Боже! Милостив буди мени грешноме

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један од њих оде и стаде до самог олтара, а други стаде у дну храма. Овако се мољаше онај први са уздигнутом главом: “Боже! Хвалим Те, што ја нијесам као остали људи!” А онај у дну храма бијући се у прси и оборених очију молио се овако: “Боже! Милостив буди мени грешноме” (Лк.18, 11-13)!

Онај први, био је праведник у очима својим и у очима света. Овај други, био је грешник и у очима света и у очима својим. Онај дакле – званични праведник, овај – званични грешник. Тако су они означени били на мерилу људском. На мерилу Божјем, пак, онај са дна цркве истакнут је као први, а овај што се ребрио пред олтаром као први, стукнут је у дно као последњи.

То је било пре две хиљаде година.

Но, то је било и јуче. Властољубиви народи Европе, или не могу да спомену име Божје, или ако икад снисходе да се помоле Богу, да би их људи видели, они се пред Богом хвале и стављају Бога као равна себи, или као нижег од себе. “Боже, ми нисмо као остали народи!” – То је језгро њихове молитве, то је језгро њиховог мировозренија. Боже, ми нисмо као остали народи, па ни као ови презрени Срби.

А потлачени Срби клечаху у дну овог васионског храма Божјега, у прашини од рушевина своје државе, у хрпама од костију своје погинуле браће, у бари од крви своје деце, па бијући се у прси вапијаху кроз плач Господу Богу: Боже, милостив буди нама грешнима! Боже, милостив буди нама грешнима!

Ево вам, браћо, две врсте људи и две врсте народа. Фарисеј и цариник, то су вам две врсте људи. Властољубиви и охоли народи Европе, и рецимо, народ српски, то су вам две врсте народа. Тамо национална охолост и надувеност. Овде човечанска искреност и скрушеност. Тамо шовинизам до мајмунске групне дрскости, овде јавно признање свог личног ништавила.

Заиста вам кажем, Срби заслужују казну Божју због многих грехова својих личних и посведневних. Али, ови исти Срби заслужују похвалу због једне своје корените особине. У чему је та коренита особина српскога народа? У оптуживању самих себе. Кад год Србе несрећа снађе, они вичу пред небом и земљом: ми смо криви. Сами смо ми криви несрећи која нас је снашла! На Косову нису нам криви Турци, него Вук Бранковић. На Марици нису нам криви Азијати, него Вукашин. Боже, буди милостив нама грешним Србима и спаси нас!

Овај језик је непознат властољубивим и охолим народима Европе. Они никад не признају своју кривицу. Изгубили су појам о греху, о греху и о кајању. За свако зло у свету они криве другога; себе – никад. Та, како би они могли учинити грех, кад су они сели на престо Божји и себе прогласили непогрешним боговима! Прво њихов верски старешина папа прогласио је себе непогрешним. Његовом примеру, а упркос њему, следовали су западни кнежеви и краљеви. Сви су се прогласили непогрешним, како они што носе крст, тако и они што носе мач.

Код српскога народа све је другачије. Велики жупан Немања, као старац од седамдесет година, напушта свет и светски живот и одлази у Свету Гору да се мучи и пости да би му Бог опростио све грехе и да народ његов неби патио ни због једног греха његовог.

Краљ Драгутин огреши се о свога оца Уроша и о свога брата Милутина. Кад је грешио буном против њих онда није знао да греши. Али доцније освестио се и појмио да је учинио грех према родитељу и према брату. Због тога, осуђује сам себе на тешке подвиге вапијући Богу: Боже, буди милостив мени грешноме! Зида манастире, који и данас сведоче о њему као краљу и покајнику. Сведоче о њему: Озрен и Ловница, Рача и Ариље, и друге многе задужбине његове. Све те задужбине до данашњег дана тајно шуморе Богу у име светог ктитора: Боже, буди милостив мени грешноме! Поред тога он отвара на своме двору радионицу свих црквених ствари и утвари. Многе уметнике ту он запошљава. Одатле он дели потребитим црквама и свештеницима одежде, књиге, крстове, иконе, кадионице и остало што за службу Богу треба. Осим тога, он даје хлеб сиротима посведневно. Осим тога, он уступа престо брату своме, скида круну а меће камилавку, облачи се у ризу монашку, и утеже се тешким ланцима по голоме телу, вичући: Боже, милостив буди мени грешноме!

То је дух Србинов. То је став Србинов. То је цела хришћанска историја Србинова; наиме: у греху кајати се, у несрећи себе кривити, а увек Богу се клањати и светиње Божје обнављати, помагати и снабдевати. А све то изражава се једном реченицом: Боже, буди милостив нама грешним Србима! А ја вам кажем, чувајте тај дух скрушености и покајаности пред Богом. Докле тај дух буде живео у прсима Срба, дотле ће Срби постојати као народ Божји. Богу на славу сада и на век века. Амин.

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”