Размишљања о увођењу новог календара

Старац Теодосије Каруљски, писац расуђивања о увођењу новог календара.

О календару није било посебних расуђивања на Васељенским и Помесним саборима и црквени канони га се директно и не дотичу. Неких посебних питања о њему тада није било, као што је то било после, јер је он био владајући и у општој употреби тог вре­мена у црквеној пракси. Но то схватљиво ћутање канона о календару не значи да он има споредно значење у Православној Цркви. Напротив, он има веома велики значај не само у вези са Пасхалијом, већ и сам по себи. Пасхалија је била прилагођена од стране Св. Отаца према тада владајућем римском календару – јулијанском. (Схијеромонах Теодосије Каруљски)

“Св. Оци”, пише М. Властар, “саставили су канон, тј. таблице, показујући у ком ће дану првог јеврејског дана месеца, по римском бројању бити пун месец. При томе и у који тачно дан недеље, да би идући одатле ка првом дану недеље, знали уз то и који број месеца ће бити тај дан, и тако основано могли празновати нашу Пасху, ”(Синтагма, стр. 832), чувајући горенаведена четири услова правилног празновања, и посебно главног од њих: „да се не празнује у исто време када и јудејци празнују’’ (7. Ап. пр.), што у новом латинском календару често бива неизбежно. Наш православни календар и сам по себи, и без односа према Пасхалији, као древни по употреби од почетка хришћанства црквени обичај, за нас, православне, обавезан је у црквеној употреби као и сви древни црквени обичаји који су у општој употреби. Ако се, напротив, православни календар не држи као општеобавезујући, а по неком неправилном расуђивању које може да каже да се он не помиње на Васељенским саборима, тада ће, по том истом расуђивању, доћи до одбацивања и свог неписаног Предања, тј. црквене праксе, насупрот црквеном учењу о њој. Ето зашто jе Православна Црква од самог почетка појављивања новог, григоријанског календара, а у трајању од три века, оштро одбацивала исти, утврђујући православни, што чини и до сада кроз своје најбоље представнике – пастире и остале ревнитеље православне вере и црквене науке, како ћемо то и видети из доленаведеног.

Св. Кирило Јерусалимски (†389) :
„Духом Божијим утврђена, Света Црква не треба да мења дане и месеце у свим својим предањима. Она неизоставно чува једин­ствени устав и чин и предања св. Апостола и св. Отаца и држаће све то до краја времена.”
(Сабрана дела Св. Кирила и Христианское Чтение за 1908. годину)

Св. Јован Златоусти:
„Ако би Црква чак и грешила у одређивању дана Пасхе, ни у том случају не би толико похвално било тачно астрономско посма­трање времена, колико би то био осуде достојан раскол.”
(Творенія том 3, стр. 678)

Васељенски Патријарх Јеремија II (†1595):
„Оштро је одрицао григоријански календар као папску творевину, а који је непријатељска сила православном истоку. Гледао је на тај календар као на карактеристичну новотарију у целом систему папских новачења, наспрам традиције великог православног исто­ка. Сматрао га је за оруђе папске освајачке политике у односу на аутокефалне грчке Цркве.”
(Професор Соколов Церковныя Ведомости № 14 за 1906. годину)

Васељенски Патријарх Кирило V, подобно Патријарху Јеремији II,
издао је синђелију, тј. окружну посланицу 1756. године у којој пише:
„Најчаснији клирици наше Христове велике Цркве и остали побож­ни јеромонаси, појци у црквама нашег града и сви који следите не­ботајнику Павлу који је рекао у својој посланици Галатима (Гл. 1, стих 8­9): Ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друк­чије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Поводом нових саблазни које су произвели паписти, а које се тичу промене наше свештене Пасхе и календара (објављујемо) – ОДЛУЧЕЊЕ ОД ЦРКВЕ:
Јереј или мирјанин, који прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне но да пребива у вечним мукама. Камен и гвожђе нека се распадну и распу, они неће никад и никако. Да наследе губу Гијезијину и вешање Јудино, да буду на земљи као Каин – стењући и тресући се – и гнев Божији да им лежи на глави, да им удео буде са Јудом и богоборним Јудејима. Земља да се отвори и да их прогута као Датана и Авирона. Анђео Божији да их прогони са мачем у све дане живота њиховог: да подлегну свим проклетствима Патри­јараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин! Да буде!” (Mисли се на јереје или мирјане који би били зачетници календарског раскола. Очигледно се овим оштро осуђују они који су произвели календарски раскол на челу са цариградским патријархом Мелетијем, као и они који су у другим помесним Црквама радили на мењању календара. Такође, овим ставом се подстичу они који данас поштују нови календар да се врате на благословено од Цркве рачунање времена. Последњих година је у Бугарској Цркви изражена борба побожних архијереја да се ова Црква врати на стари календар. Примедба ур. ПЖВ)

