„ЋИРИЛИЦА“: ЋИРИЛИЦА – НАЈВАЖНИЈЕ БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ДАНАС

Јавни предлог из Удружења „Ћирилица“

институцијама државе и лингвистике

Већ сте и ви, из државних и научно-стручних  институција више пута говорили оно што и ми одавно видимо. На делу је нестајање српског миленијумског у употреби ћириличког писма и, што је још опасније, уништавање српског језика преко недавних бројних преименовања српске (Вуков/ск/е, штокавске, стандардне) језичке основе па смо од пре тачно 60 година званичним Новосадским договором (1954) институционално и политички пристали да се српски језик прогласи у власништву „заједничким језиком“ на два „равноправна писма“, која су већ тада политички (конспиративно а у пракси отворено и јавно) наложена у различитим статусима. Наиме формално је забележена у 3. тачки Закључака Новосадског договора „равноправност“, а по договору у расправама, да се све чини како би се „српска ћирилица постепено заменила хрватском латиницом“. Како и ви признајете званично и експлицитно – ћирилица је „од седамдесетих година XX века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“ (в. главни приручник за решење питања писма Правопис српскога језика, најновије издање Матице српске, Нови Сад, 2010, стр. 15). Али нисте додали кључне чињенице из праксе да је данас све више области употребе српскога језика (и) у Србији само на хрватској латиници – на пример: у банкама, продавницама, на етикетама производа, у рекламирању производа, на огромној већини телевизија, у штампи и многим другим местима где се користи српски језик нестало готово свако српско ћириличко слово, што је данас противно Члану 10. Устава Србије и што је беспримеран случај у европским и светским оквирима. Србија је једина земља на свету у којој је Уставом предвиђено једно службено писмо, а у јавности је писмо наших комшија Хрвата у готово 90-процентној појави.
Нисте навели ни зашто је то тако (наопако), па ми то сада желимо да кажемо на основу наших четрнаестогодишњих истраживања. Кључни разлог је толерисање обилне анархије у неуставној употреби писаног језика Срба због примењеног светског уникатног непрактичног и суштински непотребног, али и штетног, решења питања писма у стандардном језику Срба у двописму, тј. у постојању писма и параписма, тј. у допуштеној алтернативној употреби српске ћирилице и „латиничког писма из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (дуг еуфемистичлки назив за у свету регистровано хрватско латиничко писмо – познату гајицу. Истина, ванинституционални тзв. Покрет за обнову србистике пао је на фалсификованом податку о некаквој преименованој гајици у „(опште)српску латиницу“, и то – да фалсификат буде још очигледнији – приписаној Вуку Караџићу, што сироти Вук никада и нигде за живота није признао, него је ту латиницу жестоко критиковао.

Ви сте свесно пропустили да у вези с ћирилицом примените општу светску праксу и српски Устав у решењу питања писма, па сте у споменутом Правопису српскога језика 2010. навели да: „Такав, истина редак, суживот двају писама…“, тобож, „не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ (Правопис 2010, стр. 15), што потврђује скандалозно да сте занемарили чињеницу да свако види, а то и ви понегде признајте изван правописа, да је на делу „одумирање ћирилице“ (што свако види већ и на улици), али за вас то не значи да је ћирилица „егзистенцијално угрожена“. Како није животно угрожен човек који се види и голим оком да (од)умире!?

1. Предлог да, зарад обједињавања Срба, по светској пракси и Члану 10. Устава Србије, вратите ћирилици одузету сувереност у корист преовлађујуће данас хрватске абецеде

Важно је да, зарад будућности српске културе, српског језика, српског писма, Срба и Србије, вратите српском писму ћирилици ону улогу коју је ћирилица имала код православних Срба свих претходних хиљаду година и вратите јој природан и једино у свету прихватљив суверенитет у записивању језика Срба. И ваља да се сетите да је налог комунистичке власти о „постепеном“ латиничењу Срба дао толико видне катастрофалне резултате по савршеније писмо за природу српског језика у Вуков(ск)ој поставци, да је сувише ризично по ћирилицу и српску културу и њен идентитет да се настави забадање нојевских глава у песак пред нестајањем ћирилице јер је српска азбука на издисају међу Србима, посебно (и) у Србији.

