Дани(ј)ел Симић: Како је почело отцјепљење Ефбиха од Српске

Веома је глупо правити насилне демонстрације, ако њима једновремено не преузмеш и власт. У противном, прије или касније, мораћеш кривично одговарати.

Присуствовао сам лично 05.10.2000. у Београду многољуднијим окупљањима, озбиљнијим нередима и далекосежнијој паљевини; од ове коју смо у петак видјели у Тузли, Сарајеву, Мостару, Зеници или Бихаћу.

(Ако не слуша Ивица Дачић, могу написати и да сам био активан учесник…)

Врло брзо послије тога, као огорчени мрзитељ Милошевићеве политике која је продала Крајину, Српску уцијенила и бацила на кољена, почео сам да кукам за „старим добрим временима“.

Зато, са ове годинске раздаљине, тврдим да је ово дешавање народа у Ефбиху веома опасно.

Шта је ко преузео у Ефбиху?

Петог октобра су представници „Демократске опозиције Србије“ имали јасан план. Насилно су преузели власт, проводећи резултате савезних избора на којима је Војислав Коштуница побиједио Слободана Милошевића.

У исто вријеме, створили су привремене републичке институције „које немају легалитет, али имају легитимитет“. Ни два мјесеца касније одржали су ванредне изборе, на којима су, уз потпуну блокаду медијског простора, помели социјалисте и радикале.

По много већем броју повријеђених полицајаца, видимо да су демонстрације у Ефбиху биле веома насилне, али по паљевини административних сједишта у којем их полиција опет није превише спречавала, као и у случају ЈМБГ, и да су били оркестрирани и организовани на неком нивоу.

Све сада занима на којем нивоу и од стране кога?

Ако нијесте знали, по цијелој БиХ се пали

Осим већ на Фронталу правилно детектованих изјава федералних политичара, који се улизују пуку популистичким флоскулама и миротворачки помињу посљедњи рат, веома је било дирљиво, од петка до данас, гледати понашање медија који су у власти тих политичара.

Нигдје у свијету ваљда нема примјера, да државне телевизије показују толико разумијевање за антидржавно дјеловање, као што је то у Ефбиху. Као и око циркуса за ЈМБГ, отамошњи медији су једни од главних подстрекача овог дешавања народа.

ФТВ1 и посебно ФТВ2 (БХТ), упињу се да нагласе како су ово дешавања у „цијелој БиХ“, без обзира што је то лаж. Аналитичари и коментатори ових кућа, међу којима има нудигуза који се укључују чак и из Бање Луке, ни једном ријечју, као да смо сви ретардирани, не спомињу или анализирају зашто је ова појава ограничена искључиво на Ефбих?!

Са том праксом не прекидају, чак ни када сами емитују да протестанти траже „оставке федералне и кантоналних влада“!

И шта то треба да значи? Да би испоштовали уређивачке политике ефбиховских медија (а знамо да се не праве у уредништвима) исти ти демонстранти у Сарајеву требају тражити и оставку владе у Бањој Луци?

Апсолутна урађеност

Са друге стране границе имамо свакодневни мир и тишину. Република Српска се по ко зна који пут показује као једини функционалан елемент у мозаику власти Дејтонске Долине Плача. То свакако није захваљујући позицији или опозицији у Српској, већ народу који је својевремено јео конзерве из хуманитарне и стопао на линију, да би ризиковао главу и изборио себи слободу.

И овдје у Српској су услови тако лоши, да би народ одавно најрадије повадио говњаве мотке, па као што је било у вријеме рата између Биљане Плавшић и Момчила Крајишника, насрнуо насилно на носиоце власти.

Проблем је у томе што подсвијест старијег дијела народа памти да је због тог сукоба погинуо полицајац код Прњавора, Српска изгубила своју телевизију, таблице, личне карте, пасоше, те ко зна колико дејтонских надлежности.

А и Биљана, и Момо, завршили у Хагу. Из којег су тек ових дана припуштени. Стари и бесмислени.

Стога изјава премијерке како је у Ефбиху „апсолунтна несређеност“ пије воде, док би се други дио да је код нас „апсолутна сређеност“, могла разумјети само ако се предсједница Владе РС прије конференције момачки „урадила“.

Независност или нови рат

Хтјели ми то признати или не, али сличне демонстрације, са истих мјеста, од сличних људи и уз идентичне приче, организоване су и 1992. године. То је прерасло у грађански рат.

Ефбих је наказан пројекат америчке администрације, којим су се два закрвљена народа требала удружити против Срба.

Данас када нема „српске агресије“, има гладног народа у пропалим самоуправним гигантима чији радници не могу да то схвате, па их као и демобилисане борце тамошњи мултиетнички фашисти спонзоришу из буџета, да одрже социјални мир. Сада је пукло.

Том народу је најлакше показати на мир и тишину са оне стране границе и рећи им шта било:
– Они вам не дају ипа-фондове.
– Због њих неће да нас приме у ЕУ.
– И они би палили зграде, али не смију од Додика, помозите им.

Или просто:
– Ви сте гладни зато што су они извршили геноцид, узмите сад од њих шта вам треба, јер они имају, а не би требали.

И то они и раде. Изетбеговић, Лагумџија, Радончић…

Опет, у освит стварања Херцег-Босне као изборне јединице против избора Жељка Комшића, треба набацити у свјетске медије некакве Маркале или Тузланску капију, да би се призвали странци да одлуче о нашој судбини, тако што ће испоштовати све што им кажу будалаши из удружења као што је 1. Март, а што мисле сви федерални политичари.

Да би сакрили своју анахроност, настраност, неспособност и украдену имовину; спремни су и потпалити нови рат.

Данас је, највидљивије од завршетка рата, јасно да је трајан мир на овом подручју могућ једино мирним раздруживањем Републике Српске од „цијеле БиХ“. Народ Српске ће у октобру изаћи на улице и рећи шта мисли о томе ко треба да их води, без трошка од разбијања, повреда и паљевине; али интелектуалне елите требају да припреме одговор на најбитније питање данас:

Да ли код комшија гледамо почетак отцјепљења од Српске, или увод у нови грађански рат?

Извор: Фронтал.СРБ