Како је подигнута „спорна” школа у Драјчићима

Такозване косовске власти покушале да је униште, о чему је писала и „Политика”, чиме би се уклонио и део прошлости Срба

Трагедија је што су такозване косовске власти у децембру срушиле кров и скоро уништиле нашу школу, стару 110 година, која је била у релативно добром стању, очувана, јер је о њој бринуо учитељ Томислав Томић – каже за „Политику” Крунислав Костић (1934), родом из села Драјчићи, 15 километара од Призрена, у Средачкој жупи на обронцима Шар-планине.

Он категорично негира тврдње ткзв. косовских власти да објекат није законом заштићен, односно да је изграђен на општинском земљишту.

Колико је тај објекат важан за историју и културу Срба са овог подручја, довољно сведочи и податак да је школа својевремено имала и више од 60 ученика. Сада су, каже Костић, косовске власти одлучиле да је униште о чему је недавно писала и „Политика”, и то да би сутра могли да кажу да су они то сазидали, а да Срби на овом подручју нису никада ни постојали.

Школа се до 1945. звала „Чолак Анта Симеоновић”, по првом Карађорђевом војводи, Костићевом претку. После рата је добила је име „Моша Пијаде”. Костић је у више наврата покушавао да разговара са надлежнима из Завода за заштиту споменика културе у Београду, али, како тврди, на његове апеле нема одговора.

Он верује да би министар задужен за Косово и Метохију Александар Вулин могао да помогне да се спречи рушење школе у селу Драјчићи, која је прошлог месеца навршила тачно 110 година.

– Школа је подигнута 1904. године, за време Турака. Претходно, свештеник и учитељ Антоније Никшић, у својој кући отвара школу 1883. године. На Српску нову годину 1904. године, после обављене службе, он каже својим сељацима да, због бројности ђака, више нема места у његовој кући и да треба да отворе нову школу. У том тренутку, школу је похађало двадесеторо деце. Јавља се Младен Јевтић Џамперовић и каже: „Пријатељу, свако из махале да дође код мене на кафу и чашицу ракије”. Дођоше код њега, на дан 14. јануар 1904. по новом календару: поп Никола Никшић, поп Антоније Никшић, и мештани Ђорђе Угриновић Ушинов, Стојан Симић Кеков, Стојко Трпковић Веселиновски, Стеван Спасић Доксур Кумита, Тривун Цветковић Станичићев и Дејан Симић Грнчаров – прича Костић.

Тако су њих осморица, показује нам он, саставили и потписали изјаву у којој дословце пише:

„Ја Младен Јевтић (Џамперовић), из села Драјчики, поклањам башту на звано место Коноплиште својим сељацима Србима, удаљено од цркве Свети Никола сто метара, да подигну школу за нашу децу. Дајем башту за покој душе моје деце која су ми умрела а више порода немам. Па завештујем ову башту мојим сељацима Србима у моје село Драјчики да помен буде мојим покојним децама. Да сељаци мога села Драјчики не могу да отуђе ову башту занавек. Дародавалац баште Младен Јевтић (Џамперовић)”.

– Старци су ми причали да су плакали када је Џамперовић поменуо своју децу – присећа се Крунислав Костић који је цео радни век провео у Приштини, као виши рендген техничар, у Заводу за медицину рада „Обилић”.

Два пута ишао је на стручно усавршавање у САД, једном у Шпанију. У Младеновац код Београда преселио се 28. августа 1999, на Велику госпојину, међу последњима је напустио покрајину.

Све ово Костићу је испричао један од потписника, Стојан Симић Кеков, Круниславов прадеда стриц, који је 24 године био председник тадашње Љубинске општине, у коју су улазила четири села. Прадеда Стојан, учесник Октобарске револуције у Русији 1917, живео је тачно 100 година и умро је 1971. године.

– На његов захтев сам 1967. четири сата с њим водио разговор и записивао све шта је говорио. Између осталог, причали смо и о сеоској школи. Тада ми је дао овај документ, изјаву, коју поседујем у оригиналу. Прадеда је најбоље знао све што се догађало у селу и општини у последњих седам векова. Рекао је да смо ми Срби подигли школу, која је била отворена за све националности. Турске власти нису дозвољавале да се школе отварају, па су сву децу научили да кажу на турском језику „добар дан” и „до виђења”, као и да певају турску химну. Када су једног дана Османлије дошле да затворе школу, деца су почела да певају турску химну и они рекоше: наставите са радом – објашњава наш саговорник.

Костић показује и књигу „Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и почеком 20. века”, аутора Петра Костића, првог ректора Призренске богословије, објављене у Скопљу 1933. године.

– Из књиге се јасно види да је школа подигнута 1904, о трошку месних Срба сељака и добровољним прилозима, које је у Србији прикупио Стојко Трпковић из истог села. Дакле, апсолутно су нетачне тврдње Неџада Чочаје, објављене у листу „Политика” 4. јануара 2014, да је школа наводно подигнута на општинском земљишту, јер је реч о башти Младена Џамперовића, коју је он поклонио селу – каже Крунислав Костић из села Драјчићи, подно Шар-планине.