То је у вези с нестајућом ћирилицом наш предлог, усклађен с општом светском и европском праксом у једноазбучком решењу питања писма, уз молбу и позив да се сетите зашто нико више, осим вас, у свету не предваја (стручно у психологији: „не шизофреничи“) свој народ у писању свога језика на два непотребна и, коначно, у пракси неодржива писма на дужи рок.

2. Предлог за решење питања обједињавања Срба у екавској једноизговорности у стандардном језику

Што се тиче стандарда српског језика, свако ко је упућен у природу двојства изговора у стандардном језику Срба (опет двојство, па двојство!) разуме зашто је Вук, ипак, предлагао за стандардни језик да се изабере један изговор у оквиру, наравно, само стандардног језика. Изван стандарда, разуме се, у књижевности, у личној употреби, у говорима и сл., свакако, остала би потпуна слобода људи да изговарају и даље стари знак „јат“ не само на два него и на сва три начина изговора.

Предлажемо, дакле, да се само језички стандард Срба коначно уједначи према традиционалном српском писму ћирилици и, у оквиру овог другог предлога, према екавском изговору.

Према екавском изговору (а не ијекавском, како је Вук предлагао) највише из разлога престижности, преовладаности и, посебно, из практичног лингвистичког разлога. Јер, (и)јекавци немају готово никаквих тешкоћа у преласку на екавски (најбољи и најлепши је пример Иве Андрића), док је обратно, прелазак екаваца на ијекавски неупоредиво тежи. Јер, једноставно, правила (и)јекавског изговора су петоструко, ако не и више, компликованија. А важна је и чињеница да Срби (и)јекавци никада нису показивали већи отпор или, далеко било, омраженост према екавском (српском и србијанском), осим оних који су сербокроатисти по „науци о српском језику“. То договорно и добровољно зарад међусрпског јединства и у језику екавизирање само стандардног језичког изражавања важно је да би се (и) Срби – као сви други корисници српског – штокавског, вуковског језика – природно у стандарду уједначили. Хрвати сви исто изговарају, Бошњаци сви исто, Црногорци сви исто, а једино Срби имају у стандарду нејединство: и екавицу и (/и)јекавицу, а међусобно немамо никаквих тешкоћа да се схватимо. Дакле, та двојност је непотребна нејединствена а унеколико и неекономична. То добровољно и у корист међусрпског већег  јединства и обједињавања екавизирање у стандарду није ништа одмогло Иви Андрићу, на пример, да (п)остане нобеловац јер је једноставно прешао на екавски и (п)остао велики књижевник, светског угледа.

Бојазни неких „новосрбистичара“ да ће „Србима Хрвати узети језик ако у стандарду немају изговорно двојство“, смешне су већ на први поглед. Шта то имају Хрвати да још „узму“ из језика Срба, да бисмо се од тог новог „узимања“ бојали? Уосталом, ако Срби изаберу само за стандардни израз један изговор, то никако не значи да то више није особина српског језика.

Свако продужавање овакве деобе Срба на два писма и два изговора, сасвим сигурно, по нашим четрнаестогодишњим истраживањима отежавају Србима чување свога језика и писма. Бојазан истих тобожњих „новосрбистичара“ да ће нам „Хрвати узети језик“ ако се Срби врате стопостотно српском писму, по угледу на решење питања писма у сваком појединачном језику Европе и света нема с научном лингвистиком никакве везе, јер писмо не одређује природу ниједног језика. (Ми можемо сутра прилагодити, на пример, и кинеско писмо за српски језик, па ни тада то ни у чему не би могао бити кинески језик. А оно питање шта то још из језика има што би нам могли „узети Хрвати“ или ма који други народ на Балкану данас и у овом случају остаје. Ми смо потпуно убеђени у супротно – ако Срби ускоро буду сто посто изгубили ћирилицу (а од тога нисмо превише далеко, јер нас двоазбучје води убрзано томе), српски језик се тада и формално изједначава с „хрватским језиком“ и тада је свакако много већа могућност да се српски језик и у називу идентификује с „хрватским језиком“, баш као што се у УНЕСКО-у, свакако с грешком, одавно све објављено на српском језику а на хрватском писму „књижи“ у „хрватску културну баштину“. Док ми „објаснимо“ свету да је та латиница „српска“, оде српски језик и постаде „хрватски“. Ми већ двадесет година не можемо да објаснимо „свету“ да су Косово и Метохија свете српске земље, па ко би могао да очекује да „свету“ лако објаснимо да наш језик на хрватској латиници није „хрватски језик“!?

