Јелисије Симић: Титоистичке династије на РТС-у

Срби су олош, покварени, психопате, малоумни, ленчуге, неће да раде, хоће лепо и лако да живе, нису способни да се суоче са реалношћу, нису способни да контролишу своје поступке, они прекопавају гробове, српемни су да продају све па и кости својих предака…

Није ништа необично када то прочитате у српским “медијима“ укључујући и “јавни сервис“, који се финансира из републичког буџета и преко надуваних рачуна за струју. Плаћамо харач да би нам неко пљувао у лице. То успешно раде “тв звезде“ које је бивши директор довео, по диктату НВО, са Б92 и тједника “Време“.

“Портрет “ Србина, “српског патриотизма“ из прве реченице, као опште место, главна је порука тек завршене, назови, серије “Одумирање“. Како је уопште могуће да тако нешто дође на екран “јавног сервиса“, кога плаћају и “контролишу“ сви грађани Србије, нарочито у ударни термин, недељом у 20 часова? Аутор може да пише шта хоће, али ко одлучује шта ће бити снимљено? Зна се уредник, а то је у овом случају Марко Новаковић. Ко је поменути господин, чиме је заслужи да буде уредник, да контролише најгледанији термин, недеља 20 часова, познат по домаћим серијама због којих и “Утисак недеље“ почиње у 21 час?

Он је син покојног Слободана Новаковића, који је годинама би самопроглашени “уредник програма“ РТС-а (у ствари ТВ Београд) у време Слободана Милошевића, човек који је правио програмску шему, по свом нахођењу, који је одлучивао шта и када се емитује, најзаслужнији за хаотични програм у време Слобе М. Њега ни Милановић није контролисао, јер је био формални и неформални функционер у Партизану у време Мирка Марјановића и Зекин пријатељ. Због тога му у телевизији није могао нико ништа. Али Слободан Новаковић се појавио 5. октобра 2000. увече на балкону скупштине града и одржао говор против власти чије је мезимац био до тог тренутка и против телевизије чију је програмску шему “уређивао“.

Зашто издвајам младог и покојног Новаковића када таквих примера у РТС има колико хоћеш, када има невероватних пљачки чији су инспиратори били бивши саветници бившег председника и бивши градоначелник са својим фирмама које се размножавају деобом?

Зар мртве не треба оставити на миру? Овде говоримо о њиховом титоистичко-јуловском духу и пракси који још увек све држи под контролом. У емисији “Трезор“, која је једна од типчних “другосрбијанских“ трибина, приказна је 4. Фебруара 2014. Емисија „Филм по ЈУС-у“ из 1969, сачуван је у фази недовршене монтаже. Сценариста те емисије је Слободан Новаковић. Било је то време такозваних анархо-либерала, Марка Никезића и Латинке Перовић, који су суверено, немилосрдно, владали територијом и душама Србије, спроводећи титоистичку политику.

У поменутој емисији расправљало се о филмовима који нису имали “партизанску“ већ “цивилну“ тематику. Питање које се имлицитно провлачило од почетка до краја било је: зашто филмски ствараоци не афирмишу политику Тита и партије? Говориле су све саме филмске “величине“ светског угледа, осим Вукотића: Душан Вукотић, Љубомир Милин, Федор Шкубоња, Сташа Борисављевић, Драгиша Гиле Ђурић, Самуило Леви, Дејан Ђурковић, Јованка Кемец, Оскар Давичо, Милан Ђурчинов, Ели Финци, Жика Богдановић, Милутин Чолић, Богдан Тирнанић, Душан Стојановић, Драгослав Зира Адамовић, Вјекослав Афрић, Слободан Новаковић, Владимир Погачић, Александар Петровић, Желимир Жилник и Авдо Хумо.Сценариста је Слободан Новаковић, редитељ Божидар Вучуровић, а уредник Љубомир Милин (http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/РТС+2/1509508/Трезор.html).

Нико од њих није имао храбрости, а можда није то ни мислио, да каже да су у питању лоши филмови, да држава о њима не би требало ни да расправља, ни да их финансира, већ да све то препусти стваралачкој имагинацији и слободном тржишту. У време анархо-либерализма, у време власти Марка и Латинке, нико то није смео ни да помисли, још мање да каже – отишла би му каријера. Либерали, откад постоје, залагали су се за општу слободу и за слободу тржишта. Тадашњи “анархо-либерали“, (данашњи “другосрбијанци“, су следбеници Латинке Перовић) имали су највише забрана у култури и уметности од 1945 до њихове епохе. Данас, малобројни али вешто распоређени, спроводе исту политику само другим средствима.

Другосрбијанска политика се води у институцијама, њихови кадрови су на свим кључним местима у медијима и култури. На пример, “другосрбијанац“ је, следбеник Латинке Перовић, Дејан Ристић , државни секретар у Министарству културе, који се због потребе службе, кажу, учланио у СНС. Шта их држи на тим местима? Атнисрпство! То, нажалост, подржавају поједини кругови са запада док српски “интелектуалци“ и “уметници“ удворички ћуте и практично подржавају ту политику. О забранама и репресијама “либера“ у наредном тексту, детаљније.

Слбодан Новаковић, је бринуо о идеолошкој суштини титоистичких филмова у време “либерала“ , био је главни редитељ слетова за рођендан друга Тита, за “Дан малдости“, што му је отварало сва врата. Ту своју идеологију је прилагодио тренутку почетком деведесетих када је био један од главних људи “Београдског круга“ и “Грађанског савеза“ у РТС-у. Њихово упориште било је у Уметничком и Драмском програму “националне“ телевизијиске куће. Истовремено је као формални и неформални функционер у Партизану имао заштиту моћних људи из СПС-а као што су Марјановић, Зечевић, Дачић… И тако је пливао, правио хаос од програмске шеме, све до одласка у пензију.

Што су радили родитељи сада раде дечица. Већ деценијама се говори и пише о непотизму на РТС-у и катастрофалној кадровској политици. Али то је само “врх санте“ који вири из океана. Србија мора да се промени. Прво мора да промени титоистичко-јуловску свест. Ако они који имају поверење народа, од којих народ очекује промене на боље, буду спроводили титоистичку политику “другосрбијанства“ онда нам је крај веома близу.

Видовдан