Рат око Великог рата: Принцип је наш, Хитлер није

Прећутно се одричући Гаврила Принципа, кога „бранимо“ једино тако што унедоглед понављамо да Србија није имала везе са убиством Франца Фердинанда, истовремено прихватамо и наметану нам кривицу за појаву нацизма у Немачкој.

Најдужа битка Првог светског рата води се и данас, пуних сто година од избијања сукоба, око завештања Гаврила Принципа. За немачку јавност и њој наклоњене европске интелектуалце, Принцип скоро да никада и није представљао ништа друго до терористу и убицу, а његови хици у Франца Фердинанда злочин чији је изненађујући одјек гурнуо сироту, наивну Европу у исцрпљујући оружани сукоб. Исти такав „углед“ Принципа прати и у француској или британској јавности, иако су и једна и друга држава званично биле на истој страни као и Србија у Првом светском рату: чак и они тамошњи јавни делатници који, попут лондонског градоначелника Бориса Џонсона, протеклих месеци и година наглас упозоравају на то колика опасност вреба у умањивању немачке кривице, према Гаврилу Принципу и његовом чину заузимају изразито осуђујући став. Судећи по њиховом виђењу ствари, прекршај Немачке састоји се искључиво у томе што је некакву балканску чарку искористила да нападне западноевропске државе; да је Немачка, заједно са Аустроугарском, остала само при кажњавању Принциповог злочина, укључујући ту и Србију, испада да не би ни било никаквог прекршаја, а камоли рата.

Посебно је, међутим, забрињавајуће то што се овакав став према Принципу врло помирљиво дочекује у самој српској јавности, која се у расправи о узроцима Првог светског рата – тачније, у оним преретким приликама када се удостоји да, врло бојажљиво, у расправи уопште узме учешће – задовољава тиме да до бесвести понавља како званична Србија није имала никакве везе са Гаврилом Принципом. Истина, неумешаност Београда јесте драгоцена чињеница, потврђена небројено много пута. Једнако је знаковита и, такође лако утврдива, жеља крволочног бечког двора да пошто-пото нападне Србију, која је ново сведочанство добила у недавно предоченој копији писма аустроугарског генерала Оскара Поћорека. Али, српска страна приче се углавном на томе и завршава, што, искрено говорећи, указује на то да се данашња Србија на известан начин ограђује од Гаврила Принципа, на чија плећа тиме сваљује сву кривицу за гнев Аустроугарске и Немачке.

ИЗРУЧИВАЊЕ ГАВРИЛА Хашком тортуром навикнута да предаје непријатељима своје војнике и државнике, данашња Србија делује спремна да „изручи“ и Принципа, тако што се уби доказујући да са њим није имала ништа, односно, прећутно прихватајући да Принцип, заједно са остатком „Младе Босне“, заиста представља нешто од чега је најмудрије удаљити се што је више могуће. Притом се сасвим занемарују аустроугарски злочини над затеченим, махом српским, живљем у Босни и Херцеговини, који су, у тренутку Сарајевског атентата, трајали већ преко четврт века, тј. од окупације и анексије БиХ.

„Принцип је, под један, национални револуционар, а под два, тираноубица“, каже за „Печат“ Љубодраг Димић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. „Тим оптужбама да је он атентатор покушава се сакрити истина о терору који је Аустроугарска спроводила над једним народом, а то је српски. Од како је окупирао Босну и Херцеговину, Беч је тамо спроводио разне присилне, врло репресивне мере, које су имале све одлике тираније. Мора се имати у виду да је у то време, дакле деведесетих година 19. века и првих деценија двадесетог, Европа била пуна појединаца који су на такво насиље појединих држава одговарали такође насиљем, и да се они сматрају тираноубицама. Принцип је само један од десетина таквих активиста који су постојали у његово време и на исти начин као и он покушавали да се изборе за слободу. Генерација младобосанаца сањала је да се ослободи тирана и туђинске власти а стасавала је на узорима из Европе, као што је „Млада Италија“, или немачко културно наслеђе, па и руско народњаштво. У тој причи, Принцип је поседовао још једну нит, а то је култ Обилића, односно спремност на жртву. У Принциповој генерацији то је примером потврдио Богдан Жерајић који је својом жртвом обавезао и остале своје истомишљенике.“

Жерајић је, четири године пре него што је Принцип убио Фердинанда, покушао да усмрти тадашњег гувернера Босне и Херцеговине, аустроугарског генерала Маријана Варешанина, али у намери није успео, иако је чак пет метака испалио у своју мету. Шестим метком је пресудио себи на лицу места, што је чин који се на српској страници „Википедије“, глобалне интернет енциклопедије, овако описује:

„Жерајићев атентат није успео, а он је извршио самоубиство на месту атентата како би пресекао сваку могућност истраге.“

Чак се, ето, и у овој једној, невештој реченици, посредно намеће закључак да је „свака могућност истраге“ нешто од чега је најбоље склонити се што даље, по могућству смрћу извршиоца убиства. Крајње извесна могућност да Жерајић можда само није хтео да падне жив у руке мрским непријатељима, или да је желео да избегне мучења и телесна злостављања која би неминовно уследила, изгледа да није пала на памет творцима дотичне „Википедијине“ странице.

