Бог је готов и ђаволу да опрости, ако би се покајао

Као свезнајући, Господ је знао да ће неки чланови Цркве Његове, по немоћи своје огреховљене природе и слабости своје воље, падати у грех и после крштења и миропомазања, па је установио свету тајну покајања или исповести, у којој се грешнику који се каје, после исповедања почињених грехова пред свештеником и невидљиво присутним Господом, ови опраштају и грешник повраћа у стање благодати. Ову власт опраштања грехова људима Господ је предао својим апостолима, кад им је рекао: „Што год свежете на земљи, биће свезано на небу; и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу… Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се“ (Мат. 18. 18; Јов. 20, 23). Апостоли су ову власт пренели на своје наследнике, ови на своје — и тако до краја века. Бог не жели да ма који човек умре као грешник, него да се покаје и живи (види Језек. 18, 23, 31, 32; 33, 11). Зато је и сишао на земљу, узео тело људско и жртвовао се, да спасе људе (Јов. 3, 16). Он је сишао не ради праведника него ради грешника (Мат. 9, 12, 13).

Покајање — дар је Божји, котва спасења од зла. По речима богомудрих светих отаца, Бог је људима даровао покајање као котву спасења од дављења у мору светских зала. Он се не љути толико на људе што по немоћи своје природе упадају у грехе, колико се љути што не користе ову дату им котву спасења; другим речима, што се после пада у грех не дижу и не кају и не продуже борбу са грехом, што се не труде на своме спасењу.

Бог једва чека човеково покајање. О томе свети Јефрем Сирин овако сведочи: „Пре него што покајник дође до врата, Бог му отвара; пре него што падне ничице пред Њим, Бог му пружа руку; пре него што почне да точи сузе, Бог га обасипа обиљем милосрђа; пре него што почне да исповеда своје грехе, Бог даје опроштај. Не пита: Куда си страћио време? Зашто си пропустио рок?“ — Да је ово тачно, потврђује Спаситељева прича о Заблуделом сину (Лука 15, 11-32). Грех убија човека, а покајање оживљује. Зато грех жалости Бога и небеске становнике, анђеле и светитеље, а покајање их радује. То је сам Господ открио у својим причама: О изгубљеној и нађеној овци, Изгубљеном и нађеном динару (Лука 15, 4-10).

Покајање — потребно свакоме. Пошто нико није без греха, осим једног Бога, то је свакоме човеку и жени потребно покајање. Грех је болест, а покајање је лек. Као што у свакој болести људи траже лека, тако после сваког учињеног греха треба прибећи покајању. Живот на земљи сличан је путовању. Па као што се путнику догоди да се на путу, кад наиђе на незгодан терен, саплете, спотакне и падне, али устане и продужи даље; тако и кад упаднемо у грех, по својој немоћи, неопрезности или ђаволским сплеткама, треба одмах да се освестимо, покајемо и продужимо свој пут са већом обазривошћу и молитвом Богу да нас сачува од новог пада у грех. Диван савет даје свети Јефрем Сирин: „Ако те рани стрела лукавога врага, нимало не очајавај; напротив, ма колико био надвладан, не признавај да си побеђен, него одмах устани и бори се са врагом, јер Онај који је установио подвиг покајања увек је готов да ти пружи своју десницу и да те подигне од пада. Чим ти први пружиш руку к Њему, и Он ће ти дати своју десницу, да би те подигао. Враг се на све могуће начине стара да те баци у безнадежно стање, чим паднеш. Не веруј му. Ако и седам пута у току дана будеш падао, старај се да устанеш и да покајањем умилостивиш Бога“.

Покајање са сузама брише грехе као сунђер. Ово сведочи свети Јован Златоуст: „Ти си учинио грехе, и ниси се стидео. Ниси се застидео од срамних дела, а стидиш се од речи (на исповести) које те оправдавају. Реци овде, да их не би казивао тамо (у оном свету). Реци и заплачи. Твоји су греси записани у књизи. Твоје сузе могу за њих да послуже као сунђер. Плачи, и они ће се избрисати; плачи, и књига ће се показати чистом на небу. Скрушење за грехе — велики је сунђер. Велика је моћ суза“.