3.  Зашто је важно до неизбежности да пре узласка у Европску унију уједначимо стандардно језик Срба на једном писму и једном изговору?

Сви који су нешто више и дуже упућени у проблеме српског језика и писма знају да је забрањивање ћирилице и латиничење Срба – кад жешће (у окупацијама), кад блаже (у миру) – процес који има написмено и из забележених сећања траг дуг хиљаду година. И сви упућени знају да су најпре полатиничени Срби у Далмацији (Дубровник и др.). С латиничењем је ишло католичење, па завршно и асимиловање у хрватски национални корпус. (И од тих асимилованих Срба није, нажалост, ни у последњим трагичним сукобима између Срба и Хрвата било жешћих непријатеља Срба. Срби су мало страдали од, на пример, „старих“ Хрвата – чакаваца и кајкаваца. Страдали су више од „новохрвата“. То, наравно, није прича из тобожњих „теорија завера“, него су те приче историјски и животно потврђене у судбинама страдалника у хрватским логорима и сл. Но да се овом приликом оставимо историје народâ. О томе више знају паметнији од нас. Да се ми вратимо лингвистичким темама.)

Ваљда сви лингвисти знају, или би требало да знају, да је у Европској унији већ спомињан „ексјугословенски језик“. Цитирамо то према Правди од 30. августа 2012. ову вест коју смо „скинули“ с интернета (објављена је на латиници):

„S. Milovanović BEOGRAD-Iako se u ovom trenutku ne zna kada će se bivše republike nekadašnje Jugoslavije a sada nezavisne države, naći ponovo zajedno ovoga puta kao članice Evropske unije, gotovo je izvesno da će po dekretu EU građani Srbije, Hrvatske, Bosne i Crne Gore zvanično govoriti i pisati zajedničkim jezikom – ,eks jugoslovenskim‘ kako će biti njegov naziv što znači da Evropa ukida srpski jezik….“

Можда Европа неће баш „укинути“ српски језик у Србији, али постоји велика и сасвим реална опасност да ће Срби имати великих тешкоћа у Европској унији да под непотребним у пракси и практичности споразумевању у оквиру двоазбучја и двоизговорности сачувају и миленијумску ћирилицу, и екавски изговор и назив „српски језик“. А ако то Срби не сачувају, имаће великих каснијих тешкоћа да сачувају идентитет и Срба и државе Србије.

Што је народ мањи и слабији, али и због разних узрока мање утицајан, утолико су му изворни језик и писмо важнији за (о)чување своје самобитности, своје вере, своје културе, своје уметности, уопште цивилизације и свога имена, јер „глобализам“, хтели ми то или не хтели, управља се према великим, моћнијим и утицајнијим народима и њиховим вредностима. Српски лингвисти и Срби су у том (о)чувању и назива „српски језик“ и писма ћирилице, нарочито у оквиру комунизма у Југославији, већ преживели своју поразну истиниту трагичност, тако да ће бити још теже у широј „Југославији“ – Европској унији да то лакше (о)чувају. Од неких европских католичких народа Срби су у окупацијама дочекивали више пута забрањивање ћирилице и наметање, уместо ње, хрватске гајице. Ако се то радило и изводило лоше по српски језик и српско писмо у време Југославије у којој су Срби, ипак, били већина, шта то много боље у вези са српским језиком и српском забрањиваном много пута ћирилицом могу да очекују Срби у (про)католичкој Европи која је у целој историји била у великом „неспоразумевању“ са Србима посебно у вези с ћирилицом и одакле су окупатори често забрањивали српско писмо у корист хрватске гајице?

Српски научници и стручњаци за српски језик и ћирилицу требало би да су свесни лингвистичких законитости и већ присутних појава јавне колонизације Србије и већ изведене показане колонизације хрватске латинице науштрб српске ћирилице. У последњих десетак година у Србији су видне појаве колонизације страних језика у јавности, па чак и неприродне употребе на сваком кораку јавних исписа на страним језицима. Дакле није угрожено само српско ћириличко писмо него и српски службени језик у јавности. Та је колонизација све приметнија и српски језик је све више под ударима несрбизоване „живе“ лексике из енглеског језика, на пример, па српски језик, као раније „српскохрватски“, постаје, на неки начин, „српскоенглески“ или „енглескосрпски“, што је све погубније по српску језичку културу и језичку норму.                     И ви то често спомињете и на то упозоравате, али ништа практично у стандардизацији не чините да се то, ако не сасвим заустави, макар да се сведе на бар некакву лингвистичку сношљивост.

