Модерни Боро и Рамиз

Урођени џентлмени и демократе

Пре неколико дана, у организацији Школе за напредне међународне студије (Универзитет Џон Хопкинс), разговарали су Данијел Сервер (ЦИА експерт за Балкан и „остатак света“), заменик „премијера“ измишљене државе Косово Слободан Петровић и Енвер Хоџај, „министар иностраних послова“ те исте парадржаве. (Хоџају је ово „ј“ додато на крају презимена, ваљда, да га свет не би побркао са „славним“ албанским вођом Енвер Хоџом).

Петровић је један од кључних Тачијевих људи, који већ три године партиципира у шиптарским властима, покушавајући тако да да легитимитет илегалним (парадржавним) властима на Косову и Метохији. У његову „министарску“ надлежност „пала“ је и „администрација“ и „локална самоуправа“.

Енвер Хоџај, опет, некакав је “експерт” (професор политичких наука), који је учествовао у готово свим преговорима (разговорима) које је Србија водила са својом јужном покрајином у последњих двадесет година.

Најважнија реч ту је „прагматичност“, каже Данијел Сервер. Он је, ето, добио утисак да оба ова „косовска“ политичара потпуно јасни у погледу својих циљева. Слободан се „труди“ да поправи живот Срба на Косову, док се Енвер упиње да Косово некако постане препознатљива држава у „међународној заједници”. Њихова наводна „прагматичност“ огледа се у томе што су при достизању циљева и један и други спремни на компромис, све дотле, каже агент ЦИА Данијел Сервер, докле ствари иду у „правом смеру“. А тај „прави смер“ је и по Серверу и по „међународној заједници“ само онај који иде ка потпуној независности Косова.

Сервер добро зна шта Хоџа(ј) мисли, јер ма колико Србија отишла далеко у спровођењу бриселског споразума, ипак остају нерешени они проблеми, које Енвер Хоџај види као најважније: а то је – узајамна размена амбасадора између Косова и Србије, чиме би се ставила тачка на прву етапу борбе за независност натовско-шиптарског Косова.

Сама чињеница да је Србија јасно признала устав парадржаве Косово – и то тако да се шиптарска власт (суверенитет) данас простире на целој територији те бивше комунистичке покрајине – сама по себи није довољна да би Хоџа(ј) (и остала шиптарска „политичка елита“) могао да буде посебно задовољан.

Размењени су чак и официри за везу при мисији Уједињених нација у главном граду Србије и у „главном граду“ њене јужне покрајине, што значи да су већ предузети први потези ка обостраном отварању амбасада – и у Београду и у Тирани. Србија или – еуфемистички речено – Београд, још не признаје пасоше које издаје косовско-шиптарска администрација, али, под притиском западних „пријатеља“ и то ће се питање ускоро решити – а све то на Енверово и Слободаново (велико) задовољство.

Опет, да не би испало да се Слободан баш у свему слаже са Енвером (и Сервером), он ће се ипак мало намрштити и казати да су ствари далеко од „перфекције“ и поред одржаних локалних избора; одржаних чак и на северу те напола (не)признате нарко државе, а под неупитном контролом Приштине (тј. под контролом Шиптара).

Било је каже Слободан (а о томе на свом блогу реферише Сервер) застрашивања, па чак и убистава, што је значајно утицало на исказивање изборне воље грађана на северу Косова. Такви „грађани“ су, како се одмах може претпоставити, били Срби. И то они Срби који су свукуда „склони прављењу нереда“. И због тога Слободан Петровић позива „међународну заједницу“ да буде одлучнија и строжија, те да озбиљније и доследније подржи оне који су „посвећени“ и одани „политичком процесу“ – а у такве Србе, сасвим случајно, спада и он сам.

С друге стране, „министар иностраних послова“ натовско-наркотичко-шиптарског Косова изражава наду да ће некако успети да своју „земљу“ угура у НАТО Партнерство за мир. Али, ту га муче оне чланице НАТО савеза које нису признале Косово, а како се чини, неће ни хтети да га признају још задуго – односно, барем дотле, док се и саме не распадну. Поред тога, Хоџајево (или Хоџино) Косово мора да донесе одлуку о томе како ће изгледати његове „сигурносне снаге“. Колико ће бројати војника?

Ето, Косово је прешло пола пута ка признању у Генералној скупштини УН и близу су да пређу две трећине такве стазе. На Хоџајеву жалост, чак и ако парадржава Косово успе да добије наклоност највећег броја држава у УН Скупштини, остаје да се реши проблем с руским ветом у Савету безбедности.
Владавина права на коме ЕУ инсистира сигурно је потребно да би се решили осетљиви случајеви, какав је онај с ненаданим хапшењем Оливера Ивановића. Слободан Петровић је ту, рекло би се, малчице забринут. Шиптари су кренули у лов на Србе, уз логистику Еулекса, а и сам Слободан је још увек Србин. Заправо, и да каже да није то што јесте, Шиптари му не би веровали. Хоџа(ј) је ту да утеши Слободана, јер, побогу, он добро разуме српски страх, па зато додаје да се он залаже да се хапшења и суђења убудуће обављају транспарентније и „експедитивније“.

Поред свега, на јесен ће се одржати парламентарни избори, опет по законима и уставу имагинарне државе Косово. Албанци, као (у)рођени џентлмени и демократе, оставиће и овог пута место за Србе у шиптарском парламенту.

На Серверово „радознало“ питање, да ли Енвер и Слободан мисле да би локални избори могли да доведу до „боснизације“ парадржаве Косово, ова двојица су истог трена одмахнули главом. Општине које већ функционишу у крајевима јужно од Ибра сигурно неће хтети да се одрекну оних „права“ на која су се „одавно навикли“.

Сад је ред на Србе на северу „шиптарске земље“ (земље са српским именом) да схвате да само могу „профитирати“ ако прихвате да живе и раде под приштинском управом. У томе су се сложили и Слободан и Енвер, а и њихов саговорник – агент ЦИА за Балкан и Блиски исток – Данијел Сервер. Ризика за Србе ту готово да и нема, осим за „оне“ Србе који су починили „ратни злочин“. Само да је знати који су то „они“ и ко се све налази на шиптарском списку за одстрел?

Сервер се са радошћу присећа да некада (не тако давно) овакав „диван“ разговор једног српског и једног шиптарског политичара уопште није био могућ. Док је Енвер подсећао публику на то да је држава Србија водила рат против „голоруког“ шиптарског народа, Слободан је климао главом и убрзано трептао. Сервер добро зна да то није баш тако било, али нема срца да сада квари ову српско-шиптарску идилу. Овакве „цивилизоване“ конверзације међу њима није било одавно, зар не?

За www.koreni.rs

Т. Рајић