Казна није важна

Још једно оцрњивање Србије

Припадници паравојне формације “Шакали” осуђени су првостепено у Београду на 106 година затвора због (наводног) ратног злочина над албанским цивилима у околини Пећи. Од једанаестрорице оптужених за убиства (како се тврди) више од 100 (неки кажу више и од 120) људи двојица су ослобођена, а сви ће бити на слободи до правоснажности пресуде. Наравно, нико не спори да људе, који су починили, то јесте, ако су починили злочине, треба извести пред суд и, уколико се криви, жестоко их казнити. Међутим, читава прича око судског прогона “ратних злочинаца” (којих по тужиоцу Вукчевићу има “више стотина“ само у Београду) добија једну другу димензију, која би могла произвести опасне последице за будућност Србије.

Наиме, заменик поменутог тужиоца за ратне злочине, Бруно Векарић, коментаришући пресуде особама оптуженим за ратне злочине, рекао је:

“Они су се представљали као борци и патриоте, а такав наводни патриотизам нанео је велику моралну штету нашем народу и Србију ставио на стуб срама. Ова пресуда показује да данас овде дувају други ветрови и да ће бити кажњен свако ко је окрвавио руке.”

Најпре, поменуте пресуде нису правноснажне, што значи да још увек за осумњићене важи презумпција невиности. Свако је невин док се не докаже супротно. Исход суђења у овом случају прилично је известан. Јер ако заменик тужиоца за ратне злочине каже да су ова једанаесторица нанела “велику моралну штету нашем народу” и још томе дода да су они “ставили Србију на стуб срама”, тада се поставља питање медијске злоупотребе и правичности суђења. Ако се у јавности унапред ствара слика о осумњиченима као недвосмислено кривима за све што им тужилаштво ставља на терет, онда Србија ни издалека није држава права. У Србији је притисак медија на судство толико очигледан, тако да Србија све више почиње да личи на један државни систем у коме влада неуравнотежен и антидемократски режим.

Да ли је неко починио или није починио злочин није питање које се сме решавати у кулоарима владе или у коридорима судова, а још мање пред представницима седме силе. Бруно Векарић има право да као заменик тужиоца у суду тврди да су осумњичени припадници српске паравојске починили ратни злочин. Такву тврдњу он може (и дужан је) да поткрепи доказима на главном претресу унутар суднице. Али, поставља се питање, ко даје право Векарићу да излази у јавност са тврдњама да је неко прибио Србију “на стуб срама”, ако кривица осумњичених још није неспорно (правноснажно) доказана?

Западни медији су једва дочекали да подсете своју јавност на “разлоге” због којих су Србију варварски бомбардовали 1999. године. Опет се преувеличавају шиптарске жртве, којих је, по заумном пребрајању “окциденталних гласоноша”, било више од 10.000. И опет је актуелизовано питање Србије на најружнији могући начин. Отуда видимо да је Векарићева изјава крајње некоректна и штетна не само у односу на људе чија се кривица још увек доказује, већ је она директан и отворен (смишљен или непромишљен) атак на властиту земљу Србију.

Изјава судије Снежане Николић Гаротић на истој је таласној дужини као и она Векарићева. Она каже:

„Ове злочине у околини Пећи нису починиле паравојне формације, већ људи Војно-територијалног одреда. То нису били никакви Шакали, него војници и припадници регуларне јединице Војске Југославије, а оптуженима је ангажман у то време уписан у војне књижице.“

Њене речи не могу се другачије протумачити него као намерно сваљивање командне и политичке кривице на Војску Југославије и државу Србију, на шта она нема право. Судија је ту да утврђује кривицу сасвим конкретних лица (у овом случају паравојне формације „Шакали“), а не да се бави тиме како да паравојну јединицу угура (пребаци) у регуларне снаге Војске Југославије. Наравно, више никоме не може бити нејасно зашто то чини, пошто се судија не може бавити политичким питањима, јер то није њен посао. Дакле, судија Николић-Гаротић је поменуту изјаву дала по наруџби, исто онако како су то чинили (и чине) Бруно Векарић (заменик главног тужиоца) или главни тужилац Вукчевић. А главни наручилац у овом случају мора бити западна НАТО алијанса, која има највише интереса да се Србија што више оцрни и прикаже као фашистичка и отпадничка земља.

Прави циљ оваквих суђења уопште нису људи који су осумњичени да су починили ратни злочин, већ се ту недвосмислено ради о покушају да се држава Србија оптужи за прогон „невиних“ шиптарских „цивила“, то јесте, Србији и Србима прилепљује се још једна злочиначка етикета, овог пута за планирану државну и војну активност са наводним циљем да се Шиптари протерају с Косова и Метохије или да се они физички истребе. Да је то тако, потврђују нам и речи поарбанашеног адвоката Радоњићија, које нам све обашњавају:

„Закључак суда је да је за злочине одговорна редовна војска, што је доказ да је план државе био да Косово очисти од албанског становништва. Није толико битно колико ће оптужени бити кажњени, већ да се утврди права истина о томе шта се тада догодило на Косову.“

За www.koreni.rs

Д. Гостељски