Запад за петооктобарску револуцију дао 60 милиона долара

Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано

Велике суме новца годинама су улазиле у Србију. Тим Маршал у књизи „Игра сенки –петооктобарска смена власти у Србији” пише: „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу”.

У једном од ретких интервјуа поводом објављивања ове сензационалне књиге новинар „Скај њуза” је рекао:

–Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС-а. На том, последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе штаће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати”.

На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

–То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на пример, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе… У креирању Отпора, на пример, директно је учествовао амерички пуковник који их је у Мађарској снабдевао свим и свачим, а понајвише парама. Било је и кеш исплата! А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг.

Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг тој количини новца утрошеној у припреми 5. октобра. Успели су да дешифрују путеве који су однели 40 милиона. Оних двадесет се расуло негде по Београду…

Како се крај миленијума ближио, Отпор је све чвршће развијао своју операцију која је требало да доведе до пада Милошевића. Следећа препрека била је сагласност око имена човека који ће постати „краљ”, како каже Тим Маршал.

Ангажована је агенција „Пен Скоун и Берланд” која је саопштила песимистичке резултате. Кандидат који би могао да победи Милошевића морао је да има чисту прошлост, да никад није имао везе са режимом и новцем из иностранства и да није учествовао у гложењима са опозиционим лидерима. Ови услови искључивали су познате људе из опозиције. Неколико недеља касније у Будимпешти, агенција је саопштила свог кандидата – Војислава Коштуницу.

Окружење око Зорана Ђинђића се на овај предлог разбеснело. Зоран је мало оћутао и затим рекао: „Воја може то да уради”. Прихватио је да се повуче корак назад, да би потом као премијер иступио два напред.

Потрага за „краљем” започела је још крајем 1999. године, када је делегација опозиције отишла у Вашингтон. Милан Ст. Протић сведочи о вечери са Холбруком у књизи „Изневерена револуција”:

„Завршно Холбруково слово било је у његовом стилу:

’Пошто је свако од вас изнео свој став, да вам кажем шта ја мислим. У Србији можете да победите само филипинским методом. Треба вам уједињена опозиција и једна личност као симбол отпора. Тамо је то била Кори Акино. А ко је ваша Кори Акино?’

Ђинђић се први јавио: ’Седи поред вас, то је професор Аврамовић’.

’Да’, рече Холбрук злурадо, ’признајем, г. Аврамовић је бољи економиста од Кори Акино, али је она ипак мало лепша, признаћете’.”

На једној вечери у Вашингтону Протић је срео бившег амбасадора САД у Москви који му је рекао: „Могу да вам кажем да сам био у Москви све време од ваших избора у септембру до петооктобарских догађаја. Мој посао је био да одржавам несметану координацију између нас и Руса поводом вашег случаја”.

Шта је, у ствари, била права позадина 5. октобра? Ако данас и није могућно открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући.

Иван Миладиновић / Политика