Љубав према ближњему служи да се достигне љубав према Богу

Све делимичне своје заповести Спаситељ света сабрао је у две главне: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга јој је слична: Љуби ближњега свога као себе самога. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци (Мат. 22. 37-40). Мада је заповест о љубави према Богу утолико узвишенија од љубави према ближњему, уколико је Бог узвишенији од свога створења, ипак заповест о љубави према ближњима служи као основ заповести о љубави према Богу. Ко не постави темељ тај се узалудно стара о зидању зграде; његова зграда никако не може да стоји, јер нема темеља. Љубављу према ближњему ми улазимо у љубав према Богу, а хришћанска љубав према Богу је љубав према Христу. Љубав према ближњему је љубав према Христу у ближњему; ко љуби ближњега, т. ј. воли га у Господу, по заповестима Божјим, добија љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу. Веза љубави према Богу са љубављу према ближњему дивно је изложена у посланицама светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова. Јер, по његовим речима, није могуће волети Бога а не волети најпре свога ближњега – брата. А љубав према ближњему брату састоји се у испуњавању заповести Божјих о њему. Ето такво учење објављују и свети велики учитељи монаштва. Преподобни Антоније Велики говорио је: Од ближњега зависи и живот и смрт душе. Добијајући брата добијамо Бога, а ко саблажњава брата, греши против Христа.“ Преподобни Јован Колов, један од великих отаца мисирскога Скита манастира, рекао је: Нема могућности да се подигне дом, почињући одозго од оџака, већ зграду треба почети од темеља и постепено ићи ка врху.“ Једанпут су га упитали: Шта значи темељ?“ Он је одговорио: Темељ – основ, то је наш ближњи: ми треба да га задобијемо, и од њега да почињемо. На њему – на ближњему оснивају се све заповести Христове.“ Преподобни Марко Подвижник рекао је: Другим начином немогуће је спасти се, него кроз ближњега.“ Сагласно томе уче и сви остали свети оци – то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово. Обрати сву пажњу да задобијеш љубав према своме ближњему, као на темељ – основ овога живота и у монаштву и у мирјанству. Заволи свога ближњега како на то указују Јеванђеља, али никако по жељама и побудама твога срца. Љубав коју је Бог усадио у наше биће, повређена је падом и не може правилно да дејствује. И за то јој ти не допусти да дејствује сама по себи, јер она нема чистоте и није мила Богу као год оскврнављена жртва, и њено је дејство душегубно и убиствено. А ти заволи ближењга свога на овај начин: не гневи се на њега и не носи злобу у срцу према некоме; не дозволи себи да говориш ближњему речи подсмешљиве, гневљиве и укоравајуће (ове последње само у случају ако ти је дата брига душевна над некима као: свештенику, учитељу и родитељу). Сачувај са сваким мир по својој могућности и смиравај се пред ближњим; немој се светити ни посредно ни непосредно, и у свему, у чему је могуће да му уступиш, уступи му. Одучи се од свађања и одговарања; то двоје одбаци као знаке гордости и самољубља. О онима који те грде говори добро; плати добрим за зло. Моли се за оне који против тебе плету замку и стварају ти пакости, гоњења и који те за ма шта криве. А никако ни под каквим изговором никога не осуђуј, чак ни о ком не суди па био он добар или рђав, већ имај увек пред собом тога рђавог човека за кога си дужан да даш одговор Богу – себе. Поступај односно ближњих тако како би желео да се према теби поступа. Опраштај из дубине срца оним људима који греше против тебе, да би твој небески Отац теби опростио твоја бескрајна и многобројна сагрешења, твој страшни дуг греха, који те може оборити и бацити у вечне адске тамнице. Не буди пристрасан, а нарочито у блудној страсти према своме ближњему, а под ближњим није само мушки већ и женски пол. А ако се некако, устрељен стрелом врага, заразиш њоме, онда не очајавај; знај, да ми у себи носимо способност да се лако одамо и заразимо сваком страсти као што се то дешавало и са великим светитељима. Учини све да се излечиш. Најзад, не рањавај свога брата много-говорљивошћу, празно-говорљивошћу и сувише блиским познанством и сувише слободним понашањем према њему. Ако тако будеш поступао у односу према ближњему ти ћеш стећи према њему Богом заповеђену и Богу угодну љубав; њоме ћеш отворити себи улазак у љубав Божију. Свети Симеон нови богослов говорио је: Нарочиту љубав не везуј ни са каквим лицем (у првом реду важи за монаха,) а особито са почетницима, макар ти и изгледало да то лице живи врло добро. Јер у већини случајева таква духовна љубав преобраћа се у телесну – страстну и ти ћеш због тога пасти у некорисне жалости. То се највише дешава са онима који се подвизавају. Ако живиш у општежићу монашком, сматрај се као гост према сваком брату или сестри, а нарочито према онима са којима си био познат у свету пре ступања у манастир. Све воли подједнако. Свети Исак Сирин учи: Љубав (осим сродничке) према младићу (или девојци) је блуд, од које се Бог гнуша. За ту рану лако нема лека. А онај који воли све подједнако, по милосрђу и без разликовања, достиже савршенство. Ако младић иде за младићем (у манастиру) он приводи ка плачу оне који умеју да расуде. А ако неки старац много воли некога младића (опет се односи на монаштво), он је већ задобио страст, која је смрдљивија од страсти свих младића, па ма он говорио са овим младићем и о врлинама, али је срце његово већ рањено.“

Ето, овако дивну поуку о љубави даје чувени руски подвижник и писац епископ Игњатије Бранчаиинов, који је живео око половине прошлога века, у делу „Поуке савременом монаштву“, но оне се у многоме односе и на мирјане не-монахе. Сви се могу њима користити.

Св.Игњатије Брјанчанинов