Васељенски Патријарх Јоаким III (†1904):
„Суштински празник православља који саставља сам темељ целе његове канонске и правне грађевине јесте: не нарушавати наредбе донесене од стране наших Отаца на вечне векове. Само то може одбити нова устремљења и силе, које, по речима апостола, исходе од мудрости земаљске, душевне и ђаволске. Јер како да оно што је постојало у току толиких векова по чину и благообразно не сачува силу и да не буде свештено и на остало време?”
(Церковныя Ведмости № 1 за 1906. годину)

Сверуски Сабор 1917 – 1918. год.:
„Свештени Сабор, увидевши погубност сваког зближавања са григоријанским календаром и дајући преимућство јулијанском ка­лендару, одлучно је одбацио нови календар и одлучио да се остане на старом календару за црквено рачунање.”
Године 1923. Руска православна црква поново је потврдила решење свог Сабора из 1917 – 1918. године и поново је одбила да прими нови календар, не обазирући се на оштро принуђивање богоборне бољшевичке власти која ју је хтела подјармити, чврсто чувајући црквено свештено Предање и свој православни календар.

Саборне одлуке Руских заграничних архијереја:
Четири Сабора православних архипастира Руске заграничне цркве, који су се одржали 1923, 1924, 1926 и 1931. године, одлучили су да се одбаци нови календар, јер су на њега бачена проклетства од стране источних патријараха 1583. и 1756. године, а која важе и до данас, јер нису скинута и разрешена никаквим потоњим Сабором. (Церковныя Ведомости тих година)

С. В. Булгаков – Настольная книга:
„Веома важан разлог одбојности православних према новом календару био је такође и у томе што су католици тежили да наметну заједно са новим календаром и сам папизам са његовим досадним и намет­љивим предлогом (о унији – п. п.), који је понекад прелазио у апсо­лутно угњетавање и прогон (…) Пропаганда новог календара донела је јужном руском народу много зла, много страдања, вређала је његова најбоља осећања, уносила раздор и злобу и у саме породице. Историја целог живота Руског народа за последњих 300 година обавезује нас да се према григоријанском календару односимо у потпуности одречно, као према оруђу пољско­језуитске интриге, те као извору угњетавања и насиља, духовног и материјалног.”

Албанија. Заједничко певање божићних песама. Пошто Православна Црква Албаније и римокатолици истог дана славе Божић, лакше је заједно славити и екуменизам се лакше спроводи. Ватикан, вероватно осећајући се јачим, да би придобио православне и приближио их себи у Украјини и однедавно у Јерусалиму слави по старом календару празнике као и тамошњи православни верници.

И заиста, по искреној мисли католичког „свећеника” Тондина, коју је он изрекао 1905. године, „суштина календарског питања са­стоји се ни у чему другом, већ у прихватању или неприхватању папе као врховног поглавара Христове Цркве. И пошто православне Цркве, додаје затим Тондин, не признају то поглаварство, они не желе да приме ни предложену реформу календара”.
То признање, из уста свећеника Тондина,  од великог је значаја и јасно показује тајне мотиве управљене ка достизању реформе Јулијанског календара.
(Церковныя Ведомости № 36 за 1906. годину)

Наставиће се…

Погледајте такође: ЕКУМЕНИЗАМ И РАСКОЛНИЧКИ ЗИЛОТИЗАМ

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”