Кадија у Бриселу, кадија у Приштини, кадија у Београду

Кад сам пре нешто више од годину дана заговарао да се на „бриселске преговоре“ уопште не иде, већ да се Хашиму Тачију дâ бели папир на коме само треба да упише шта жели и да то буде званичан документ, углавном су сви одмахивали главама и мислили да се шалим. Данас, након епохалних дипломатских достигнућа двојца Вучић-Дачић сви они схватају да сам био смртно озбиљан, и да је то била спасоносна формула да се одржи какав-такав положај Срба и Србије на Косову и у Метохији, уместо овог који је постигнут – никаквог.

Тачи је и иначе на добром путу да постане гротескна личност у историји стварања Велике Албаније. Својски се трудио да баш његов допринос овом капиталном националном пројекту буде одлучујући, кад оно претекоше га ничим изазвани некадашњи следбеници Шешеља, Милошевића и Мире Марковић.

„Нобела“ за медицину ће му такође избити из руку, јер ће ускоро један „заштићени сведок“ из Забеле, иначе припадник паравојних јединица, који жели да остане анониман, преко будућег „оца нације“ саопштити да су Срби сами себе киднаповали, вадили органе и продавали на „црном тржишту“, а затим нестајали без трага. Тако да од медицине – нема ништа, а нешто се клима и ова Нобелова награда за мир коју треба да подели са Дачићем, па је на путу да постане прави бриселски трагичар.

Зашто сматрам да је carte blanche дипломатија у овом случају била знатно боље решење? Најмање из два разлога: први, зато што Тачи ни у сну не би тражио онолико колико је на овај начин у Бриселу добио јер би га спутавала неизвесност око тога како ће Србија и њен евентуални савезник Русија реаговати, па би играо „на сигурно“; и други, зато што какав год споразум постигао са једном, па ма како моћном политичком фигуром у Србији било, он би се могао сматрати наметнутим (илити окупаторским, какав овај „споразум“ иначе и јесте) све док се не би оверио кроз државни систем Републике Србије.

Како ствари стоје, он је у Бриселу постигао знатно више него што је очекивао, у ствари постигао је пун погодак. С обзиром на то да је све добио из руке најмоћнијег човека у Србији, није имао разлога за прву горепоменуту дилему, али по свему судећи ни за другу, јер не ради се овде о приватним споразумима, већ су они нашли и налазе (а налазиће и убудуће) оверу у институцијама државног система, што им даје легалитет, па ма колико се то нама допадало или не.

Проблем са било којим системом, па и државним, јесте у томе да када почне да се квари не може се сам од себе поправити, јер квар с временом постаје све озбиљнији. То је нешто као када се на аутомобилу поквари систем за хлађење као део система који се зове аутомобил. Тај квар неминовно доводи до прегревања мотора и његовог колапса, или што би мајстори рекли „зарибавања“. Мотор се сам од себе не може поправити, за оправку морате наћи мајсторе, платити много новца, па ипак нећете имати аутомобил какав сте имали док је био исправан.

Последња рунда бриселских „преговора“, која се односила на укидање правосудних институција на Косову и у Метохији, јесте очигледан доказ да се наш систем добрано почео да урушава, док се многи јалово надају да ће се сам од себе опоравити,  и док „мајстори“ трљају руке, јер ћемо им ускоро доћи на „генералку“, а то кошта.

Укратко, то што се у Бриселу најавило као „решење“ за суд у Косовској Митровици након 22. рунде „преговора“ се не може посматрати као неко „решење“ изнебуха, већ као резултат вишемесечног рада на разарању Устава Републике Србије, а при чему су значајне напоре улагале њене рођене државне институције.

Већ легендарно „замољавање“ Уставног суда, од стране председника државе, да се не изјашњава о „бриселском споразуму“, јесте флагрантно кршење принципа независног судства, али пре свега гест отварања „Пандорине кутије“, када је кршење Устава од стране државних институција у питању, а у корист пројекта Велике Албаније. Након тога, дошло је до лавине незаконитих, противзаконитих, неуставних и противуставних одлука различитих државних органа, од којих наводимо само неке, а које се односе на препуштање правосудног система на делу сопствене суверене државе:

Високи савет судства је 17. 6. 2013. донео Одлуку број 06-00-25/2013-01 којом је свим судовима на Косову и Метохији (Виши, Основни и Прекршајни суд у Косовској Митровици) практично наложено да престану са радом (!?!), односно да одлучују само у предметима започетим до 15. 7. 2013. године са обавезом да се у тим предметима донесе одлука најкасније до 1. 9. 2013. године, а да се подаци о тим предметима доставе ЕУЛЕКС-у.