Примери покајања

Покајање са сузама многе је грешнике духовно препородило и уздигло у светитељске висине. Међу светитељима које Црква прославља има и таквих, и то у приличном броју, који су један део живота у гресима провели, неки од њих били су пали до дна зла, али су се покајали, променили начин живота и, уз помоћ благодати Божје, уздигли се у светитељске висине. Само два-три примера.

Мојсеј Мурин. Црква га прославља 28. августа. У млађим годинама био разбојник и вођа разбојничке банде, али се покајао, повукао у манастир и великим подвизима послушности. поста, молитве и бдења удостојио се велике милости Божје и светитељског венца.

Марија Египћанка. У младости била велика грешница. По Промислу Божјем, она из Александрије, у Египту, крене са једном групом хаџија на гроб Христов у Јерусалим. По доласку у свети град, упути се са осталим хаџијама у цркву да се поклони часном крсту, на коме је био распет Господ. Али њу нека невидљива сила задржи на вратима и не допусти јој да уђе унутра. Пошто је неколико пута покушала, и бивала спречена, она у великом страху спази у притвору цркве икону пресвете Богоматере, и почне топло да јој се моли, да јој се смилује и дозволи јој ући у цркву и поклонити се часном крсту, обећавајући да ће променити начин живота и поћи онамо куда је она упути. После тога ушла је и целивала часни крст. При изласку из храма, она стане пред икону пресвете Богомајке да јој захвали на милости, и том приликом зачује глас: „Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир“. Она послуша, оде у пустињу преко Јордана и у њој остане пуних 48 година, хранећи се зељем и проводећи време у молитви, бдењу и борби са страстима. Црква је слави 1. априла.

Патермутије. Као незнабожац био разбојник и вођа разбојничке банде. Једне ноћи он се попне на кров неке побожне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Али на њега нападне сан и он заспи. У сну види некога који му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се после тога крсти и замонаши. Својим искреним покајањем и богоугодним животом удостојио се велике милости Божје и дара чудотворства (Епископ Николај, Охридски пролог, 9. јули).

Искрено покајање може за три дана да заглади раније грехове. Монахе је интересовало питање за које време може човек својим покајањем да заглади раније грехове. Тако су братија запитала аву Сисоја Великог: „Ако падне брат у грех, да ли му је довољна једна година за покајање?“

— Сурова је ова реч, одговори старац.

— Онда шест месеци? рекоше братија.

— Много је, одговори старац.

— Онда четрдесет дана?

— Много је, одговори старац и настави: Верујем милосрђу Човекољупца, да ће Он, ако се човек покаје свом душом, за три дана примити његово покајање (Житије светог Сисоја, 6. јула).

Слично је мислио и свети Јован Златоуст. Он вели: „Рок од пет дана довољан је да очисти мноштво грехова, ако се будеш тргнуо из духовног мртвила, молио се и бдио. Не гледај на то што је време кратко, него имај у виду да је Господ човекољубив. Ниневљани су за три дана отклонили од себе гњев Божји, и никако им није сметала краткоћа времена, него је све учинило душевно усрђе њихово, при помоћи Божјег човекољубља (Књига пророка Јоне 3. глава). И блудница, која је приступила Христу, у тренутку времена опрала је са себе сав срам“.

