Унијати у Украјини одувек на страни „страног елемента“

У нашим медијима Украјина се углавном спомиње у контексту избора, политичких превирања, гасних криза и затегнутих односа са Русијом

До нас веома ријетко долазе вијести о такође веома компликованим међувјерским и унутарправославним релацијама у овој бившој совјетској републици.

Због тога Фронтал.РС овим текстом настоји јавности у РС (а и шире) приближити и објаснити религијску ситуацију у Украјини

У Украјини већ поодавно постоје многи антагонизми који су највише видљиви на пољу политике, културе, језика и религије, па се о Украјинцима у неку руку може говорити као о руским Црногорцима, јер сличности између односа Црногораца према Србима и Украјинаца према Русима заиста су бројне.

„Наранџасти“ бацили коску раздора

Када су међурелигијски односи у питању, ионако компликовану ситуацију додатно је закомпликовала тзв. „Наранџаста револуција“ која се одиграла крајем 2004. и почетком 2005. Тада је прозападни кандидат Виктор Јушченко стао на чело државе.

Он је током кампање, осим велике помоћи која је стизала са Запада, имао и отворену подршку изузетно јаке и утицајне гркокатоличке (унијатске) заједнице, али и неколико канонски непризнатих украјинских православних цркава.

Насупрот њему, налазио се проруски кандидат и садашњи предсједник Виктор Јанукович који је уживао подршку једине канонски признате православне цркве на тлу Украјине (Украјинске православне цркве Московске патријаршије). Доласком на власт, „наранџасти“ су почели спроводити процес дистанцирања од Русије, не само у економској и политичкој, већ и у црквеној сфери.

Ко су прави, а ко расколници

Након распада СССР-а и осамостаљења Украјине, најважнији задатак Московске патријаршије био је очувати духовно јединство Руса, Украјинаца и Бјелоруса. Руске црквене власти инсистирале су на том јединству из два разлога. С једне стране требало је многобројну руску популацију у тим републикама задржати под окриљем Руске цркве, а с друге стране постојали су реални историјски разлози за такво јединство. Прва руска држава (Кијевска Русија) настала је на тлу данашње Украјине, а њен кнез Владимир 988. године прихватио је хришћанство од Византије. На тим тековинама је у Кијеву 1990. (од украјинских епархија) формирана Украјинска православна црква Московске патријаршије.

Иако није добила потпуну самосталност (аутокефалност), омогућен јој је висок степен аутономности, односно независности и самосталности у управљању. Та црква је данас једина канонски призната православна црква у Украјини. Има сопствени синод, а једина обавеза коју има према Москви је признавање московског патријарха као врховног поглавара. Митрополит кијевски и цијеле Украјине Владимир Сабодан данас се налази на њеном челу, а сједиште му је у Кијевско-Печерској лаври.

Поред ове цркве, велику подршку међу вјерницима има канонски непризната Украјинска православна црква Кијевске патријаршије. Ту цркву основало је 1992. године у Кијеву свештенство које је гајило јака украјинска национална осјећања и било у потрази за украјинским националним и културним идентитетом независним од руског. Рашчињени и од Москве анатемисани, бивши кијевски митрополит Филарет Денисенко (неки тврде и сарадник КГБ-а) стао је 1995. године на чело те вјерске заједнице коју и данас предводи.

Ко има већу подршку међу вјерницима?

Украјинска православна црква Московске патријаршије (према званичним подацима) располаже највећим бројем цркава, манастира, духовних школа, богословија, парохија и епархија. Према подацима из те вјерске заједнице, броји око 35 милиона вјерника, а њени вјерници су сви украјински Руси и преко 20 милиона етничких Украјинаца.

Ипак, релевантност тих података прилично је дискутабилна, јер су неке независне анкете и истраживања спроведена на терену показала благу наклоњеност Украјинаца према канонски непризнатој заједници. Иако поменуте анкете и истраживања „расколницима“ дају одређену предност, и њихове резултате треба прихватити са великом дозом резерве, јер врло често варирају, а уочена су и знатна одступања таквих истраживања.

Томе у прилог иде и чињеница да је велики број становника Украјине још увијек у потрази за вјерским и националним идентитетом. Ако се географски параметри узму у обзир, сигурно је да Московска патријаршија има највећи број вјерника у јужним и источним областима. Ситуација је најкомпликованија у Кијеву и у централним дијеловима земље, гдје се Московска патријаршија бори за превласт с „расколницима“ из Кијевске патријаршије.