УСАЂЕНА КРИВИЦА Све то говори да је комплекс кривице успешно и дубоко усађен у српску свест, када чак ни на интернету нисмо у стању да на оптужбе противу Принципа и других бораца за слободу, одговоримо онако како би налагала природа самоодбране: да Аустроугарска није окупирала Босну и Херцеговину и терорисала тамошње Србе, нико од Срба не би ни морао да се лаћа оружја како би се борио за слободу. Та посве разумна узрочно-последична логичка целина готово је неприсутна чак и у домаћој јавности.

„Ми имамо јако мало историчара, али зато има пуно квазиисторије која се може наћи на свим странама и ја бих управо у том контексту посматрао и тај феномен који помињете“, оцењује Влада Станковић, такође професор историје на Филозофском факултету у Београду. „Мишљења сам да историографска струка сноси свој део одговорности за такво стање. Реч је о вишедеценијском немару, који је кулминирао после Другог светског рата, али је постојао и раније. Када само упоредим колико су даље од нас у историографији отишли наши суседи, као што су Мађари, Бугари или Хрвати, туга ме ухвати. Не морамо да се поредимо са државама и нацијама које су десет или више пута веће од нас, довољно је да се упоредимо са комшилуком и да видимо колико смо заостали.“

Податак да је, примера ради, само на енглеском језику у протекле две године изашло неколико историографских књига поменутих у прошлом броју „Печата“, а које се – на начин приметно ненаклоњен Србији – баве почецима Првог светског рата, док у истом раздобљу овде није објављена нити једна, даје за право Станковићу и његовој оцени да је струка озбиљно заказала.

„Наравно, наша држава не само да не решава тај проблем него га и продубљује“, додаје Станковић. „Ево, већ је фебруар, што значи да је до Видовдана остало тек четири месеца, а ми и даље не знамо шта ће и да ли ће ишта бити организовано у оквиру обележавања стогодишњице Сарајевског атентата. Још ништа није заказано, још ништа није договорено, ништа се не зна, иако је у питању заиста велик и важан јубилеј. Ми смо и пре пет или десет година знали да пристиже 2014. и стогодишњица Првог светског рата, али нико ништа није предузимао тим поводом. Ниједну књигу нисмо издали о томе ни на српском, а да не причам о енглеском језику. И да се не лажемо, ту није толико присутна цензура, колико аутоцензура, за коју мислим да је врло раширена међу српским историчарима. Погледајте, уосталом, прошлогодишње обележавање 1.700 година од Миланског едикта. И ту смо могли да искористимо повод да бисмо пласирали нашу историографију, али прилика је протраћена, јер не мислим да је било довољно да држава организује само једну представу.“

НЕПОЗНАТИ ФИШЕР Насупрот оволиком запостављању са наше стране, стоји једна Немачка, која је, према незваничним сазнањима присутним у стручним круговима, из државне касе издвојила више десетина милиона евра у сврху „прилагођавања“ историјског погледа на узроке и поводе Првог светског рата. За то време, ми нисмо користили чак ни оне ретке, мада врло значајне, примере из саме Немачке који су се Првим светским ратом бавили историографски одговорно. Поразна је чињеница да књига немачког историчара Фрица Фишера „Немачки циљеви у Првом светском рату“, која је тамо објављена давне 1961. године, још није преведена на српски језик, иако њена средишња теза управо гласи да је за избијање рата првенствено и превасходно била крива немачка државна и друштвена врхушка.

„Код нас је од те књиге било објављено само скраћено издање, додуше са сјајним предговором Андреја Митровића“, појашњава Драгољуб Димић. „То је несумњиво велики пропуст, за који се надам да ће ускоро бити исправљен, јер се тренутно ради на превођењу целог дела и оно би ускоро требало да буде издато на српском језику. Ради се о књизи од огромног значаја, јер је Фишер јасно показао да је, после Бизмарка, у Немачкој дошло до својеврсног савеза различитих елита: војне, индустријске, банкарске, професорске, земљопоседничке односно племићке… Удружене, оне су деценијама пре Првог светског рата покушале да посегну за светском моћи, што је и био главни узрок избијања рата.“

Овај контекст се, међутим, углавном изоставља из најновијих евро-америчких „преиспитивања“ Великог рата, што води ка новом злонамерном тумачењу: Гаврило Принцип је посредно одговоран и за појаву Хитлера, тј. за избијање Другог светског рата. Наиме, Версајски мир, којим је закључен Први светски рат, описује се као дубоко неправедан и суров према Немачкој. По тој логици, прекомерно кажњена Немачка малтене и није имала куд него да из потребе за ускраћеном правичношћу убрзо посрне у нацизам, којег, испада, не би ни било да они дивљи Срби нису убили Франца Фердинанда.

