ТИТОВЕ ИГРЕ ОКО ПАВЕЛИЋА – Поглавнику није суђено ни у одсуству

Усташком поглавнику, чији је бег плаћен отетим српским и јеврејским благом, није суђено ни у одсуству. Озна знала где се у Аустрији налазио злочинац. Нестало 27 сандука са драгоценостима

КАТОЛИЧКИ свештеник Крунослав Драгановић био је кључна личност „пацовских канала“ за евакуисање усташа и нациста у Јужну Америку. Због баснословне зараде на том послу од хрватске емиграције добио је надимак Златни Поп. Он је руководио Папским хрватским заводом Светог Јеронима, ватиканском екстериторијом у коју нису имали приступ ловци на нацисте. Ту је, по сведочењима аганата америчког контраобавештајног корпуса, чуван и усташки поглавник Анте Павелић, који не само што до смрти није изручен Југославији, већ му никада није суђено.

– Иако је руководио геноцидом над српским и јеврејским народом у НДХ, несумњивом злочинцу Анти Павелићу југословенски судови никада нису судили чак ни у одсуству. Озна је у сваком тренутку знала где се Павелић налазио у Аустрији, о чему и данас постоје извештаји наших војних изасланика, али се ништа није предузимало. Директиву Озни да не дира Павелића могао је да да само највиши врх ФНРЈ, а зна се да се за све тада питао – Тито. Он је једини могао да откаже и касније планове о отмици Павелића из Аргентине – указује историчар, проф. др Вељко Ђурић.

Павелић је постао недодирљив кад се нашао у Заводу Светог Јеронима, где се налазио штаб „пацовских канала“, штампарија лажних докумената и сигурна кућа за најтраженије злочинце док су чекали да помоћу ватиканске установе „Асистенца понтифика“ оду у Аргентину. Усташки поглавник је из Аустрије у Рим дошао преобучен у фратра средином 1946. године, а са њим је, по сведочењу америчког агента Вилијама Гауена, у Рим стигло и десет камиона пуних драгоцености. Њихова даља судбина није позната, а Драгановић је Павелића преместио у ватиканску вилу у Кастел Гандолфу, крај папског летњиковца, одакле руководе организовањем „крижара“, фанатичних усташа који треба да се врате у Хрватску и подигну устанак.

Командант операције био је Божидар Кавран, који је приликом бега 1945. у самостан у Волсфбергу склонио 500 килограма злата опљачканог од Срба и Јевреја. То благо касније је нестало и узроковало раздор међу усташама, који су сумњичили Драгановића и Павелића за крађу. У недавно откривеној аутобиографији Драгановић тврди да је из Волфсберга узео само 40 килограма злата да их „спасе од Британаца и грамзивих Хрвата“.

Неколико сандука усташког злата, по наводима америчког контраобавештајног корпуса, узеле су британске окупационе власти у Аустрији, кад су у 1946. године помогле Павелићу да побегне у Италију. У то време је у пећини крај Салцбурга нађена је још једна ризница, открио је 1990. године Данило Мићуновић, некадашњи члан комисије владе ФНРЈ, која је у највећој тајности пописивала усташко благо у 27 огромних сандука. У њима је било изузетно много скупоцених предмета и непроцењиво вредних уметничких дела.

– Седам сандука било је толико тешко да су војници морали да их истоварају помоћу челичних сајли. Генерални секретар владе ФНРЈ Митар Бакић рекао је да нема потребе да се отварају – открио је Мићуновић. – Претпостављао је да су у њима били злато и сребро, али није могао да докаже јер је пописна документација нестала с архивама ОЗНЕ.

У Архиву Југославије остао је и извештај из 1946. да је у руднику соли у аустријском Бад Аузеу пронађено 18 сандука с вредним предметима, међу којима и четири ковчега са сребрним посуђем и кристалом. Већину драгоцености у Аргентину је, како се сумња, однео Павелић, уз помоћ Драгановића.

– Југословенска служба је, преко Израелаца, увек знала где је Павелић. У време Крцуна и Ћеће Стефановића постојао је план да га Мосад киднапује и да нам га касније преда. Њих је интересовало злато и „пацовски канали“, а нас да направимо суђење Павелићу, да бисмо направили равнотежу са суђењем Михаиловићу. То се није остварило јер су се око Павелића правиле комбинације и овде и у иностранству. Он је контролисао усташку благајну која је била многима занимљива – каже Божа Спасић, бивши високи функционер југословенске Службе државне безбедности.

