Приводи се крају навикавање Срба и Србије на независност Косова

Фото: Иван Максимовић, Новинар.де

П Р В И  П О Г Л Е Д
КОСОВО И МЕТОХИЈА – НА КРАЈУ ЈЕДНЕ И ПОЧЕТКУ НОВЕ ФАЗЕ НЕЗАВИСНОСТИ

• Развио се незваничан, али практично изведен концепт – навикавања на независност. Циљ му је да се – лепоречивим обманама и привлачним илузијама – наметну представе такозваних реалних и наводно једино могућих решења, чији је завршни чин – српско признавање независности Косова
• Иако српски званичници, мада све ређе, казују да то никад неће урдити, све је очигледније да се признавање независности практично у нечему већ десило
• Сада се, на пример, већ нормално примају сусрети наших и приштинских лидера, то што говоре свуда заједно, па и у Савету безбедности УН. Изговарају се имена и пуне функције првих личности Косова*, ради се и оно што је донедавно деловало незамисливо, па се и подржава предлог да Дачић добије Нобела заједно са Тачијем
• Кина није дала Хонгконг, не да ни Тајван. Индија не пристаје на пакистанско присвајање дела Кашмира, а ни Грци неће да Турци деле Кипар. Иста немирења су у Шпанији, Румунији… Нико ни у Србији на то нема право!

АКО је тачно да је оно што ће бити сутра директно зависно од онога што се ради данас – а, искуство каже да је управо тако – питање статуса Косова и Метохије је – „готова ствар”!

Албанско Косово је, чини се, на завршетку самопроглашене, а на почетку нове фазе своје независности. Истовремено, то би значило да је вишегодишња политичка и тактичка формула навикавања на независност Косова – потпуно успела.

Тај, истина незванични концепт навикавања на „нову реалност”, смишљен је да утиче на међународну и европску заједницу, а превасходно, наравно, на Србију, где су и отпори независности Косова, природно, најизразитији и најбитнији, може се рећи – одлучујући.

Зато се расположењу Србије посвећује највећа пажња. Јер, иако је више од стотину земаља признало Косово, све док им се Србија и формално не придружи, процес легализације не може да се сматра завршеним. Нова фаза почиње тек кад се створе услови да приштински режим седне у столицу УН. Разне околности, неке и парадоксалне, отвориле су изгледе вероватног решења…

Институције званичне Србије одредиле су свој први приоритет – учлањење у ЕУ. Апсолутна неприкосновеност те дугорочне одлуке подразумева неодложне потезе, па и оне најтеже, које у српском политичком врху зову болним, јер се односе на Космет.

Иако се видљиво избегавају адекватни терминолошки описи онога што следи, да би се остварио приоритет уласка у ЕУ, неизбежно је – признавање косовске независности. Избегава се ригидна јавна дилема – или ЕУ или Космет – јер би то био крах и једне и друге оријентације. Преносе се, истина, све чешћи, али пригушени наравно, најзваничнији услови Брисела – да Србија мора да призна Косово пре уласка у ЕУ – али се цео тај процес изводи, често маскирано и најчешће веома постепено, миц по миц, стопу по стопу. То је то навикавање на логичност онога што следи – неупоредиво бољег живота у ЕУ, што се непорстано стимулише и громогласним епитетима о историјским догађајима…

И, тако, навикавање обузима јавност, али и службе, наравно и новинарство, прво ситније па и важније.

Сада, на пример, нормално примају сусрети наших и приштинских лидера, разговори, говоре свуда заједно, па и у Савету безбедности УН. Изговарају се имена и пуне функције првих личности Косова, ради се и оно што је донедавно деловало незамисливо, па и подржава предлог да Дачић добије Нобела заједно са Тачијем.

Мало по мало, па су се и неки добронамерни угледници навикли и на могућност независности Косовам а ако би Срби у северним општинама добили аутономију, изражавале би се и оцене о
прихватљивој неминовности…

И, тако, мало помало, не примети се како нове навике на „нове реалности” – готово спонтано и аутоматски – затварају све најважније општенационалне видике и циљеве, па и онај најважнији – да се Србија никад не може сагласити да изгуби Косово и Метохију.

Ова књига спцифичних коментара, од првог до последњег текста у серији „Први поглед”, од децемба 2011. до фебруара 2014. године, само је аутентично потврдила да вишегодишња политика о Косову и Метохији да се решења тешке кризе не примећују ни после дејства Бриселског споразума.

Иако западни и наши политичари тај документ означавају спасоносним, сви најновији догађаји, као и ранији, поручују да је поштовање територијалног интегритета, основног принципа међународних односа, у случају Србије, једноставно – напуштено.

Сва, малтене, битна збивања у врховима УН, Вашингтона и Брисела, и њихове приштинске филијале, али и српсле политике, потврдила су свесну замену процеса правичности и елиминације насиља и притисака – рогобатном серијом маскираних обмана које воде у нове неправде.