У западној Украјини и Лавову главну ријеч води Украјинска гркокатоличка црква, док је међу православним вјерницима најприсутнија Кијевска патријаршија. Овдје је утицај Москве најмањи, а православни вјерници врло често су изложени дискриминацији гркокатолички настројене заједнице.

Покушаји канонског признања

Бивши предсједник Јушченко и тадашње власти покушали су да три највеће православне јурисдикције уједине и створе потпуно аутокефалну украјинску православну цркву.

Они су те наде повезивали са цариградским патријархом Вартоломејом, сматрајући да уједињење православних треба да се изврши под окриљем Цариградске патријаршије, као прве међу једнакима и старије од унутар-православних раскола. Тадашњи политички естаблишмент Украјине више пута заступао је такав став.

Прије двије године, у оквиру прославе 1020. годишњице крштења Русије Виктор Јушченко обратио се васељенском патријарху Вартоломеју са молбом да прихвати под своју јурисдикцију украјинску православну цркву и пружи јој аутономију. У ту сврху организовани су билатерални контакти и разговори између Цариграда и украјинске државе, Цариграда и представника расколничких група, представника расколничких група и државе.

Захваљујући напорима тадашњег патријарха московског и цијеле Русије Алексеја ІІ конфликтна ситуација је спријечена. Он се лично састао са првојерархом Цариградске цркве и убиједио га да не повлађује политичким играма украјинских власти. Конфликт је привремено укинут, али не на дуже вријеме.

Улога васељенског патријарха

Када је патријарх Вартоломеј у питању, у Москви постоје размишљања да је он заправо инструментализован од Запада у циљу одвајања руске и украјинске цркве: „Цариградски патријарх је данас и пјешак и краљица. С једне стране, он много зависи од САД, које покушавају да га искористе против РПЦ-а, оне стоје иза те интриге.

Истовремено он заиста покушава да реализује свој интерес. Данас је Цариградска патријаршија изгубила свој пређашњи значај Васељенске патријаршије, управо зато Вартоломеј Први жели да учврсти свој положај у свијету, чак и по цијену црквених канона и неуважавања историјске и духовне прошлости“ рекао је поводом тога руским медијима шеф одјељења Украјине, института земаља ЗНД-а Кирил Фролов.

У цијелој причи уље на ватру долијевају кардинал Хусар и његови гркокатолици који нуде да они буду иницијатори окупљања и да се створи нова патријаршија од једног броја православаца и унијата. Заједнички патријарх био би у том случају православац, али би таква заједница морала да призна папу за врховног поглавара. Сувишно је спомињати да је оваква понуда за православце у Украјини у најмању руку увриједљива.

Унија са Ватиканом

Глад и велики притисци приморали су поједине православне епархије у западној Украјини да 1596. у Бресту прихвате унију са папом. Унија им је дозволила задржавање изворног византијског обреда са старословенским као црквеним језиком, али су заузврат морали признати врховну власт папе.

У Другом свјетском рату „унијати“ су били на страни њемачког окупатора, активно учествујући у злочинима над Јеврејима и православцима, па су их совјетске власти 1948. ставиле ван закона, забрањујући им даљњи рад. Епархије, вјерници и имовина Гркокатоличке (унијатске) цркве стављени су тада под ингеренцију Руске православне цркве, али су ови ипак наставили илегално дјеловати у „катакомбама“ и слободно на Западу и Америци међу многобројном украјинском емиграцијом.

За вријеме владавине Горбачова, совјетска држава поприлично је либерализовала и отоплила односе према вјерским заједницама, па је 1989. поново обновљен рад Украјинске гркокатоличке цркве. Њен кардинал Лубачивски 1991. вратио се у земљу из емиграције и наставио да води цркву. Њега је на том мјесту 2001. замијенио Љубомир Хусар, који се и данас налази на челу те вјерске заједнице.

Колико има „унијата“?

Званични подаци казују да је Украјинска гркокатоличка црква са својих 3.330 парохија и око 4,5 милиона вјерника (према сопственим подацима шест милиона) трећа црква по величини и бројности у Украјини. Различити пописи организовани током 90-их показали су да шест до осам одсто становника Украјине припада тој заједници или 9,4 до 12,6 одсто од укупног броја вјерујућих у земљи.

