„Удар” на дејтонску Босну
С обе стране Дрине расте забринутост да су Срби и „демонтирање” Републике Српске међу важним циљевима „спонтаних” протеста у БиХ
Градови у бошњачко-хрватском делу Босне и Херцеговине ових дана поново личе на оне ратне. За паљење владиних зграда, аутомобила, шут и камење по улицама овог пута нико не може да оптужи Србе, али зато у Републици Српској расте забринутост да су Срби и „демонтирање” Републике Српске међу важним циљевима ових догађања.
С друге стране, и Србија се у скорој прошлости опекла у сличним ситуацијама наизглед спонтаних протеста и немира, па је овдашња јавност веома сумњичава у погледу њихових крајњих домета и циљева. Овде се посебно памте 17. март 2004. године и „спонтано” албанско паљење цркава и српске имовине које се завршило прогоном Срба. Западни фактор је немире искористио да укине политику „стандарди пре статуса” и да убрза кораке ка независности Косова.
Овог пута је већ другог дана протеста постало јасно да „босанско пролеће”, не само по називу протеста („Удар”, баш као и странка украјинског опозиционог лидера Виталија Кличка) и симболу песнице, него и по улози западних земаља, подсећа на покушај смене власти у Украјини. Како то иде на делу, пре неколико дана јавност је сазнала из прислушкиваних разговора помоћнице државног секретара САД Викторије Нуланд и америчког амбасадора у Кијеву Џефрија Пјата. Осим што су вулгарно вређали ЕУ због неспособности да утиче на догађаје у Украјини, правили су планове за састав власти у Кијеву после Јануковича.
Република Српска се суочава с покушајима ревизије Дејтонског споразума већ 15-ак година, а најновија је зебња да би протести са захтевима за укидањем ентитета и кантона били пречица до тог циља.
Већ другог дана организатори протеста су на друштвеној мрежи Фејсбук позвали на укидање „резервата” и „геноцидне творевине” Републике Српске, критикујући бошњачке политичаре што нису ништа урадили по том питању.
Јуче је и бивши хрватски председник Стјепан Месић јасно рекао да је Дејтонски споразум кључна препрека на путу претварања БиХ у функционалну државу и да Дејтонски споразум и „неприродни ентитети које је он створио” не могу више бити догма у којој се „посебно један ентитет претварао у парадржаву”.
Истог дана у интервјуу „Гласу Америке” из Вашингтона премијер Ивица Дачић је упозорио да је очигледно да у БиХ није у питању само социјална категорија протеста, него да су испостављени и политички захтеви који иду ка увођењу система „један човек један глас”, што директно води ка укидању ентитета, права народа у БиХ и отвара цео један зачарани круг због кога је и вођен рат. Дачић је у контексту стварања инцидентних ситуација и могућности да једна варница поново упали пламен конфликта говорио и о Косову и Метохији, хапшењу Оливера Ивановића, намери да се Еулексу смањи мандат без сагласности Савета безбедности УН.
Страни медији и аналитичари су већ писали како парализа политичког и економског живота уједињује три народа у БиХ (у Јајцу су демонстранти повезали три националне заставе, ваљда с намером да поткрепе ту тезу), али се то није догодило, ако изузмемо 50-ак људи које је у Бањалуци на улицу извео Хелсиншки одбор.
Мисија међународне заједнице у БиХ, упркос потрошеним стотинама милиона евра и ауторитетима десетине високих представника – није завршена. Нестрпљење западних влада је достигло врхунац, а актуелни високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко је, оцењујући ову кризу најгором од потписивања Дејтонског споразума, најавио да би требало размислити чак и о довођењу трупа ЕУ уколико целокупна ситуација ескалира. У Републици Српској то сматрају потврдом да Брисел не намерава да дозволи да и ова криза прође, а да не буде искоришћена за неки важан политички циљ, попут измене дејтонског уређења Босне и унитаризације БиХ.