Развио се, тако, незваничан, али практично изведен концепт – навикавања на независност. Циљ му је, наиме, да се – лепоречивим обманама и привлачним илузијама – наметну представе такозваних реалних и наводно једино могућих решења, чији је завршни чин – српско признавање независности Косова. Иако српски званичници, мада све ређе, казују да то никад неће урдити, све је очигледније да се признавање независности практично у нечему већ десило.

Увелико наставља да се остварује и продужаваће се, „стопу по стопу”, до оног пресудног, „стани-пани”, завршног часа. Ако не раније, улазак Србије у Европску унију подудариће се са – изласком Косова из Србије!

Овакав крајњи исход се чак отворено представља, о њему све чешће говоре и западни званичници, па се и важни немачки лидер Шмит лапидарно изразио – да ће Србија морати да призна Косово, макар један минут пре уласка у ЕУ! Овква предвиђања се не само исказују, већ се и записују, раније и недавно, а у најави пристпуних преговора Србије са ЕУ таква правна обавеза је недвосмислена.

Дијалог влада Србије и ЕУ је почео, проглашен је историјским, најзначајнијим догађајем за Србију после Другог светског рата, па је и нормално што и није било примедби званичног Београда на услове које ЕУ поставља Србији да призна Косово…

Формула тог признавања садржана је у развоју и убрзавању процеса потпуне нормализације односа два суседа, Србије и Косова, са свим правима независних држава, укључујући и несметање уласку Косова у ЕУ и друге међународне форуме. Овакав исход није временски одређен, припада будућности, али не предалекој, истој оној која је предвиђена за Србију, којој једино припада предност да ће пре Косова ући у ЕУ – кад испуни све услове, укључујући, наравно, и признавање Косова, што је, како је и написано, правно обавезујућа обавеза.

Није, наравно, та обавеза Србије формулисана само у том преговарачком оквиру.

На јасан начин, овакав исход сугеришу и сви или огромна већина вишегодишњих догађаја којима се бави ова књига. Чак и догађаји, који су се збили по окончању „3 Н”, ове коментаторске хронике, потврђују да је навикавање на независност већ постало – навика!

Претпоследња, 21. рунда дијалога Дачић-Тачи, на пример, није отклонила албанске блокаде у остваривању сада најважнијег пројекта – формирања Заједнице српских општина, раније описаног као гаранта опстанка Срба на њиховим косметским огњиштима, али и заштите свих њихових најважнијих права на Космету. Тачи је одбио предлоге о локацији судова и овлашћењима полиције итд. И, ником ништа. Он је шеф владе (независног) Косова, коме, као и свакој држави, припадају сва права.

Последња, 22. рунда, 12, фебруара, мало је приближила ставове о правосуђу, договорен је један суд, у Митровици са надлежностима у седам општина, али су остале разлике, којима ће се бавити радне групе. Остао је неприлагодљив Тачијев став да ће се и правосуђе, и све друго, организовати по албанским законима – значи као и у свакој другој независној држави.

То се, од више актуелних тема, види и у прилагођавању будућег деловања Заједнице српских општна, али и судбини угледног политичара Олиувера Ивановића, који је, иако ухапшен, поново кандидован за градоначелника северне Митровице. Дачић је, у име српске владе раније понудио гаранције да се брани са слободе и тражио ослобађање, а
у том последњем разговору с Тачијем затражио да „ЕУ заложи свој ауторитет да би се сазнало зашто су ухапшени Срби на Косову, међу којима је и Оливер Ивановић”.

И у овом, али и дригим случајевима, показује се оно што је Приштини и њеним западним заштитницима најважније – јачање независности Косова, на шта морају да се сви навикну, пре свих Србија и Срби.

Приштинска влада, уосталом, одређује гласачке спискове, штампа и лепи ознаке на гласачке листиће и друге изборне материјале, наравно са ознаком „Републике Косово”. Било је тако на локалним и допунским, биће и на скорим, вероватно јунским косовским скупштинским изборима. Албанска власт такође, опет, ко зна који пут, српском министру Вулину, али и другима, забранињује посете неким косметским местима.

Вулин, истина, често успева, као почетком фебруара, да се „прувуче” до села у Клини, где је посетио породице српских повратника којима су Албанци спалили куће. Опет – ником ништа, осим Србима – све најгоре, прети им, опет, нови прогон…

Била је, потом, и конференција о безбедности у Немачкој, којој је, као и Дачић, барабар присуствовао и – Тачи. Опет, све (као) нормално. Били си и Обамин доручак, па седница, заказана одлуком Бан Ки Муна, Савета безбедности УН, 10. фебруара, а о Косову и Метохији, и тада – иста мета, исто одстојање.

Још горе, чак, него раније – очигледно је и неке од њих опхрвала навика да је Косово независно. Уместо да се СБ концентрише на остваривање сопствене, чувене Резолуције 1244 – коју су, од великих, поменули само руски и кинески амбасадори –„нова реалност” наметнула је ново удаљавање Космета од Србије, а тиме и УН од сопствених принципа.

