Отрован текст Р. Коена у Њујорк тајмсу о Србима и Косову

Србија и Косово су гурнули у страну моћни симболизам Косова Поља у корист прогреса, одбацили мит да би дошли до открића трговине, и разумом нашли пут из казамата страсних унапред датих истина и открили „истину“

(Њујорк тајмс, 6. 2. 2014)

Новинар је странац – чудак који се креће у супротном смеру од оног којим иде већина, он иде у сусрет опасности и оставља запањену већину за собом. Питају: па, зашто пресецаш линије? Зашто бираш такав усамљенички живот? Одговараш: у потрази сам за јасним схватањем – а они одмахују главом. Тврде да ту нема шта да се схвата – пиши само истину!

Али, истина има много – и у томе је проблем. Сећање је варљиво, и толико различито од историје, као што су и емоције од форме. Сваки рат се води око сећања. Насилнички национализам је оживљено сећање изманипулисано тако да изгледа као откровење истине.

У сукобљеним „истинама“ сазрева конфликт, као и у заветима прошлости. Вртлог питања: Ко је први дошао у ту земљу, ко је засадио хиљадугодишње маслине, ко је кога први убио, да ли је ту црква била пре џамије – али шта је са синагогом која је можда ту била и пре једне и друге?

Идентитети се састављају парче по парче. Свака кап проливене крви, сваки ожиљак шрапнела на зиду – све то је записано у Књизи Неопроста. На Балкану и на Средњем Истоку, догађаји од пре хиљаду година чине се исто толико свежи као и они од јуче. Императиви непријатељстава Срба и Косовара, Арапина и Јеврејина, могу изискивати да се сећања, баш као и фитиљ бомбе, подесе тако да се постиже максимални ефект. Примирја нису трајнија од најјефтинијег кишобрана у олуји.

Први пут сам се са моћи мита да изазива рат суочио на Балкану, на Косовом Пољу, или „Пољу птица косова“, где су Србе поразили Турци Османлије 1389. године. Од тада је та битка постала обележје српског национализма – пораз преображен у симбол српског херојства и несебичног жртвовања.

Ту је, пре четврт века, када се распадао хладноратовски поредак Европе, српски националистички вођа Слободан Милошевић изјавио: „Хероизам Косова је већ шест векова инспирисао нашу кративност, потхрањивао наш понос, није нам дозвољавао да заборавимо смо некада били велика, храбра и поносна војска, био једна од мало ствари које су у поразу остале непоражене. Данас, после шест векова, поново смо у биткама и стојимо пред биткама. То нису оружане битке, мада се и такве за сада не могу искључити.“[1].

Све остало је сада само историја: деценија рата; растурање Југославије; етничка чишћења широких појасева Босне када су њени муслимани (које су српски грабитељи често називали “Турцима“) били слати у српске концентрационе логоре; више од 100.000 мртвих; Сарајево и Сребреница; интервенција НАТО-а на Косову и оспоравани настанци неколико нових независних држава Европе, а последња од њих је Косово у 2008. години. Адреналин националистичког заноса у Србији лагано се претворио у губитничко капљање – ниједна кап није била болнија од Косова, са преовлађујућом већином Албанаца, али крајоликом посејаним местима светим за Србе.

И тако, после свега, морао сам да протрљам очи на Минхенској безбедносној конференцији, где је најупадљивија слика била та на којој су Ивица Дачић, премијер Србије, и Хашим Тачи, премијер Косова, са широким осмесима заједно седели на истом подијуму, говорећи како су се помирили, и како је – по Тачијевим речима „највећа од тешкоћа била та да се ослободимо прошлости“.

Израелци и Палестинци – обратите пажњу на то.

Између двојице балканских лидера је седела Кетрин Ештон, шеф за спољну политику ЕУ, најпотцењенији светски дипломата. Њено именовање 2009. године и формирање Европске службе за спољне активности (European External Action Service) били су предмет великих подсмеха. Али, њено успешно посредништво у српско-косоварским преговорима, који су почели 2011. године, и њен допринос у постизању привременог нуклеарног договора са Ираном јесу велики успеси. На Балкану је „фактор привлачности“ ЕУ – магнетска сила за државе које чезну за стабилношћу и слободом – изнова демонстриран. Србија и Косово су морали да поравнају своје разлике како би добиле шансу да напредују – и то су учиниле. Та оклеветана ЕУ је још увек механизам за стварање мира.

Нормализација није била лака. Дачић је родом са Косова. Осећања његовог народа према колевци своје цивилизације су страствена. Он је проблем отворено представио: Србија сматра да је Косово део Србије. Косово то не сматра. Косово је деведесет одсто албанско. Српска економија је у застоју. „Ко може да даје предност таквој политици? На нама је да одлучимо да ли да кренемо у напред, или да се качимо за прошлост?“

Срби и Косовари су одлучили. Дошли су до једног споразумног степена аутономије за десетине хиљада Срба на северу Косова. Отворили су се за трговину. Одржали су слободне изборе. Заобишли су преостале разлике. Стали су на пут у Европску унију.

Изнад свега – гурнули су у страну моћни симболизам Косова Поља у корист прогреса, одбацили су мит да би дошли до открића трговине, и разумом су нашли пут из казамата страсних унапред датих истина и открили „истину“.

Roger Cohen: Setting Aside Revealed Truth

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Опрема: Стање ствари

Исправка: Овај чланак је промењен 13. 2. 2014. у 19:50 – наслов „Откривене истине“ промењен је у садашњи „Oдгурнути унапред дате истине“, а враћен је „превод Коеновог превода“ речи С. Милошевића, док су изворне речи са Милошевићевог говора на Газиместана дате у фусноти.

[1] Ако желите да упоредите Коенов превод, овде изворно наводимо речи Слободана Милошевића:

„Косовско јунаштво већ шест векова инспирише наше стваралаштво, храни наш понос, не да нам да заборавимо да смо једном били војска велика, храбра и поносита, једна од ретких која је у губитку остала непоражена. Шест векова касније, данас, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене“

Наведено према „Говор Слободана Милошевића на Газиместану 1989. године“, „Печат“, 30. 6. 2011. (Прим. ур.)