Покајани разбојник за 10 дана искупио своје грехе. У време византијског цара Маврикија неки чувени разбојник оперисао је у околини Цариграда и био страх и трепет за становнике околине па и саме престонице. Кад га никако нису могли ухватити, цар Маврикије пошаље му крст, у знак вере да ће му све бити опроштено, ако се преда. Разбојник прими крст и преда се. Дошавши у Цариград, он падне пред ноге цареве и замоли опроштај. Цар одржи реч, опрости му и пусти га на слободу. Но одмах потом разболи се разбојник тешко, и предосети да му се приближава смрт. Он се, у болници, почне горко кајати за све грехе своје и са сузама молити Бога да му опрости. Многе сузе пролио је на молитви, тако да му марама, којом брисаше сузе, беше сва натопљена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи кад он умре виде лекар који га је лечио у сну чудесну визију: кад разбојник испусти душу, око њега скупише се некакви црнци са многим хартијама, на којима су били исписани његови греси. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима поставише се теразије, и црнци, весели, ставише све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна теразија беше празна. Тражећи шта би ставили на другу страну, један анђео сети се оне мараме, натопљене покајничким сузама, узе је и рече: „Да ставимо ову мараму и милосрђе Божје“. И кад то учинише, њихова страна на теразијама претеже ону другу са гресима. Тада црнци побегоше жалосно урлајући, а анђели узеше душу разбојникову и однеше у рај, славећи милосрђе и човекољубље Божје. После ове визије лекар се пробуди и похита у болницу. Нађе разбојника мртва, али још топла, лица прекривеног марамом мокром од суза (Свети Николај Српски, Охридски пролог, 18. октобар).

Покајање и милосрђе Божје могу да спасу највећег грешника и на крају живота. Ово тврди свети Јован Златоуст: „Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај … Је ли могуће, рећи ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем Господа … Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само једно покајање. требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору, тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више ревности“.

Бог је готов и ђаволу да опрости, ако би се покајао. У Житију светог Антонија Великог, које је написао свети Атанасије Александријски, наводи се како је ђаво, прерушен у покајника, кушао светог Антонија да се за њега моли Богу да му опрости сагрешења. Бог је сакрио од светитеља те није познао ђавола. Кад се светитељ обратио молитвом Богу, јави му се анђео и објасни му да је то био ђаво, за кога се он моли. Бог је готов да и ђавола помилује, кад би се он покајао, рекао је анђео. Кад је сутрадан светитељ рекао ђаволу да ће му Бог опростити, ако се покаје, он је прснуо у смех и почео да се хвали својом славом, силом и успехом и потом ишчезао (Житије светог Антонија, 17. јануар).

Кад се једном покајеш, чувај се да више не грешиш. Ко свакодневно греши и свакодневно се каје, тај је, по речима светог Јефрема Сирина, сличан деци која зидају своје кућице марљиво, па их после руше. „Зато, кад се једном отрезниш, немој се опет погружавати у пиће. Спотакао си ли се? Прени се. Пао ли си? Подигни се, обрати се, моли се, проси, припадај, труди се, ишти, клањај се, моли за спасење, умилостивљавај Онога који жели и може да те спасе. А спасавши се, не губи што си стекао. Паднувши, устај; посрнувши, исправљај се. Чим сагрешиш, заглади грех. Исцеливши се, остај здрав. Задобивши потпуно здравље и спасавши се, бежи од недуга, од кога си избављен. Зато не запаљуј оно што си једном угасио; не упадај у блато које си тако лепо спрао са себе. Не подражавај свињама које воле да се ваљају по блату“.

Не одлажи покајање за сутра и за старост. „Не говори: данас ћу да згрешим, а сутра ћу да се покајем. Боље је да се данас покајемо, јер не знамо да ли ћемо доживети до сутра, саветује свети Јефрем Сирин. Младом човеку, вели он, демон често улива мисао: ти си још млад, у старости ћеш се покајати. А кад достигне старост, он му шапће: ти си остарео, како можеш да понесеш труд покајања? Теби је потребан одмор“.