Америчка представница, Розмари ди Карло, на тој седници, позвала је све земље које нису признле независност Косова да то учине – „као потврду реалности да је Косово независна држава”. Логично је из оваквих теза проистекао и заједњички став САД и Велике Британије да се ове тромесечне седнице СБ УН убудуће одржавају – ређе…

Те тромесећне седнице СБ, на којима се подели површни извештај који Бан Ки Муну скупе његови прозападни и проприштински навијачки посматачи, саме по себи не доиприносе конкретном поправљању косметских неправди, јер на њима западни моћници говоре, као, ево, представници САД и Велике Британије, опредељени да заташкају суштинске проблеме. Они не помињу оно и онако, као што је то, 1о. фебруара, чинио Виталиј Чуркин. Истакао је, између осталог, приврженост територијалном интегритету и суверенитету Србије, супротставио се смањивању улоге светске организације на Космету, забринуо се положајем српске мањине тамо, недостатком напретка у повратку расељених Срба, њиховом дискриминацијом, ограничавањем слободе кретања, изостанком повратка имовине Срба коју су, прецизирао је, „украли косовски Албанци”.

Због оваквих и сличних ставова – који делују као да их је изговорио прави Србин – седнице Савета безбедности су важне, јер се на тој највишој светској трибини чују политички састави који, макар, заустављају још драстичније погоршавање косметске ситуације. Бан Ки Мун је оценио да је „ситуацуја на КиМ генерално мирна, али је појачана тензија у предизборном и постизбпрном периоду”, па су се могле чути још понеке речи корисне за Србију, а то доприноси и стварању погодне атмосфере за изражавање и других ставова блиских српским, али и самој Србији да изрекне своја интегрална уверења.

Изрекао их је, на овој седници, доследно и уверљиво, премијер Ивица Дачић. Уз познате ставове, посебно су важни неки актуелни нагласци.

У нормализацији односа са Приштином, Србија је спремна на дијалог који води „помирењу и свеобухватном решењу”, рекао је Дачић и упозорио Приштину да „спремност Србије на компромис не тумачи као нашу слабост и да то не користи за афирмацију самопроглашене независности”

Таква и слична упозорења требало би, можда и превасходно, да се односе и на неке унутарсрпске снаге, па и понеке целе партије и институције, чак и коалиционе владе, које су поданички сагињале главу и директно створиле услове за приближавање Косова афирмацији независмости.

Српских потеза који су омогућили и помогли навикавање на независност Косова било је много, посебмно у претходној влади, мада ниједан кабинет није баш нимало „недодирљив”.

Отимачима драгоценог и незамењивог дела српске територије, неупоредиво важнијег и већег од 15 одсто простора колико се односи на покрајину Косово и Метохиае, највише су били и сада су употребљива два српска потеза – сагласност да се одлучивање са УН пренесе на ЕУ, која је створила проалбански Еулекс, а такође и одустајање од резолуције Скупштине Србије о нелегалности самопроглашене независности Косова и привхатање текста ЕУ, који је ту отмицу оценио правно исправном…

У исту категорију спадају, наравно, и толерантни ставови Београда према стотинама албанских злочина над Србима, па и монструозном касапљењу и продаји људских органа…

Оваква и слична недела – убиства, отмице, нелеглна хапшења, крађе, рушења гробља, цркава и манастире, споменика српске културе и бројне друге вредности- била су могућа јер су приштинска политичка мафија и недела албанског сепаратистичког режима под заштитом
западних моћника, са САД и ЕУ, пре свих Немачком на челу.

Управо ту, баш ту, у тој капиталној и жалосној чињеници, створени су предуслови за формирање једног, истина неформалног, али практичног и изразито функционаланог политичког троугала. Односи у том интересном троуглу – Запад-Приштина-Београд – толико се несметано развијају и нарастају, убрзано теку, да су створени сви услови за брже навикавање на независност Косова – као нормалну и нову реалност. А, услов је – примарно опредељење Србије да постане пуноправни део Европске уније.

Та, истина вредна чињеница, интеграције Србије у моћну и развијену ЕУ, посебно важна економски и развојно, као да одређује све српске званичне – и критеријуме и потезе. Претендује и да се њоме објашњава све, и оно што је најгоре, злочиначко, што се збива и ових дана.

Може ли, коначно, да улазак Србије у Европску унију да оправда и независност албанске државе на српској теритрији?

Искуство света каже да не може – никада.

Кина није дала Хонгконг, не да ни Тајван. Индија не пристаје на пакистанско присвајање дела Кашмира, а ни Грци неће да Турци деле Кипар. Иста немирења су у Шпанији, Румунији, Мађарској, а тек Русији, на више места, а и у Латинској Америци, Фолкланди итд, итд. Неки од њих с правом отмице територија, а то значи и људи, квалификују – најтежим злочинима. Јер, отима се све – прошлост, садашњост, будућност.

И људи – они који су били, који су сада и који ће бити!!!

Србија се, истина, навикава на оно што никада није била. Неће, ваљда, ни бити?

Нико у Србији на то нема право!

* Овим текстом аутор завршава своју коментаторску хронику о Косову Метохији, започету у Фактима још 2011, писану са љубављу, болом и горчином

Факти – Раде Брајовић