Случај Нуланд или Освајање Украјине за шаку „америчких медењака“

(Росијскаја газета, Москва, 8. 2. 2014)

Када оно што је тајно постаје јавно – а, Американци не само да се мешају, него управљају Украјином (управляют Украиной), или се у најмању руку труде да то раде, онда се као главно поставља питање: како да у таквој ситуацији реагује Русија?

Да ли да наставља да чува неутралност, позивајући се на то да Украјинци сами треба да схвате шта им се то догађа у кући? Или – напротив,  да и сами  делају користећи амерички преседан, и то да делају активно како би Кијеву помогли да сачува суверенитет.

После појаве на Интернету снимка разговора  (в интернете появилась запись беседы) заменице државног секретара САД Викторије Нуланд са америчким амбасадором у Украјини, у коме су учесници одлучивали ко ће од украјинских опозиционара бити премијер, а ко привремено да оде у сенку, и како даље организовати протесте против власти, изгледало је да ће се Бела кућа извинити за своје отворено мешање у унутрашње ствари независне државе.

Али, уместо тога, учесник тог великог скандала, Викторија Нуланд, сматрала је да је неопходно само да се извини политичарима ЕУ – и то само због тога што није баш превише похвално, са три енглеска слова[1], оценила делатност еврокомесара који су посећивали Кијев.

А Вашингтон се, уместо да јавно укори „Даму с медењацима“, како Нуландову зову после њене поделе пецива члановима Беркута, претварао да је тај разговор који је ухваћен у мрежу био приватан и да нема везе са политиком коју води Бела кућа.

Другим речима,  две „домаћице“ – амбасадор и заменик државног секретара САД – проћаскале су о томе како да промене власт у Украјини, тако да у њој у годинама које долазе воле Американце и слушају њихове налоге. О свачем се говори у дипломатским кујнама…

Зато је споља све у најбољем реду –  преко океана настављају да одјекују исправне речи о немешању у унутрашње ствари Украјине. Најупадљивије је то да је европска штампа радо прогутала сва та тумачења Вашингтона. Једино се окружење  немачког канцелара мало наљутило због тога што је Нуланд потценила улогу уједињене Европе у решавању украјинске кризе – али не више од тога.

За то време су службе за штампу украјинских странака, као да ништа није било, објавиле о сусрету Јацењука, Кличка и Тјагнибока са замеником државног секретара, на коме се разговарало о перспективама за формирање нове владе. Е, ето – стварно – како да са Нуландовом ништа није ни било….

Садашње затишје на Мајдану није ништа друго него илузија. Конфликт може у сваком тренутку да букне новом снагом. На јавној сцени, упоредо са респектабилним  либералним опозиционарима и националистом Ољегом Тјагнибоком – коме је „пружена“ рука, јављају се и представници најрадикалнијих удружења. Сада и они јављају о својим плановима да уђу у украјинску политику и претендују на то да добију свој део „колача“ у случају да опозиција формира владу. То све претвара украјинску политику у непредвидив конгломерат унутрашњих и бизнис-интереса.

Могло би се чинити да ће после појаве скандалозног снимка са признањем Нуландове о мешању у унутрашње  кијевске ствари, украјинске власти навалентној дами показати врата – а као минимум да ће је прогнати заједно са америчким амбасадором. Али, званични Кијев ћути. Добија се утисак  да су се опозиција и власт унапред договорили да ће судбину Украјине одлучивати прекоокеански политичари и да су те одлуке коначне и не подлежу жалбама. А шта се добија у замену за то?

Ту је све очигледно. Док Нуландова газдује у у Кијеву, у Белој кући су престали да прете применама санкција према најближој околини председника Виктора Јануковича. Одмах за Американцима, и ЕУ је престала са помињањем санкција.

Али, сама чињеница да се на Интернету појавио снимак разговора Нуландове са амбасадором САД сведочи да у Украјини има још доста патриотски расположених људи, којима се не допада закулисна продаја интереса њихове земље прекоокеанским управљачима.

Ко је, конкретно, направио тај снимак, није познато. Али, амерички дипломати који су заборавили основну опрезност,  платили су за своје самопуздање. Рачунали су да у „покореној“ Украјини могу да раде шта им је воља и да никоме неће пасти на памет да, чувши њихов  разговор, покаже своју нелојалност. Нуландова је погрешила – далеко од тога да се сва Украјина састоји од оних који ће седети на степеништу Вашингтонског обласног комитета и чекати налоге о томе како им земља надаље треба живети.

Оснажује се украјински фронт који су због заштите националних интереса – које западним политичким трговцима отворено продаје украјинска либерална опозиција – створили Исток  и Југ Украјине. И – сада, када су маске коначно одбачене и свима постало јасно ко у ствари вуче конце марионета са мајдана, Русија ће морати да се замисли вреди ли да се држи по страни  од догађања у Кијеву, све у нади да ће Украјинци сами да одреде сопствену будућност.  Приликом стварања украјинског фронта  се увелико говорило о томе да произвођачки региони Истока и Југа Украјине очекују подршку од стране Москве.

Па, избор који пред Москвом стоји није велики: да посматра како Запад уз помоћ политичке технологије осваја Украјину за шаку „америчких медењака“, или да помогне Украјинцима који не желе да се за следеће  деценије претварају у колонијални окрајак „цивилизованог света“.

Можда је и добро што Бела кућа није опозвала у Америку несмотрену Нуландову. Чак и само њено присуство у Кијеву је знаковито за све Украјинце којима није свеједно каква ће им бити судбина земље. Захваљујући заменику државног секретара САД, они сада знају шта чека Украјину у случају доласка опозиције на власт.

Јевгениј Шестаков

Посрбило и опремило: Стање ствари

Текст је посрбљен уз дозволу и у сарадњи са српском редакцијом Росијске газете (портал Руска реч).

[1] Заправо са четири слова – „Fuck the EU“ рекла је Нуландова. (Прим. ур.)