4. Постоје већ показане и указане опасности да у свету постаје „доминантнији“ „хрватски“ од српског језика

И сами сте се ви из институција за српски језик и писмо већ више пута „жалили“ у штампи да се у свету све брже смањује број лектората за српски језик, а множе се лекторати за „хрватски језик“. Ви сте остали, до сада, само на нивоу „жалби“ и, због тога, прекоревате само државним институцијама, готово без иједне речи о томе да је српски језик, због његовог превише неуједначеног стандарда пре свега у писму и изговору, „неконкурентан“ уједначенијој језичкој варијанти Хрвата, јер је њихов језик у стандарду лингвистички странцима прихватљивији. Јер, Хрвати не траже од странаца да само њихов језик пишу и ћирилицом и латиницом и не траже им да изучавају два изговора. Замислимо да нама Србима у учењу страних језика неко поставља два писма, па да не знамо када да пишемо једним, а када другим писмом, и пре свега да не знамо зашто да га пишемо у два лика кад може у једном лику? Замислимо да нам Руси, Енглези, Французи и било ко други прави свој стандард на по два писма, па да уместо сто писама за сто језика, морамо да учимо двеста писама за истих сто језика. (Како не схватају или зашто не схватају наши научници, лингвисти да је то (и) лингвистички (и) практично толико непотребно и, да не кажемо простије, глупо што ми радимо у лингвистици о српском језику и писму?)

5. Чека нас озбиљан и језички и графијски посао до уласка у Европску унију, а најпре треба огласити анкета за изношење гледишта заинтересованих у Летопису Матице српске

До жуђеног уласка у „Европу без алтернативе“ остало је Србима бар око шест година. За то време Срби, тј. њихови лингвисти имају довољно времена да, под покровитељством Владе Србије или кључних министарстава ваљано организују најдаље за годину или две године вишедневни велики скуп српских лингвиста и културних радника без обзира на лингвистичке „кланове“ и „симпатије“ како би се коначно претресли данашњи превише крупни и вишеструки проблеми српског језика и писма и да се коначно договоре о првом званичном договору о закључцима како ће се водити нова језичка политика у вези са српским језиком и писмом и на којим ће се стандардним основама сачињавати српска језичка норма.

Оглас и анкета за тај велики скуп најбоље је да се распишу у Летопису Матице српске, где би сви заинтересовани могли да предоче своја гледишта. И ти учесници у тој анкети ваљало би да буду позвани на договор ради сачињавања обавезујућих закључака за све Србе.

Неизоставно је имати у виду да ће Срби, тј. српске институције државе и науке тешко бранити недовољно и лоше уједначен језик Срба са два непотребна писма и са два, суштински комуникативно такође непотребна, изговора у стандарду од „хрватског језика“ који је лингвистички доследније и практичније уједначен и у писму и у изговору. Пред том хрватском уједначеношћу и српском, свакако не само непотребном него и штетном непрактичном неујдначеном двојношћу у писму и изговору, „хрватски језик“ ће у свом стандарду странцима бити прихватљивији за учење и за коришћење. А како је лингвистички свакоме  већ и на прво слушање и читање на истом писму јасно да је то један језик у малим разликама (што рекао Вук: „исто то, само мало друкчије“), „хрватски језик“ ће, објективно, имати предност па ће се у свету повећавати и даље број лектората за учење тог језика, а смањиваће се врој лектората за српски језик. А кад странци науче „хрватски језик“, наравно, разумеће и Србе, па што би онда учили компликованију, разуђенију и „шароликију“ нашу норму с непотребним па чак и штетном алтернативностима уместо хрватске једноставније и без алтернативностима које у комуникацији ништа ново и више не значе?

Српски лингвисти треба да пођу од општих лингвистичких постулата да у језику нестаје оно што је непрактично, нефункционално, неекономично и непотребно. Српски лингвисти треба да се упитају у чему су практичне, функционалне, економичне и потребне у стандарду језика Срба четири уместо две колоне. Шта ће само Србима у норми: 1. српски језик на екавици – српском ћирилицом, 2. српски језик на екавици – хрватском латиницом, 3. српски језик на (и)јекавици – српском ћирилицом и 4. српски језик на (и)јекавици – хрватском латиницом. (Има неуких и неупућених који кажу чак и то да је „демократски“ лични избор у језику писма и изговора. Ако то има икакве везе са стварном „демократијом“, зашто су сви други народи толико „недемократрски“ да нико више нема то што Срби у свом данашњем стандарду српског језика имаду?

