријатељство, тако да јој се Славко обраћао са „Војводо“ !

На Грбавицу смо се вратили касно и отишли на спавање, уз договор да ујутро зараније пођемо и обиђемо борце на положају, да би смо остатак дана провели са председницом Кола Српских Сестара са Пала Љиљаном Нешковић у посети инвалидима и ратним удовицама – мајкама.

Освануо је празник Св. Трифун! Јутро рано, тек свануло, време хладно-зимско. Кренули смо ја, моја протиница Сека, Војвода Славко, капетан Зек и други пратилац Срећко. Собзиром да су муслимански положаји на пар стотина метара (са друге стране гробља) чуло се довикивање наших и њихових (домаћих) муџахедина. То је некако реметило јутарњу тишину, али се то дешавало свакодневно.

Сваки борац кога смо посетили на положају се изузетно обрадовао нашој посети, а у рату постоји неписано правило, да борцу на положај не иди без цигарета, јер у рату пропуше чак и они који никада нису пушили. Иако сам ја противник пушења, то правило смо морали поштовати, али су се борци ипак више радовали другим духовним даровима; молитвенику, иконици, крстићу …итд. Надражи им је био онај неформални разговор, као и поздрави које им је упућивао (уз друге ствари) сам легендарни Војвода Момчило Ђујић, кога сам био посетио у његовом дому у Сан Маркосу, код Сан Дијега, у Калифорнији пред сам полазак за РС.

Када смо се приближавали једном од бораца у рову и он нас препознао, на његовом лицу се видела изузетна радост, али и сузе у очима. Када смо му пришли он ме загрлио, рекавши ми; „Вас је оче сам Бог послао, јер је данас моја крсна слава“! Била је то мешавина радости, што нас види, али још веће туге, јер уместо да са својом породицом слави своју крсну славу, он на положају у бункеру држи митраљез, а породица му је избегла негде у Србију.

Ја сам лично био затечен овом ситуацијом, за коју нисам био припремљен али сам морао нешто да смислим. Он је у својој торбици имао комад хлеба, као и пола свећице (коју је он сам тога јутра палио), а Војвода Славко је послао свог ађутанта капетана Зека у команду, да донесе мало вина. Док се он није вратио ми смо покушали да смиримо нашег брата, да га питамо о породици, деци …итд.

Када је стигло вино, освећење славског колача је могло да почне. Иако нисам имао епитрахиљ, узео сам мој лични крст који носим око врата, сви смо се прекрстили а он је упалио свећицу (оно што је од ње остало) и молитва је кренула. Сво време њему су сузе текле низ лице, тако да ми је било тешко да га гледам и да читам молитве и певам стихире. Али сам рекао мојој протиници (која иначе добро познаје црквено појање) да славске стихире отпева пуним гласом (најлепше што зна) што је она и учинила. Са Грбавице, са положаја Јеврејско гробље, одјекивале су црквене стихире: „Свјатиј мученици … Слава тебје Христе Боже … Исаије ликуј …“, а у јутарњој тишини еко је одлазио у Сарајево испод нас и поново се враћао назад на Грбавицу, а у том моменту „и муџахедини су замукли“, вероватно се питајући, зашто ови шашави срби певају у рано јутро?

На крају освећења славског колача, тј. комада хлеба, исти смо заједнички преломили са нашим борцем-домаћином, узели од освећеног хлеба и поделили оно мало вина, на велику радост (али и тугу) нашег борца. Ово нам само потврђује, да србин слави своју крсну славу, како у миру и благоста – њу, тако и у рату и немаштини, јер, „тамо где је србин, тамо је и крсна слава“! Иако сам за ових 35 год. свештеничке службе осветио на стотине славских колача мојим парохијанима (као и о својој крсној слави) ова слава, на Св. Трифуна те ратне 1994.год. у бункеру на Грбавици, ће ми остати као најдража и најважнија коју сам икада у животу осветио.

Пошто знам да је наш брат преживео рат, нека му Господ подари, да са својом породицом слави своју крсну славу, Св. Трифуна, у миру и радости „На многаја љета“!

Није ништа случајно у животу, јер, давно је речено: човек планира, а Бог одређује, па је тако била воља Божија, да уместо уочи  Св. трифуна (када је било планирано) обиђемо положаје на сам дан овог светитеља и да га прославимо са нашим борцем у бункеру. Нека је слава и хвала Господу на томе !

После обиласка бораца на положају, на путу за команду наишли смо на љупког дечака, 7-мо годишњег Жељка Раковића. Тата Деливоје му је погинуо као борац на Јеврејском гробљу, тог 9-ог јануара (3-ћи дан Божића), а он је са своје 2 сестре остао сироче, мајци Љубици муслимани су 1992.год. на Игману поклали сву фамилију, а и она сама умире од рака, тако да смо отишли да је посетимо. Иначе о малом Жељку, његовој болесној мајци Љубици и сестрама су бринули српски борци.

У току рата преко 700 људи је погинуло на Грбавици само од снајпера, а преко 2,500 укупно.

Тога дана, по подне, смо кренули за Пале, где смо се у дому породице Вукадин састали са председницом Кола Српских Сестара за Пале, г-ђом Љиљаном Нешковић. Њихово Коло броји 60 чланица, које се сваке вечери у својим просторијама састају, шију, плету чарапе, џемпере, рукавице за ратну сирочад…итд. Такође се труде да колико могу да помогну и ратним инвалидима, којих је преко 200 тешких; без ногу, руку, слепих …итд.

Договорено је да она направи листу најтежих инвалида и ратних удовица са малом децом, које смо сутрадан заједно посетили и уручили им финансијску помоћ; Јању Тодоровић (4-оро сирочади), Биљану Спасојевић (2-је сирочади, друго тек рођено), Драгољуба Капурана (изгубио обе ноге у борби), Тању Шпирић (муж јој погинуо на Јеврејском гробљу, а син Бојан се родио 2 месеца после очеве погибије) …листа је дуга.

Тада смо се договорили са председницом КСС г-ђом Нешковић да нам направи листу ствари које су им најпотребније (лекови, одећа, помагала за инвалиде, храна ..и друго) а да ће мо следећи контејнер да пошаљемо њима на Пале, а оне (КСС)  да изврше расподелу, што је по нашем повра тку у Калифорнију и реализовано.

Неке од рањеника са Пала смо касније довели у Калифорнију на лечење.

Блажене успомене Патријарх Павле је говорио:
Пред нама и пред светом поставља се увек питање:  Да ли постоји праведан рат?
Еванђелски одговор је: Нападачки, освајачки рат је неправедан.
Одбрамбени је праведан!

Прота  Радмило Ж. Стокић

Приложене фотографије: На ратно сјећање – сарајевско ратиште 1993-96. год

Јадовно.ком