Надаље, наложено је да се евидентирају и чувају акти којим се покрећу поступци после 15. 7. 2013. године како би се касније доставили и решили у оквиру „правосудних органа успостављених у складу са Првим споразумом о принципима који регулишу нормализацију односа“. Налог подразумева и достављање свих предмета који су формирани након 15. 7. 2013. године “правосудним органима успостављеним у складу са Споразумом, а у сарадњи са ЕУЛЕКС-ом“. Ефекат Одлуке ВСС је такав да је у судовима, судским јединицама и одељењима на територији АП Косово у Метохија практично обустављен рад на свим предметима који су примљени након 15. 7. 2013.

Одлука Високог савета судства је противзаконита. У законским одредбама на које се ВСС позвао (чл. 13 алинеја 16 Закона о Високом савету судства и чл. 70 Закона о уређењу судова) нема ни трага о било каквој могућности заустављања рада судова. Штавише она је и противуставна јер је усмерена ка разбијању јединства правног поретка и јединства судске власти. Овом одлуком Високи савет судства је начинио први корак ка гашењу судске власти, тј. припремио је терен и утро пут извршној власти ка реализацији одредаба бриселског „споразума“ које предвиђају ампутацију и неутралисање постојеће судске мреже на територији АП Косово и Метохија.

Противзаконита акција Високог савета судства била је пропраћена и синхронизованом акцијом Државног већа тужилаца, на чијем челу се, по положају, налази Републички јавни тужилац (Загорка Доловац). Државно веће тужилаца је дало препоруку републичком јавном тужиоцу да изда обавезно упутство, након чега је Републички јавни тужилац и издала обавезно упутство О бр. 2/13 од 14. 6. 2013. године, којим се Вишем и Основном јавном тужилаштву у Косовској Митровици налаже да престану са радом 15. 7. 2013. године, осим по предметима примљеним до тога дана.

Међутим, и препорука и обавезно упутство су потпуно супротни наведеној законској одредби члана 25. ст.1 Закона о јавном тужилаштву која предвиђа да републички јавни тужилац издаје у писменој форми општа обавезна упутства, али само за поступање свих јавних тужилаца ради постизања законитости, делотворности и једнообразности у поступању. У овом конкретном случају нити је дато упутство свим тужилаштвима у Републици Србији, нити се тим упутством желела постићи законитост, делотворност и једнообразност у поступању, већ је упутство, управо обрнуто, имало за циљ престанак рада тужилаштава само на територији АП Косово и Метохија.

Тако су се Високи савет судства и Државно веће тужилаца претворили у ударну песницу извршне власти којом је задат први ударац судској власти на територији АП КиМ, као саставном делу Републике Србије. Радње које су предузела ова два државна органа представљају прву фазу и припремне радње за дефинитивну добровољну предају судске власти на територији АП Косово и Метохија у мираз Великој Албанији.

Дана 20. 11. 2013. године, Народна скупштина Републике Србије усвојила је Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава. Овим законом се предвиђа нова мрежа судова и тужилаштава Републике Србије, с тим што том мрежом није обухваћена и покривена територија АП Косово и Метохија!

То је била друга фаза у процесу укидања и дефинитивног гашења наших судова и тужилаштава на територији Косова и Метохије.

Одредба чл. 12 Предлога Закона гласи: „Оснивање судова и јавних тужилаштава надлежних за територију АП КиМ, њихова седишта и подручја на којима врше надлежност уређује се посебним законом“, с тим што се посебан закон има донети до 31. 12. 2013. године (члан 17). До доношења посебног закона предвиђа се да постојећи судови и јавна тужилаштва (основани по сада важећем закону) настављају са радом.

Већ на први поглед је јасно да је Предлог закона неуставан.