Ако се српски научници и стручњаци за језик и писмо у наредних неколико година не договоре о уједначенијем стандарду, пре свега, у писму и изговору и не лише се још јаке међу њима везаности за тзв. с(р)бокроатистику (политички злоупотребљену науку у сврху утопијске идеолошке идеје о југословенству, тј. расрбљивању), српски језик биће у Европској унији, још више него у Југославији, изложен даљој кроатизацији у давању предности „хрватском језику“ и даљем окончавању долатиничења, тј. све већем преласку Срба на хрватско латиничко писмо а у том смислу ће и писани екавски српски у Европи бити све више потискиван у корист (и)јекавске једноизговорности у стандарду и због тога што су (и)јекавски изабрали сви други истојезичници: Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Тако ће – попут српске ћирилице данас – бити у европској званичности и службености маргинализован, истискиван и напуштан званично у Европи српски екавски изговор у корист (и)јекавског писаног изговора. Како је Србима бивала наметана латиница, тако ће у Европи, због мањег трошка, имати велику предност „хрватски језик“ на једном изговору – (и)јекавском и једном писму – хрватској латиници, па ће Срби у будућности бити лишени и ћирилице и екавице. Јер, наметачи латинице и (и)јекавице имаће легалну могућност да нам намећу  хрватску латиницу и (и)јекавицу зато што им се не може на томе ни замерити ако ми оставимо и даље у српском језичком стандарду алтернативна писма и алтернативни изговор. Ми ћемо, у условима оваквог двојног стандарда, можда, још једно време користити и ћирилицу, а и екавски изговор у Србији, али у оквиру „Европе без алтернативе“ неће моћи да се трајније (са)чува ћириличка алтернатива и екавска изговорност. Основни разлог томе јесте у томе што оно што нема никакву функцију да постоји у двојности, једна од двојности у језику се, по природи ствари, мора запостављати и запостављано мора нестајти. Просто речено: ако на ћирилици и на латиници (mleko и млеко) нема никакве разлике осим графијског лика у знаковима, зашто би се та двострука норма чувала? Или, ако, такође, млеко и млијеко у значењу нема баш никакве разлике, заиста никоме и не треба и млеко и млијеко, јер кад га попије, осетиће потпуно исти укус. Тако и на ћирилици и латиници у четири појаве: млеко – mleko, млијеко – mlijeko, у чему је функционална разлика у споразумевању? Може неко од практичних „Европљана без алтернативе“ донети на седницу Скупштине Европе или Савета (како им се то зваше?) четири литра млека са исписаним на четири малопре наведена начина и понудити Србима, али и другима да попију млеко из свих паковања и да питају: у чему је потребна језичка стандардна алтернативност. И сасвим је природно да ће Европљани, поставити питање: пошто већина истојезичника има латиницу и (и)јекваски, рећи: „Па, Срби, пошто ви у стандарду имате и екавски и ијекавски, и латиницу и ћирилицу „равноправне“, ево онда вама „равноправних“ латинице и ијекавског да не бисмо узалуд бацали новац не преводиоце. (На исти начин су моги антићириличари у Југославији, кад би неко тражио ћирилицу, одговарали: „Па писма су равноправна“, а то што ћирилице нема, оправдавају њеним, тобож, „равноправним статусом“! И тако ће у нашој „Европи без алтернативе“ природно, лако и с разлогом проћи уједначење у латиници и (и)јекавици.

Међутим, ако Србима српска држава и српске институције за језик и писмо Срба поново (ус)поставе нормалан стандард с једним писмом – ћирилицом без алтернативе, као свуда у Европи што друга писма немају алтернативу, и екавски без алтернативе, као што латиница и (и)јекавски код других балканских народа немају алтернативе, „Европљани без алтернативе“ неће баш моћи насилно и под притиском да нам онда сами избаце наше писмо ћирилицу и наш изабран безалтернативан стандардни изговор, па да нам поставе оно што је код других. Ако се њима дозволи њихова норма, како би могло баш Србима да они поставе нама другу, туђу номру у нашем језику!?

Све ово наивни могу узети и за „шалу“, али ће се убрзо видети да ли је ово што наводимо у нашем предлогу „шала“.