„Унијатске“ епархије су се, историјски гледано, углавном налазиле у западним дијеловима земље, а посљедњих година формиране су и у градовима источне Украјине (Харкову, Доњецку,), па чак и у Русији (Москви, Новосибирску, Томску), као и у свим другим градовима гдје има расељених Украјинаца који су поријеклом из западне Украјине.

Гркокатолици као камен спотицања

Унијатска црква данас представља један од највећих камена спотицања у односима и екуменском дијалогу између Ватикана и православног свијета. Посебно се њено дјеловање негативно рефлектује на односе Руске цркве и Ватикана.

О коликој количини неразумијевања и неслагања се ради, довољно говори податак да ниједан папа у досадашњој историји хришћанства није посјетио Русију. Католичка црква званично истиче морално право да буде активна у Русији, која има католичку заједницу сачињену од Нијемаца и Пољака.

За Московску патријаршију спорни су прозелитизам и мисионарска активност Ватикана, која се на разне начине спроводи на простору бившег СССР-а преко ватиканских експонената, прије свега оличених у свештенству Гркокатоличке (унијатске) цркве.

За Москву нису спорна права аутентичних гркокатолика и римокатолика, већ врбовање изворних православних вјерника од разних католичких мисионара и организација које дјелују на тлу Украјине, Русије и осталих совјетских република.

У Католичкој цркви то су оправдавали чињеницом, да су то заправо атеисти и да то није врбовање православних, већ покушај преобраћења невјерујућих у Христову вјеру под окриљем Католичке цркве. У Ватикану су очигледно превидјели чињеницу да су дједови и прадједови тих „невјерујућих“ били православци.

Лицемјерје Ватикана

Ватикан је званично осудио и одбацио „унију“ као средство и метод приближавања и уједињења са православнима. Незванично, на терену експоненти Ватикана и даље спроводе такву политику, и у томе је суштина проблема. Ватикан је 2005. сједиште Украјинске гркокатоличке цркве премјестио из Лавова у Кијев, а њен поглавар Хусар том приликом добио је титулу велики надбискуп Кијева и Галиције.

Реакције Москве биле су у најмању руку оштре, а тадашњи патријарх московски Алексеј ІІ изјавио јо „да је без сумње ријеч о непријатељском чину“. Та одлука наишла је на осуду, не само Руса већ и цјелокупне православне заједнице.

О политичкој димензији такве одлуке довољно говори чињеница да у Кијеву живи мали проценат гркокатолика. Докле год Ватикан спроводи политику лицемјерја и двоструких стандарда, међухришћански конфликти ће постојати и антагонизме ће бити тешко премостити.

Јанукович побјеђује антагонизме?

Након што је подијелио украјинско друштво по политичким, вјерским, националним и језичким основама, пројекат „наранџасте револуције“ доживио је потпуни крах послије побједе Виктора Јануковича на предсједничким изборима у Украјини у фебруару ове године.

Јанукович (кандидат Партије региона) побиједио је том приликом Јулију Тимошенко, лидерку, секс симбол и икону „наранџастих“. Јанукович је условно речено „проруски политичар“ који ће у временима која долазе покушати политички и стратешки да балансира између многих интереса. То се прије свега односи на интересе САД-а, Европске уније и Русије.

С једне стране одустало се од чланства у НАТО пакту, руској Црноморској флоти је продужен боравак у Севастопољу на Криму до 2042. године, а с друге стране потребно је задовољити аспирације и афинитете које велики број Украјинаца има према Западу, па је у том смислу чланство у Европској унији постављено и остављено као један од топ приоритета украјинске спољне политике у наредном периоду.

Са вјерског аспекта подијељености, велики број „етничких“ Украјинаца Украјинску православну цркву Московске патријаршије и даље доживљава као експонент великоруске хегемонистичке политике и покушај гушења њиховог националног идентитета и етничке самосвијести.

С друге стране, етнички Руси и проруски оријентисани Украјинци не могу да се идентификују са „расколничком“ украјинском православном црквом Кијевске патријаршије.

Чињеница је да на плећима Виктора Јануковича огромна одговорност, јер многи управо очекују да ће његова политика пронаћи консензус унутар подијељеног друштва. А да ли ће успјети у томе, једино нам вријеме може дати одговор.

Извор: Фронтал – Богдан Елез (објављено 14.07.2010.)