Зовем се деведесет и седам (ВИДЕО)

Седмогодишње сироче Зорка Делић, из Санског Моста, није имала ни мајке ни оца. Није знала ни када је рођена. У сиротишту Јастребарско код Загреба била је само број и ништа више

– Како се зовеш, пита ме средовечни господин.

– Деведесет и седам, одговорих му.

– Па како то, чуди се незнанко.

– Па лепо… Ни оца ни мајке немам. Немам ни имена ни презимена. Не знам ни кад сам рођена. Овде сам само број и ништа више, појасних му.

Овако је седмогодишња Зорка Делић, сироче из Санског Моста, одговорила Хрвату Славку Дасовићу који је, четрдесет и четврте године, дошао у Јастребарско, како би је усвојио и из сиротишта повео својој кући у Загреб.

Од тада је сирото дете ишло путем којим није хтело ићи… И слушати оне које није могла ни гледати… И веровати људима који су из ње хтели избрисати све што би је подсећало на Подгрмеч и православље. Што би је враћало дедовини на којој су јој, само око Илиња 1941. усташе убиле пет хиљада њених сународника…

С јесени 1944. несрећно дете одводе код часних сестара како би је уписали у школу. У међувремену је већ „покрижена” и постала „мала католкиња”.

Када ју је учитељица прозвала под именом Зорица – Марија Дасовић, дете се није одазвало. Наљутило је то учитељицу која јој је наредила да се убудуће представља тим именом.

– У крсном листу су написали да сам рођена 10. априла дакле на дан Независне државе Хрватске, те да су ми отац и мајка Славко Дасовић и Марија Чоп… Никад се с тим нисам помирила без обзира на претње да ће ме сваког дана шибати глоговим прутом, прича Зорка.

Почетком 1945. учитељица је девојчицу и њене из разреда припремала за први причест. Пре тога све су морале да се исповеде.

– Питао ме тада свештеник да ли слушам маму и тату. Одговорила сам му да немам ни маме ни тате. Запретио ми је да то више никада не кажем односно да се више никада не служим лажима. За казну сам тада морала измолити стотину круница како би ми Бог опростио грех, наставља Зорка истичући да је ту њену прву причест, и то у загребачкој катедрали, обавио нико други до Алојзије Степинац.

На једној од забава првих поратних година Зорка се, како друго до „пуким случајем”, упознала са наочитим Влајком Скибом, просветаром из Мостара, такође ратним сирочетом. Са њим је, без обзира на велико противљење својих „родитеља”, након петнаест година проведених у Загребу, отишла у Мостар.

– Иако „покрштена” и са тешким ранама и у срцу и души и данас се сећам мојих из гимназије. Срцу су ми прирасле и увек остале моје и Марија Ћапин и Зденка Јурлина, Марија Шоштарић, Љерка Шмуцер и Елза Микулић… Знала сам да је најгоре прошло. Од оног што је било јуче теже сигурно не може бити. Мостар је сада за мене био друга прича. Јер Мостар је град мојих Алексе Шантића и Светозара Ћоровића… И мога Влајка, опет ће Зорка.

У браку просветара Зорке Делић и Влајка Скибе рађају се син и кћер. Завршавају факултете… На свет касније долазе и унуци и нове радости. И нови живот у граду на Неретви.

Тамо негде осамдесетих из Америке се Враћа Славко Дасовић Зоркин „отац”. Долази код ње у Мостар. Тражи опрост и милост.

– Од Славка ми после његове смрти остаје само његов албум. На једној од фотографија сликао се у усташкој униформи. И то заједно са чувеним кољачем Бећиром Дураковићем… Слика је из лета 1941. а на њој се виде они који су убили на хиљаде Срба из Санског Моста. Међу њима са фесом на глави и у црној усташкој униформи био је усташки сатник Славко Дасовић. Скаменила сам се. Мој „отац”, мој спаситељ из усташког пакла у Јастребарском, био је кољач мог народа. Ваљда сам му ја требала бити нешто иза чега ће он сакрити свој злочин… Камо среће да је Славко једини. Таквих је на хиљаде. И дан-данас, уздише Зорка.

———————————————————–

Коначно Српкиња, православка

Зорка Делић-Скиба тек је 1989. године сазнала да је рођена 27. јануара 1937. године. И то у Круварима код Санског Моста. До тада јој је рођендан био 10. април. И веру је Зорка мењала. Рођена је православка, али је посвајањем насилно покрштена и примила католичку веру. Удајом за Влајка Скибу била је Југословенка да би је, када је вадила личну карту у Мостару наговарали да се упише као Хрватица.

Данас сам коначно Српкиња, православка. А уз то живим и у мом родном крају. Супруг ми је умро, али су, фала свевишњем, уз мене деца и унуци. Не живимо заједно, али не можемо једни без других. Баш као ни ја без успомена на моју прошлост која је скупо наплатила своје, на крају ће Зорка Делић-Скиба.

Славиша Сабљић – Политика / Yоу Тубе