Да све буде горе, овакав правац размишљања не следи само немачка интелигенција већ и бројне јавне личности из осталих држава. Вратимо се још једном на Бориса Џонсона, јер је он и реаговао управо на један такав испад, када се лабуристички „млади лав“, Тристрам Хант сложио са енглеским историчарем Кристофером Кларком да „Србији припада значајно већи удео у кривици“ за распиривање сукоба из 1914, као и са америчким историчарем Шоном Мекмикином који у круг највећих виновника сврстава и Русију, да би затим све то усмерио ка неправедном Версајском миру и нацизму као пукој последици.

Нимало утешно није то што Ханту и његовим истомишљеницима још нико из Србије није упутио одмерен одговор. А да се одговор може наћи на дохват руке, сведочи и један од хиљада коментара читалаца окачених испод Хантовог чланка у лондонском „Гардијену“. Читалац је једноставно подсетио да је Франкфуртски споразум, којим је 1871. године окончан Француско-пруски рат, био још и оштрији према пораженој Француској него што је непуних пола века касније Версајски мир био према Немачкој, а да ипак у Француској није дошло до појаве иоле сличне нацизму.

У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ „Када се сагледа графички приказ наглашеног занимања за Први светски рат, оно се некако увек поклапало са политичким покушајима да се изврши ревизија историје и кривица вештачки расподели на више страна“, оцењује Љубодраг Димић. „Тако је још од Вајмарске републике, а врхунац се догодио у доба Хитлера, када је Немачка средином тридесетих година једноставно одбацила Версајски мировни уговор и престала да плаћа ратну одштету, чиме је јасно ставила до знања да не сматра себе кривом за рат. Тај процес је био накратко прекинут после Другог светског рата, али се наставио почетком Хладног рата, када је слика Немачке почела да се улепшава а да се оштрица кривице баца на Русе. Онда следи приближавање Немачке и Француске, за шта је такође згодан наратив био прерасподела одговорности за избијање Првог светског рата.“

„Сада је стање још и горе, јер вучемо дебео досије из деведесетих. Тај досије је такође пун неистина и обмана, али је, свеједно, многима данас веома лако да бацају кривицу на Србе, по систему, то је исти тај народ који је деведесетих вршио злочине, а пре сто година су били још мање цивилизовани и још дивљији. Не бисмо смели да допустимо да та прича прође без нових осврта и истраживања са наше стране. Није ту довољно само позивати се на Фишера, мада бисмо и то морали да радимо, јер је он доказао да Хитлер није био никакав инцидент, него последица вишедеценијске немачке политике, која датира још од краја деветнаестог века. Наша држава би морала да уложи у младе, енергичне историчаре, да их стипендира, да им покрије трошкове истраживања, да их шаље на путовања, како би они могли да произведу историографска дела која ће се борити против оваквог прекрајања историје. Морамо да налазимо нове изворе, морамо да хранимо светску науку плодовима историчара са ових простора, морамо да се ангажујемо много озбиљније него до сада. Не могу да знам да ли се налазимо на почетку новог, такорећи четвртог рајха, али данашња Немачка ће, са искуством претходног краха, вероватно имати довољно мудрости да своје циљеве покуша да остварује не више насиљем, него мање упадљивим, софистициранијим средствима. На такве покушаје морамо одлучно да одговоримо, а у следеће четири године ће тема Првог светског рата и његових узрока бити више него актуелна, па ето нам прилике.“

„Нас у свему томе не мора да занима првенствено пропаганда, као што је случај са онима који покушавају да оперу себе и прекроје историју. Довољно је да се држимо чињеница, да се држимо истине, а на држави би онда било да у таквој делатности препозна заједничке именитеље са сопственим потребама и да се против прекрајања историје бори онако како може и мора“, закључује Љубодраг Димић.

У преводу: колико смо у стању да одбранимо Гаврила Принципа, толико ћемо моћи да заштитимо и себе. Нажалост, то што се Принципом и његовом улогом тренутно највише баве особе попут „уметнице“ Биљане Србљановић може само додатно да укаже на нове поноре ка којима срљамо.

Пише Миодраг Зарковић

Извор: ПЕЧАТ