ДРАГИША Д. ВАСИЋ: РЕВИЗИЈА ПРОЦЕСА ОСВЈЕТЉАВА КОЛОНИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ АУСТРО-УГАРСКЕ

Основна теза оптужбе била је да су окривљени – жртве великосрпске пропаганде из Београда, која је тежила да БиХ припоји Србији… Оптужени Иво Крањчевић, са очитим хрватским именом, у извјештајима за штампу прекрштен у „Милана“ Крањчевића…Приредила: Сњежана ЛЕПИР 
БАЊАЛУКА, 12. ФЕБРУАРА – Ревизија процеса Гаврилу Принципу и „младобосанцима“ онемогућила би реакционарне политичке програме који теже превредновању узрока и резултата Првог свјетског рата, а то би био и тест за правосуђе БиХ, сматра професор историје на Филозофском факултету у Бањалуци Драгиша Д. Васић.

Ревизија процеса због сарајевског атентата 1914. године бацила би више свјетла на колонијалну политику Аустро-Угарске у БиХ и њену империјалну политику на ширим балканским просторима, оцјењује Васић у интервјуу Срни.

„Суђење у Сарајеву имало је основни циљ да увјери свјетску јавност у повезаност атентатора са србијанским властима и тако свали на Србију одговорност за избијање Великог рата“, истиче Васић.

Према његовим ријечима, основна теза оптужбе била је да су окривљени – жртве великосрпске пропаганде из Београда, која је тежила да БиХ припоји Србији.

„Детаљ који показују суштину процеса `младобосанцима` јесте да је оптужени Иво Крањчевић, са очитим хрватским именом, у извјештајима за штампу прекрштен у `Милана` Крањчевића.

Слично се поступало и са именима Мухамеда Мехмедбашића и Ђулаге Буковца. „Све ово зато што је службена теза била да је атентат искључиво српска работа“, објашњава Васић.

Он подсјећа да су за свих 25 оптужених додијељени адвокати, чији је наступ био више у корист оптужнице него одбране.
Частан изузетак, истиче Васић, био је млади сарајевски адвокат Рудолф Цистлер, који је смјело заступао тезу да се Принципу не може судити за велеиздају, јер, према државноправном статусу, БиХ није била дио Аустро-Угарске.

„Он се позивао на одлуку Берлинског конгреса из 1878. године којом је БиХ остала под суверенитетом султана, а Аустро-Угарска је добила право да само окупира БиХ да би смирила друштвено врење у њој“, напомиње Васић.

Цистлер је тврдио да ни анексија БиХ из 1908. године није промијенила стање, јер „БиХ нису ушле у територијални савез Монархије, него су остале засебно државно тијело, под суверенитетом хабсбуршке куће“.

Васић је рекао да се не може заборавити ни аргумент да аустроугарска није ратификовала анексију.Сарајевски процес, наглашава Васић, био је први у низу суђења истакнутим Србима у БиХ под оптужбом за велеиздају, односно за рад на отцјепљењу БиХ од Аустро-Угарске и њено припајање Србији.

„Главна расправа пред судом вођена је од 12. до 23. октобра 1914. године у  условима ратног стања. Аустроугарска војска је, не много далеко од Сарајева, водила борбе са војскама Србије и Црне Горе, а уз то је водила и унутрашњи рат против својих поданика Срба, који су тада чинили већину становништва у БиХ“, подсјетио је Васић.

Бројни Срби су, додаје он, хапшени, ликвидирани, постајали таоци, одвођени у интернацију, мобилисани прекоредно у аусторугарску војску и радне одреде,  уништавана им је имовина, забрањена су српска национална, културна и спортска друштва, конфесионалне школе.
„Све је то било увелико скривено од очију свјетске јавности. Изузетак је сарајевски судски процес, јер је интересовање за њега било велико у цијелом свијету. Аустроугарске власти су стварале привид да се процес одвија по свим нормама права и правде“, наводи Васић.
Он истиче да је са историјског гледишта потпуно исправан, чак и потребан захтјев за ревизију сарајевског процеса, напомињући да је у нашој историји посљедњих стотину година било више спектакуларних судских процеса.

Васић напомиње да су посебни – Сарајевски процес, Бањалучки велеиздајнички процес угледним Србима из БиХ 1915-1916. године, Солунски процес 1917. године пуковнику Апису и припадницима „Црне руке“, процес Дражи Михаиловићу и члановима избјегличке и Недићеве владе 1946. године, као процеси у судовима у Хагу посљедњих неколико деценија.

Сви они су, сматра Васић, доказ да се судска власт, нажалост, повлачила пред налетима носилаца политичке моћи, па су са протоком времена, у измијењеним  политичким околностима, неки од ових процеса ревидирани.

„Солунски процес је ревидиран 1953. године у вријеме Титове Југославије, а савременици смо ревизији суђења Михаиловићу. Свакако, и процес сарајевским атентаторима из 1914. године треба ревизију“, закључио је Васић за Срну.

Прослављени режисер Емир Кустурица покренуо је иницијативу за ревизију процеса Гаврилу Принципу и младобосанцима и најавио за то прикупљање потписа у Србији и БиХ – и у Републици Српској и у Федерацији БиХ.

СРНА / ЈАДОВНО