КРАЉ АЛЕКСАНДАР НИЈЕ СПРОВЕО „УКИДАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ“

Одговор на текст „Краљ Александар I хтео да укине ћирилицу!“ („Телеграф“ http://www.telegraf.rs/vesti/939901-otkrivamo-kralj-aleksandar-i-hteo-da-ukine-cirilicu)

Треба имати у виду да то није била изворна идеја краља Александра. Витешки краљ Александар („витешки“, јер је једини краљ директно учествовао у ратним операцијама за ослобођење своје отаџбине) ту је идеју имао готову од филолога Јована Скерлића који је још пре Првог светског рата предлагао не да се укине ћирилица, него да се, зарад југословенства, Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски. А у суштини, у томе је значило да се само Срби одрекну нечега (и ћирилице и ијекавског), а Хрвати се не би ничега одрицали јер су већ бити прихватили српски (штокавски, Вуков) језик, па би само имали да са ијекавског изговора пређу на такође српски екавски изговор.

А „укидање“ ћирилице је нешто сасвим друго. То је оно што је Србима урађено у Првом светском рату (1916-1918) и у НДХ (1941-1945), када је Србима забрањена ћирилице и уведена хрватска гајица. То је било право укидање. А прелазак на латиницу код Срба је требало да буде договорни чин зарaд југословенства и „мира у нeсложној кући“.

Нам данас у „Ћирилици“ стижу, као приговори, будалаштине као, на пример она од српских институција из лингвистике када кажу да смо ми у „Ћирилици“ за „укидање латинице“. Ми за то, наравно, нисмо. Шта имамо ми с хрватском латиницом у њиховом језику да бисмо је укидали и зашто бисмо је укидали? Ми само хоћемо да српском народу врати потпуни суверенитет ћирилици који су јој одузеле комуњаре после Новосадског договора (1954) када су наложиле и извеле „постепено“ замењивање српске ћирилице хрватском латиницом. Ми смо само за то, дакле, да се српском писму врати суверенитет и само у језику Срба и ништа даље оде тога. Ми тражимо само тачно оно што имају Хрвати свуда, па и у Србији, као иу сви други народи за своје писмо у свом језику – апсолутни и природан суверенитет. А не било какво и било чије укидање писма у другим језицима и народима.

За краља Александра треба рећи истину. Он је био краљ који је све давао за југословенство, па је, најзад, дао и своју главу. У том смислу праведно је рећи истину. Он није био за буквално укидање ћирилице, него за  њено жртвовање за Југославију, јер је утопијски мислио да ће (и) тиме моћи да умилостиви Хрвате да воле Југославију. А то није била његова изворна идеја. Иако је то могао да спроведе, краљ Александар ипак то није учинио, па је ћирилица остала Србима све док нису стигли комунисти који су тек после 1954. године спровели замењивање српске ћирилице до данашњих 90 одсто латинице, према 10 одсто ћирилице у језику Срба.

Наше данашње научне институције лингвистике, уз прећутно одобрење државних институција, докусуравају ових десет одсто преостале ћирилице захваљујући директно неуставној одлуци у Правопису српскога језика (последње издање Матице српске из 2010. године) у коме је неуставно по Члану 10. одузет суверенитет српској ћирилици у корист „латиничког писма  из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис, стр. 17). То се чини уз прећутни благослов српских државних институција које не спроводе Члан 10. Устава Србије у коме се чак законски подмеће некакво „латиничко писмо српског језика“, које, наравно, у уставној одредби Члана 10. Устава Србије уопште не постоји за сваког ко је научио у првом разреду основне школе да чита ћирилицу.

Треба рећи сушту истину. Краљ Александар није спровео никакво укидање српске ћирилице. То буквално укидање (замењивање српске ћирилице) прећутно спроводе данашњи „краљеви Александри“ у Србији који прећутно дозвољавају уставну анархију у неспровођењу Члана 10. Устава Србије, као и српски лингвисти сербокроатисти који не могу да се лише ни данас комуњарске идеје о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“ уз разне обмане, као што је она о уникатном, само српском „богатству двоазбучја“ у коме је једва остало данашњих 10 одсто ћирилице у Срба и у српском језику.

Драгољуб Збиљић

(10. фебруар 2014)