Нападнута Русија

(Information Clearing House, 15. 2. 2014)

У низу чланака сам објаснио да је СССР имао улогу ограничавања моћи САД. Колапс СССР-а је ослободио стега неоконзервативце и омогућио им јуриш ка светској хегемонији САД. Русија под Путином, Кина и Иран су једини фактори спутавања тих планова.

Руске нуклеарне ракете и војна технологија чине да је она најјача војна препрека америчкој хегемонији. Да би неутралисао Русију, Вашингтон је раскинуо споразуме Регана са Горбачовом и проширио НАТО у раније делове совјетске империје, а сада намерава да увуче у НАТО и некадашње саставне делове саме Русије – Грузију и Украјину. Вашингтон се повукао из уговора који је забрањивао антибалистичке ракете и успоставио је базе тих ракета на границама Русије, и изменио је своју доктрину нуклеарног рата како би [себи] омогућио први нуклеарни удар.

Све то је уперено на деградацију руског ограничавајућег одбојног фактора, чиме би се смањила способност Русије да се одупре вољи Вашингтона.

Влада Русије (као и влада Украјине) глупаво су дозволиле да велики број невладиних организација (НВО) које финансирају САД, као агенти Вашингтона раде под маском „организација за људска права“, „изграђивања демократије“, итд. Онај догађај са „Пуси рајот“ је била операција планирана да баци лоше светло на Путина и Русију (а оне женске биле корисни идиоти). Напади западних медија на Олимпијаду у Сочију су део плана за подсмевање и демонизовање Путина и Русије. Вашингтон је одлучан да се Путину и Русији не сме дозволити никакав изглед за успех у било којој области – било то дипломатија, спорт, или људска права.

Амерички медији су Министарство пропаганде америчкој влади и корпорацијама, и помажу Вашингтону да Русију осликава у ружним бојама. Стивен Ф.Коен тачно описује приказивање Русије у америчким медијима као „цунами срамно непрофесионалних и политички запаљивих чланака“).

Као остатак Хладног рата, амерички медији о себи одржавају слику слободне штампе у коју се може имати поверење. У ствари, у Америци (осим на Интернет сајтовима) нема слободне штампе. Ево једног примера (See here for an example): У познијим годинама Клинтоновог режима, влада САД је дозволила да пет великих конгломерата концентришу различите, разбацане и прилично независне медије. Вредност ових великих мега-компанија зависи од поседовања федералних емисионих лиценци. Због тога, медији се не усуђују да се супротстављају влади ни у ком од битних случајева. Осим тога, тим медијским конгломератима више не управљају новинари, него корпоративни рекламни босови и бивши државни званичници који се не обазиру на чињенице, него на добит из реклама и приступ владиним „изворима“.

Вашингтон користи медије да припремају амерички народ за конфронтацију са Русијом, и да врше утицај на Русе и друге народе света против Путина. Вашингтон би јако волео да уместо Путина види слабијег лидера Русије, неког на кога је лако вршити утицај.

Многи Руси су лаковерни. Преживевши комунистичку владавину и хаос од колапса земље, они наивно верују да је Америка најбоље место и узор свету, онај јунак са „белим шеширом“ из вестерна, у кога се може поуздати и коме се може веровати. Ово идиотско веровање које [сада] видимо како се манифестује у Западној Украјини – док им Америка дестабилизује државу припремајући се да је преузме – важно је оружје које САД користе за дестабилизацију Русије.

Неки Руси оправдавају Вашингтон тиме што његову анти-руску реторику тумаче само као остатак Хладног рата. Оно „стари стереотипови“ су варка – то само одвраћа пажњу. Вашингтон је, с пушком у руци, у лову на Русију. Русија је нападнута – а ако Руси то не схватају, онда ће отићи у историју.

Многи Руси су у безбрижном сну, али Клуб Изборск (Izborsk Club)[1] их покушава пробудити. У руском недељнику „Завтра“, стратешки и војни експерти су упозорили да је западњачка употреба протеста са циљем промене одлуке украјинске владе да се не прикључује ЕУ изазвала ситуацију у којој је и државни удар фашистичких елемената постао једна од могућности. Такав удар би довео до братоубилачког рата у Украјини и представљао би озбиљну „стратешку претњу Руској Федерацији“.

Ти експерти су закључили да, ако би тај удар успео, његове последице по Русију би биле:

• Губитак Севастопоља као базе Црноморске флоте Руске Федерације;
• Чистка Руса из источне и јужне Украјине, што би довело до поплаве избеглица;
• Губитак произвођачких капацитета у Кијеву, Дњепропетровску и Харкову где све изводе радови по руским војним наруџбинама;
• Тлачење рускоговорних становника путем присилне украјинизације;
• Организовање америчких и НАТО војних база у Украјини, укључујући и Крим, као и организацију тренажних центара за терористе који ће се упућивати на Кавказ, базен Волге, а можда и у Сибир;
• Ширење организованих протеста кијевског стила на средине не-руских народности унутар Руске Федерације.

Руски стратези су закључили да „сматрају да је развој и ток ситуације у Украјини катастрофалан по Русију“.