6. Ако хоћемо у „Европу без алтернативе“, више је него сигурно да нас тамо неће радо пустити и гледати с нашим непотребним графијским и изговорним алтернативама, јер оне Србима ничему смисленом и корисном не служе!

Дакле, сасвим је очигледно да у нашој „Европи без алтернативе“ нас нити ће радо примити нити ће нас тамо гледати с нашим непотребним и бесмисленим алтернативама у писмима и изговорима, јер то поскупљује функционисање у животу и споразумевању. Али, ако ми успоставимо и озваничимо код нас пре уласка у Европу наш језички безалтернативни ћирилички и екавски стандард, неће нам баш једноставно ни тамо забранити нашу нормативност у језику. И само тако од „хрватског језика“ и наметања њиховог писма и изабраног код њих изговора можемо сачувати и име језика и наш ћирилички екавски стандард. Тако су примили Бугаре с њиховом ћирилицом, па ће толерисати само тако, на исти начин, и нас Србе.

И још желимо да упозоримо српске научнике и стручњаке за српски језик и писмо да ће се српски језик не само у Европи на ијекавском и екавском па на латиници и ћирилици у будућности онеспособити за одбрану од „хрватског језика“ свуда у Европи, али и изван Европе, у свету, па и у самој Србији. Српски научници у институцијама, пре свега у кључним институцијама за решавање ових стандардолошких питања – Матици српској, Српској академији наука и уметности, Академијином Институту за српски језик и Одбору за стандардизацију српског језика – требало би хитно да схвате да је српска ћирилица у језику Срба као суверено, тј. једино писмо, данас постала највећа и најсигурнија одбрана од уједначенијег „хрватског језика“, јер, то већ ваљда сви знамо, та два језика данас имају највећу разлику у писму. И дошло је време када српски језик може тешко да се на хрватској латиници (од)брани од уједначенијег у стандарду „хрватског језика“.

7. Српска ћирилица у „Европи без алтернативе“ има шансу једино ако и српски језик, попут свих других језика, има у правописном и општем стандарду „ћирилицу без алтернативе“

Због свега тога, безалтернативна српска ћирилица у језику Срба данас је најјаче и најсигурније „оружје“ за продужавање живота српског језика, а не само писма. Јер, ако српски језик поново (ус)поставимо у стандарду само на српском националном писму ћирилици, „хрватски језик“ ту графијску ћириличку препреку не може да прескочи. Тако је српска ћирилица у језику Срба и у Србији постала најчвршћа и најсигурнија граница одбране од не само уједначенијег у овом часу „хрватског језика“ него и од, очигледно на сваком кораку у Србији, све јаче хрватске латиничке поткултуре. Та опасност не прети једино од задржавања у језичком стандарду од самих и Срба данас наметнуте хрватске латинице – гајице, али видно и суштински највише због довођења српске азбуке до изумирања и нестајања у већини области употребе писаног српског језика.

Може некоме наивноме данас у српским институцијама ово бити налик шали, али се ваља сетити да смо ми шездесетих година 20, века мислили да је „шала“ када су Албанци у Србији тражили републику, па томе се није придавала никаква државна пажња. Додуше, Брозова политика је била гурање „ђубрета под тепих“, а не брзо решавање питања док не ижџикљају високо. Данас се српска политика у решавању крупних питања, као што су и језик и писмо,није много променила.

Бојимо се на време (сада, одмах) времена у „Европи без алтернативе“ када ћемо сигурно штошта у Европи морамо губити ако тамо унесемо наше неуједначене српске језичке непотребне, нефункционалне и штетне алтернативе, а пре свега у писму и изговору, како смо то овде најкраће могуће предочили.

Очекујемо да нас у тексту нашег предлога споменуте институције позивају на сарадњу да мало и помогнемо у свему овоме и да, наравно, још више паметнијег у раду на српском језику и писму сазнамо.

У Новом Саду, на Дан „Ћирилице“

15. фебруара 2014. године

Председник Скупштине „Ћирилице“

Драгољуб Збиљић

Доставиће се:

Матица српска, Нови Сад

Српска академија наука и уметности, Београд

Академијин Институту за српски језик, Београд

Одбор за стандардизацију српског језика, Београд

Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука

Српско национално вијеће Црне Горе

Матица српска – друштво чланова у Црној Гори

Факултетске катедре за српски језик