Устав предвиђа да је судска власт на територији Републике Србије јединствена, баш као и правни поредак, па услед тога нема могућности да се део правосудне мреже (подручја и седишта судова и тужилаштава) на делу државне територије уређује једним (општи) законом, а други део правосудне мреже неким другим – посебним законом. Сам покушај уређивања материје која се односи на седишта и подручја судова и јавних тужилаштава доношењем два одвојена закона, подразумева различит правни положај тих државних органа на појединим деловима државне територије, што чини неуставним сам закон. Оваква законска решења подразумевају цепање нашег правног поретка, а тиме и јединственог поретка судске власти. Евентуалним изгласавањем новог Закона по Предлогу који је изнет, значило би да је и Народна скупштина Републике Србије постала саучесник добровољне и противуставне предаје судске власти на територији АП КиМ у мираз Великој Албанији.

Јасно је да никаквог наставка рада неће ни бити, јер су ВСС и ДВТ већ одрадили свој део посла и обуставили нормалан рад ових судова и тужилаштава на КиМ, па ће та законска одредба остати само мртво слово на папиру, пуко задовољавање форме и замазивање очију наше јавности. Седамнаестог фебруара 2014. године, готово два месеца од истека рока за доношење тог “посебног закона“, и шест година од једностраног проглашења независности Косова, јасно је да га Народна скупштина (никада) неће донети, поготову што су у међувремену расписани избори а Народна скупштина распуштена.

Какве су биле праве и крајње намере доносиоца Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава, може се врло лако закључити управо из одредаба тзв. бриселског споразума које предвиђају судове који ће радити „у оквиру правног система Косова“, а што значи да на територији АП Косово и Метохија више не би било наших судова и тужилаштава, као дела јединствене правосудне мреже Републике Србије.

Прошлонедељна постигнута “начелна сагласност“ о оснивању “основног суда у Митровици“ (не помиње се реч – Косовска, прим. А. Ђ.) који треба да функционише у тзв. судском систему “Републике Косово“, узгред и он са шиптарском већином судија и јавних тужилаца“, јасно указује о чему је реч.

Живо ме занима како ће се у Вучић-Вулинову теорију о „заједници српских општина“ уклопити Вучитрн, Србица и јужна Косовска Митровица, које по приштинским изворима такође обухвата постигнута „начелна сагласност“?! Посебно бих волео да чујем како се у „заједницу српских општина“ уклапа крајња судска инстанца Апелациони суд „Републике Косово“ у Приштини. „Начелна сагласност“ је по свему судећи постигнута по оној народној: „Кадија те тужи, кадија ти суди“!

Након што је нашим грађанима на Косову и Метохији, противзаконитим распуштањем скупштина јединица локалне самоуправе на Косову и Метохији, а затим противуставним нечињењем председника Скупштине Србије у смислу расписивања избора за те локалне самоуправе, ускраћено иборно право и право на учешће у управљању у јавним пословима, сада се истима крши и право на приступ суду. Право на приступ суду је једно од најважнијих аспеката људског права на правично суђење, које је зајемчено Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода.

Након свега; како одурно, одвратно, бахато, потцењивачки арогантно, лажљиво, безобразно, ружно, неваспитано, фолирантски, делују предизборна, пренемагања, фолирања, глуматања, сукобљавања, лагања, претварања, тзв. политичара и тзв. медија финансираних од истих тзв. пријатеља. Како стерилно, небулозно, лажљиво, глупаво и тупаво звуче њихове реформе, обећања, модернизације, проценти, рејтинзи, градови на води, Европе на небу, Арапи на земљи, чардаци ни на небу ни на земљи, будућности наше деце…

А пред нашим очима се флагрантно крши све што се може кршити, зарад једног националног пројекта, пројекта Велике Албаније који ће у деценијама које долазе управо тој нашој деци задавати грдне муке. И након свега тога, ми ћемо те исте који све то крше и кују нам несрећу, за месец дана својим гласовима наградити новим мандатима, аутомобилима, кућама, становима, бизнисима, неограниченим моћима. Па има ли икога а да им не честита на томе? Али искрено. Свака им част!

Што се мене тиче, сачекаћу да ми Мишковић уплати „мој део“ (колики је, толики је). Можда буде пре 5. марта, па да одем на историјски интернационални фудбалски меч Косово-Хаити.

*За правна тумачења појединих делова изнетих у тексту, захваљујем се пријатељу, професору Душану Аксентијевићу

Александар Ђикић – НСПМ