Шта да се ради? На том питању, стратези који су исправно анализирали ситуацију – падају. Позивају на националну медијску кампању која би обелоданила текућу природу преузимања власти [у Украјини], као и да влада Руске Федерације, позивајући се на Будипештански манифест из 1994, сазове конференцију представника влада Русије, Украјине, САД и Велике Британије да размотре и предузму мере око претњи Украјини. У случају да једна, или више учесница одбаце Будипештански меморандум који регулише суверенитет Украјине, експерти предлажу да влада Русије, користећи преседан преговора Хрушчов-Кенеди о регулисању кубанске ракетне кризе из 1962, преговара директно са Вашингтоном ради регулисања текуће кризе у Украјини.

То је безнадежно фантазирање; ти експерти су упали у клопку самозаваравања. Вашингтон је тај који је зачетник кризе у Украјини и намерава да преузме Украјину баш из оних разлога које ти руски експерти набрајају. То је перфектан план за дестабилизацију Русије и поништавање Путинове успешне дипломатије око спречавања САД да изврше војни напад на Сирију и Иран.

У суштини, уколико Вашингтон успе у Украјини, Русија би била елиминисана као ограничавајући фактор хегемонији САД. Преостала би само Кина.

Гајио сам сумње у то да ће Украјина бити доведена до тачке кључања баш онда када су Путин и Русија заузети око Олимпијаде у Сочију, што ће Русију оставити неспремном. Нема сумње да се Русија суочава са огромном стратешком претњом. Које су јој реалне опције? Сигурно је да у њима не може бити било какве добре воље од стране Вашингтона.

Могуће је да би Русија могла делати по америчком сценарију. Ако Русија поседује дронове, онда би она могла да их користи онако како их користи и Вашингтон – тј. да их искористи да побије лидере протеста које подржава Вашингтон. Или би Русија могла послати тимове Спецназа и тако да елиминише агенте који оперишу против Русије. Уколико ЕУ наставља да подржава дестабилизацију Украјине, Русија би могла да пресече снабдевање нафтом и гасом вашингтонских марионетских држава. Алтернативно, руска армија би могла да окупира Западну Украјину за време чега би се предузеле мере за поделу Украјине, која је све до недавно, током 200 година била интегрални део Русије. Сигурно је да већина становника Источне Украјине више воле Русију него ЕУ. Могуће је чак и да би испрани мозгови елемената у западној половини могли и да престану са својом запенушаношћу бар толико дуго да би схватили да падање у руке САД/ЕУ значи да ће бити опљачкани по моделу Литваније и Грчке.

Овде не износим никакве предлоге Русије, него само набрајам најмање опасне исходе из кризе коју су створили Вашингтон и његове глупаве европске марионете. Најгори исход је неки опасан рат. Уколико Руси седе скрштених руку, стање ће им постати неподношљиво. Како се Украјина креће према чланству у НАТО-у и прогања и тлачи руско становништво, влада Русије ће морати да нападне Украјину и збаци страни режим – или да се сама преда Американцима. Вероватан исход ове нечувено дрске стратешке претње са којом Вашингтон суочава Русију би био нуклеарни рат.

Неоконзервативка Викторија Нуланд седи у својој канцеларији у Стејт департменту и задовољно бира чланове следеће владе Украјине. Да ли то ова америчка званичница, слепа и глува за ризике мешања Вашингтона у унутрашње послове Украјине и Русије, можда ради на изазивању нуклеарног рата? Да ли су председник Обама и Конгрес свесни постојања тог помоћника министра спољних послова који провоцира Армагедон?

Безрижни Американци не обраћају на то никакву пажњу и немају појма да шачица неконзервативних идеолога гура свет у правцу уништења.

ПРИМЕДБА: Добио сам електронску пошту из Молдавије, земље која се граничи са Румунијом и Украјином и градовима на самој граници Молдавије и Украјине, да Молдављани добијају 30 евра дневно да би изигравали украјинске демонстранте. Волео бих да ми се јаве читаоци који би могли да потврде тај извештај, или да назначе неки медијски извор који би потврђивао тај извештај.

Пол Крег Робертс[2] је био помоћник министра финансија за економску политику и помоћник уредника Волстрит џорнала. Био је и колумниста часописа Business Week, Scripps Howard News Service, као и Creators Syndicate. Био је предавач на више универзитета. Његове колумне на Интернету привлаче општу пажњу. Најновија његова књига: КАКО ЈЕ ИЗГУБЉЕНА АМЕРИКА (HOW AMERICA WAS LOST) може се наћи на: http://www.claritypress.com/RobertsAnthology.html.

Пол Крег Робертс

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис – Стање Ствари

[1] Прим. ВК: Социјално-конзервативни „think tank“ руских патриота  (http://www.dynacon.ru/opr/izborsk-c.php, http://larouchepac.com/node/25730) идеолошки супротстављен руским неолибералима, склоним прозападним НВО-има.

[2] Прим. ВК: Његови детаљни био(библио)графски подаци се могу наћи на: http://en.wikipedia.org/wiki/Paul_Craig_Roberts.