Сличне савете дају сви хришћански светитељи, на пример свети Златоуст: „Не говори: док се још насладим љубави, док још искористим младост, после ће доћи време покајања, сутра ћу се покајати. Штетна су таква расуђивања, опака су решења твоје воље, рђав ти је саветник твоја похота. Ти говориш: данас ћу да грешим, а сутра ћу да се покајем. А да ли си ти господар сутрашњег дана? Ко ће ти гарантовати за сутрашњи дан? Ако размишљаш како треба, показаће се да и данашњим даном не можеш располагати потпуно: један део данашњег дана је прошао, а други још је пред тобом; онај део већ није твој, а овај још није твој. Ти говориш данас ћу се користити задовољством, а сутра ћу се покајати. То што је у твојим рукама дајеш задовољству, а оно што није твоје — покајању. Боље се користи мојим саветом: данашњи дан поклони покајању, а греху не остављај чак ни сутрашњи … Не говори: биће још времена за покајање. Многе је смрт уграбила у време кад су се предавали уживањима, и отишли у вечне муке. Бој се да се и ти не подвргнеш томе“.

Са покајањем треба журити, док нас Бог позива на покајање и даје времена за то — саветује свети Тихон Задонски: „Сада Бог зове на покајање и обећава милост, онда ће (у дан суда) грешнике отерати од Себе и излити на њих праведни гњев свој. Сад говори: покајте се; онда ће рећи: одговарајте. Сад говори: приђите к мени; онда ће рећи: идите од мене. Куда? — У огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мат. 25. 41). Сад слуша оне који се кају и моле Му се; онда ће грешници чути: не познајем вас; ви мене нисте познали, и ја вас нећу познати; ви мене нисте слушали, и ја вас нећу слушати… Рђаво и лудо чинимо, кад одлажемо покајање или до болести, или до старости, или до краја, или од данас до сутра, јер колико ћемо живети и кад ћемо умрети, није у нашој власти него у Божјој. И зар тек онда Богу да живимо, кад завршавамо живот? Зар тек онда да престанемо са гресима, кад већ више не можемо да грешимо? Зар тек онда да се обраћамо Богу, кад нас Бог и мимо наше воље Себи позива? Зар тек онда да поправљамо живот, кад га завршавамо? Ђаволска је ово превара! Он нам ову мисао сугерира, да би нас тако лакше погубио. Његово је дело да човеку представља само Божје милосрђе, а избегава правосуђе Његово, да би тако лакше човека навадио на грех и у гресима одржао. Јесте Бог милостив, али је и праведан. Зато увек треба једним оком гледати на Божје милосрђе, а другим на Његову правду. Такво размишљање о Божјем милосрђу грешнику неће дати да падне у очајање, а размишљање о правди — да више не греши. По речима Василија Великог, да не бисмо грешили, потребан нам је страх од суда Божјег; а Кад згрешимо, да не бисмо очајавали, корисна нам је нада на милосрђе Божје“.

Покајање је корисно само у овом животу. После смрти не доноси никакву корист. Свети Јефрем Сирин упозорава: „Овде Бог слуша, кад Му се обратимо; овде прашта, ако Му се за опроштај замолимо; овде Он изглађује наша безакоња, ако их ми признамо. Овде је утеха, онамо је тужба; овде праштање, онамо строгост; овде снисхођење, онамо правичност; овде слобода, онамо суд; овде наслада, онамо мучење (сети се Спаситељеве приче О богаташу и Лазару); овде користољубље, онамо казна; овде смех, онамо плач; овде равнодушност, онамо вечни огањ; овде раскошно одевање, онамо црв који вечно уједа; овде гордост, онамо унижење; овде охолост, онамо шкргут зуба; овде све искићено златом, онамо тама и мрак; овде лењост, онамо се пропусти никоме не праштају… Зашто смо равнодушни и не желимо да се исцелимо док је још време? Ради мало суза проливених за ово кратко време, и ради покајања, Бог опрашта све грехове. Поплачи мало овде, да не би онамо плакао вечито, у тами најгушћој. Признај своје грехе овде, да онамо не би био бачен у огањ који се никад не гаси“.

Из књиге „Најбољи васпитач“ протојереја Ж. М Маринковића