На Хабзбурге сви ударали, а кривица само Србима

Припадници „Младе Босне“ су у Сарајеву 1914. довршили низ атентата дужи од шездесет година. Италијани, Мађари, Хрвати, па чак и Мексиканци нападали бечку царску породицу. Сви носе ореол хероја и мученика

АТЕНТАТ никад није био легалан, али јесте био легитиман начин политичке борбе – ако је реч о убијању тирана, кажу историчари. Атентат је од антике сматран оправданим оружјем потлачених против владара који је узурпирао све институције друштва и тако нацији онемогућио опстанак. Ни хришћанство, у коме је убиство смртни грех није се либило да пружи легитимитет атентату.

– „Католичка енциклопедија“ и у наше доба дефинише тираноубиство као „убиство тиранина од стране појединца а ради општег добра“ – записао је чувени историчар Владимир Дедијер у легендарној књизи „Сарајево 1914“ објављеној 1964. у Америци, на педесетогодишњицу атентата на Франца Фердинанда.

У време кад је ова књига објављена, у школама широм света се учило да су Принцип и његови другови борци за национално ослобођење од тираније. Као што су то били и многобројни Италијани, Мађари, Хрвати, па чак и Мексиканци који су изводили атентате на Хабзбурге и њихове високе чиновнике.

Од силних атентатора на бечку царску породицу, ревизионисти историје данас само Принципа и његове другове у завери називају терористима. Иако су младобосанци били само последњи у низу атентатора, који су у претходних 60 година пуцали, бацали бомбе, убадали и клали бечку владарску породицу.

Прво је Јожеф Мак, некадашњи командант артиљерије у Комарому, подигао мађарски устанак. Затим је 1853. мађарски патриота, кројачки калфа Либењи, покушао да закоље цара Франца Јозефа кога је од смрти под оштрицом касапског ножа спасила дебела крагна официрске јакне. Касније је полиција открила нову заверу па је између осталих ухапсила и сифражеткиње Жужу Кошут, Клару Левеи и Бланку Телеки.

Такав је случај с италијанским националистом Ђулиелмом Оберданом, кога је 1992. италијански председник упоредио с Исусом Христом. Обердан је 1882. бацио бомбу која није експлодирала на цара Франца Јозефа и његову жену Елизабету током прославе анексије Трста Аустрији. Сарадник у овом атентату био је апотекар Донато Рагоза из Истре, који је четири године раније у Удинама бацио на Франца Јозефа две бомбе које су заказале. Италијански суд га је ослободио с образложењем да је покушај убиства био патриотски мотивисан.

Италијански атентатори на Хабзбурге, нису били само националисти, већ и левичари. Царицу Елизабету убио је анархиста Луиђи Лукени убодом заоштреном турпијом.

Метак је прекинуо и живот Максимилијана Јозефа, рођеног брата цара Франца Јозефа, који је 1863. узео круну Мексика, што је изазвало побуну мексичких патриота. Четири године касније заробили су га и стрељали.

Политичка убистава била су изузетно честа у западној Европи, САД и Русији, од средине 19. века до средине 20. века. Историчари наглашавају да атентате не изводе само потлачени који више не могу да трпе тиране. Моћници такође одвајкада организују смртоносне политичке завере против конкурената. Тако је 1889. убијен прави престолонаследник аутстроугарске монархије принц Рудолф Јозеф Хабзбург, син цара Франца Јозефа. Овај нетипични Хабзбург, либерал, вероватно и масон, подсмевао се католичком фанатизму бечког двора, противио окупацији Босне и Херцеговине и сматрао немачког цара Вилехелма Хоенцолерна ограниченом особом „која неће престати да узнемирује Европу“.

Рудолф, који је кренуо у лов с рођаком кнезом Филипом Кобуршким, нађен је мртав с љубавницом Маријом Вечером у дворцу Мајерлинг. Званична верзија гласила је да су се напили и међусобно поубијали ударањем флашама шампањца. Обдукцијом, изведеном век касније 1992. у Рудолфовим земним остацима пронађено је шест пушчаних метака.

После овог атентата за престолонаследника је проглашен царев неомиљени синовац Франц Фердинанд, представник милитаристичке струје, под снажним утицајем официрског кора који је заговарао превентивни рат против Србије. Његова намера јесте била да федерализује царство и створи словенску јединицу (у којој би била и окупирана Србија) „Дунавске Федерације“ као противтежу амбицијама Угарске, коју није подносио. Због тога су се после атентата спекулисало да је угарски гроф Тиса умешан у убиство.