Да је постојао план отмице Павелића причао је и високи официр Озне и Удбе Слободан Крстић Уча, чувенои „ловац на Дражу Михаиловића“. Пред смрт он је открио како је 1952. стопирана акција отмице Павелића у Аргентини, којом је требао лично да руководи. Двојица отмичара и један аргентински официр били су спремни да за 500.000 долара отму Павелића и хидроавионом га пребаце на југословенски теретни брод на пучини. Међутим, акција је отказана.

– Ја сам послат на место генералног конзула у Грац, а операција хватања Анте Павелића је, наводно, прекинута због великих трошкова, а могла је да се изведе – признао је Уча.

Усташки поглавник је у Аргентини постао саветник за безбедност председника државе генерала Хуана Перона. Павелић је формирао јединице усташких емиграната који су терорисали Перонове политичке противнике. Кад је 1955. Перон збачен с власти, све се променило. Новине су почеле да пишу о злочинима хрватских одреда смрти у Аргентини, али и о геноциду који је Павелићев режим починио над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. На Павелића је притисак вршила и усташка емиграција, оптужујући га за крађу злата.

Југословенске власти су поново тражиле његово изручење, али нада да ће злочинца стићи правда изјаловила се после атентата 9. априла 1957. године. Анонимни револвераш упуцао је Павелића недалеко од његове луксузне виле у хрватском предграђу Буенос Ајреса, а касније се спекулисало да је умро од задобијених рана.

– Безброј пута су ме питали ко је убио Павелића. Одговор је – смрт, две године после атентата. Усташке новине одмах су известиле да су ране лаке, ако је уопште рањен. Како објаснити да је Павелић, наводно с метком у врату, одмах после атентата одржао конференцију за штампу и оптужио југословенску амбасаду да је послала убице. Већ следећег дана је нестао. Склонио се у фрањевачки самостан у Франковој Шпанији, где је био недодирљив. Атентат на Павелића био је обмана да би чувар тајни усташке ризнице и „пацовских канала“ био склоњен на безбедније место – тврди Спасић.

Он сумња у причу Благоја Јововића, који се 1999. појавио на Острогу и представио као некадашњи партизан, а затим четник Бјелопавлићке бригаде. Он се исповедио митрополиту Амфилохију и новинарима као организатор и извршилац атентата на Павелића. С друге стране, емигрант Владимир Иванишевић потврђује да је Благоје пуцао, а као организатора атентата именује некадашњег команданта четничке Бјелопавлићке бригаде Јакова Јововића. Овај краљевски официр био је члан Симовићевог пучистичког круга који је 27. марта извео државни удар у Београду и пред микрофонима Радио Београда прочитао заверенички проглас, глумећи младог краља Петра Другог.

– Ако је Јаков Јововић био сарадник Симовића, онда је сигурно радио за Енглезе. Енглеске службе су спасавале Павелића и из Аустрије и из Италије, па зашто не и из Буенос Ајреса. Чудна је та група црногорских четника који 1944. самостално долазе у Италију, а затим, заједно с усташама, одлазе у Аргентину. То нису могли да изведу без помоћи попа Драгановића, који је био сарадник британске службе – каже Спасић.

ПОГЛАВНИК КАО ПАБЛО

АМЕРИЧКИ контраобавештајни корпус припремао се 1948. године да ухапси Павелића у Италији, а документи Стејт департмента наводе да су британске тајне службе обавестиле Драгановића о тој акцији. Златни Поп се одмах укрцао на брод за Аргентину с перуанским фратром Паблом Аранхосом, што је био Павелићев нови идентитет.

Аргентински досијеи откривају да је поглавник у фратарском пртљагу носио 200 килограма злата, а извештаји агената ЦИА 250 килограма злата и 1.100 дијаманата, опљачканих од Срба и Јевреја у НДХ. Због јеврејског блага и тајних „пацовских канала“ Павелића су све време пратили обавештајци Мосада.

ТРГОВАЦ ЉУДИМА БЕКСТВО „пацовским каналима“ није било бесплатно, утврдили су амерички агенти инфилтрирани у усташко подземље. Драгановић је од бегунаца узимао 1.500 долара за лажне документе и 625 долара за организовање пута у Аргентину. Усташе које нису имале новца изнајмљивао је предузетницима по цени од 100 до 1.000 марака, као радну снагу на најтежим пословима које многи нису преживели.

Новости / Б. Субашић