До данас трају полемике ко је заиста гурнуо пиштољ у руку Гаврила Принципа и после првог неуспешног Чабриновићевог напада, буквално паркирао престолонаследников аутомобил испред цеви младог атентатора. Макс Хоенберг, син Франца Фердинанда, у мемоарима је нагласио да Сарајевски атентат представља само изговор, а не узрок Првог светског рата.

– Франц Фердинад насупрот немачким империјализму, имао је намеру да оствари федеративни споразум између свих народа Аустроугарске и тако реши подунавски проблем у своју корист. Неким силама освајачких и анексионих намера ово је сметало, па су наоружале сарајевске атентаторе – написао је Макс Хоенберг.

Сличног мишљења био је и истражни судија у Сарајевском процесу Лео Пфефер.

Век после Сарајевског атентата, заборављен је Версајски уговор, пао је Берлински зид, распали су се источни блок, Совјетски Савез и Југославија, а историја се увелико ревидира. Зато српске историчаре брине да се ревизионисти неће задовољити ревизијом Принципа.

– Како је кренуло, не би ме чудило да затраже, на пример, осуду атентатора на Хајдриха, једног од најмрачнијих нациста, Рајх протектора Бохемије и Моравске. Реч је о човеку који је по доласку у окупирану Чешку рекао својим сарадницима:

„Германизоваћемо чешки шљам“ и убио 92 човека за прва три дана боравка у Прагу. Хајдриха је на смрт осудила чешка влада у избеглиштву у Лондону и послала два атентатора да га убију. Да ли ће неко покушати и њих да прогласи терористима као Принципа и скине спомен-таблу са цркве у чијем подруму су их нацисти удавили – пита се историчар др Миле Бјелајац.

ЦРКВЕНО ОДОБРЕЊЕ

Хабзбурзи никад нису подносили Прусе Хоенцолерне и гвозденог канцелара Бизмарка, јер су управо они поразили Аустроугарску и створили протестантско немачко царство. То се није допадало ни Ватикану, који је владао духом владара католичке Хабзбуршке монархије. Зато је бачварски калфа Кулман, покушао 1874. атентат на Бизмарка.

На суђењу је изричито изјавио да је покушао да убије канцелара због доношења закона супротних интерсима римокатоличке цркве: „Побуда су ми биле мржња и освета у складу са црквеним законима“.

У напредном 20. веку, атентатори су на истим верским мотивима правдали свој чин. Члан завереничке армијске организације ОАС која је 1962. покушала атентат на француског председника Де Гола изјавио је да се пре атентата посаветовао са својим римокатоличким исповедником и да је приступио делу тек пошто је одговор да су „неопходни услови за убиство испуњени“.

АНАРХИСТИ КАО УЗОР Ревизионисти историје пренебрегавају чињенице из сведочења Принципа и завереника младобосанаца током ислеђивања и на суђењу. Они се нису изјашњавали као српски националисти, већ као Србо-Хрвати или Југословени, најчешће атеисти. Сви су били одушевљени анархистичком литературом која је глорификовала „директну акцију“ – атентате и ходочастили су на гроб Богдана Жерајића, великог поклоника Бакуњина и Кропоткина. Он је 1910. године, на дан отварања Босанског сабора, у Сарајеву пуцао и промашио пет пута аустријског војног намесника у БиХ, а шестим метком је извршио самоубиство.

ХРВАТСКИ АТЕНТАТОРИ Хрвати уочи Првог светског рата такође изводе низ атентата на високе хабзбуршке достојанственике. Лука Јукић 8. јуна 1912. године, покушао да убије хрватског бана Славка Цуваја. Иван Планиншчак, 31. октобра 1912. такође изводи неуспео атентат на Цуваја, који се после тога повлачи из политике. После свечане мисе у част рођендана цара Фрање Јосифа 18. августа 1913, Стјепан Дојчић рањава у руку новог хрватског бана Ивана Шкрлеца. Јаков Шафер и Рудолф Херцигоња, непосредно пре атентата у Сарајеву, 29. маја 1914. покушали су да бомбама изведу атентат у Загребачкој опери, на хрватског бана Шкрлеца и надвојводу Леополда Салватореа.

Б. СУБАШИЋ / НОВОСТИ