Игор Лукшић: „Стратешки државни циљ-улазак у НАТО“

„Након пада Берлинског зида (…) практично све нове земље чланице Европске уније, оне које су припадале некадашњем социјалистичком блоку, су упоредо са чланством у Европској унији оствариле и чланство у НАТО“,iрекао је потпредседник Владе и министар вањских послова и европских интеграција Црне Горе, Игор Лукшић у разговору за радио Црне Горе. Иако, светстан значајног постотка противника уласка у НАТО међу грађанима Црне Горе, с једне стране; и „хитности“ поступка уласка државе чију дипломатију представља, Лукшић је на дан молитвеног доручка у Вашингтону (6. фебруар) отклонио нејасноће да ли ће предстојећи НАТО самит у Лондону бити и догађај од државног значаја за Црну Гору. Уз дипломатску „опрезност“ министар вањских послова Црне Горе је предстојећи НАТО самит (по)ставио у контекст процеса добијања пуноправног чланства Црне Горе у овај војно-политички блок. Премда нису све земље чланице ЕУ и чланице НАТО, за Лукшића је процес европских интеграција истоветан процесу (про)атлантских транформација. Макар у случају Црне Горе. НАТО, тако, за потпредседника црногорске владе (и самог центра окупљања атлантиста у и око власти) ове мале западнобалканске државе, значи не само безбедоносну структуру, већ и гаранта политичке стабилности и економског просперитета. С друге стране, за контрааргумент досетки новинарке која је разговарала с Лукшићем, да неке „јако моћне земље, које јесу у НАТО, али нису у Европској унији“ii Лукшић је понудио: „ и то је, такође, могућа опција али гледајући оно што је карактеристика нашег окружења, не само непосредо региона, већ и ширег окружења Медитерана-чини ми се да је за нас, уз чланство у Европској унији много логичније остварити истовремено и чланство у НАТО-у“iii. То значи, да се пред Црном Гором налази пут озбиљног лобирања, да се у неколико предстојећих месеци припрема НАТО самита, питање проширења Алијансе, стави на агенду заседања двадесетосам чланица НАТО.

Интервју за национални радио потпредседника црногорске владе је, тако још један у низу атлантских активности (при)добијања грађана за улазак у НАТО. Поларизовано мњење Црне Горе око чланства у Алијанси за Игора Лукшића није превелика препрека да у наредним месецима активном кампањом убеди грађане Црне Горе да им нема друге: или ће бити у(з) НАТО или је будућност потпуно неизвесна. У ком смислу? Набрајајући све аспекте: од помоћи и подршке савременим безбедоносним изазовима (попут тероризма и трафикинга) министар вањских послова је посебно нагласио да је чланство најјефтинији начин обезбеђивања безбедоносне, политичке и економске сигурности. Неутралност, је према његовим речима (пре)скупа. Како ће (пре)ломити јавно мњење које треба да да потребни и од НАТО захтевани легитимитет, јасно се видело и у поменутом интервјуу. Заправо, прави акценат НАТО кампање биће на младим генерацијама које треба да схвате оправданост, рецимо учешћа војника Црне Горе у Авганистану: „ Када говоримо о ономе што су безбедоносни изазови из тога подручја (…) борба против тероризма или спутавање трговине наркотицима то су све пошасти данашњег времена и лекције које су нам неопходне и с тог разлога је важно разумети да се то тиче будућих генерација, много више него претходних генерација. Зато млади људи треба да разумију зашто је безбедност важна и зашто њу не можемо третирати као апсолвирано или узимати здраво за готово“,ivпокушао је да објасни Лукшић.

Међутим, и даље је нејасно какве везе има Црна Гора с Авганистаном? Или, зар трговина наркотицима, људима, оружјем, цигаретама као и стално присуство потенцијалних терористичких активности које прате претходно није у непосредном окружењу Црне Горе? Стога је и аргументација потпредседника владе била најблаже речено танана, о чему говоре и честа питања управо младих учесника бројних дебата које организују атлантисти и на којима уз радну обавезу учествују и носиоци власти. Није јасно, није довољно-али Лукшић се нада да ће предстојећи референдум проћи као и референдум организован по питању црногорске независности: „Имали сте врло тврде заговорнике независности, врло тврде противнике независности и један проценат људи који је временом прихватио једну или другу опцију. На крају, је то било преко 55 одсто. Испунили смо чак и изнад оног стандарда који је важећи и остварили независност“.v Поларизовано црногорско друштво поводом чланства у НАТО, уз 17 одсто оних за које се верује да не би учествовали на референдуму треба, дакле, у наредном кратком периоду „обрадити“ на начин како то у ствари одговара Вашингтону. Наравно, од Лукшића и других „званичника“ то нећете чути, али је извесно да уколико дође до проширења као теме у Лондону-ето, Црне Горе у Алијанси. И за то ће бити заслужна централа у Вашингтону, која треба да убеди своје „партнере“ у НАТО клубу да је то добро за Алијансу. Свакако, овде треба придодати и услов опстанка како самог владара Црне Горе- Мила Ђукановића, тако и актуалне политичке „елите“ којој је врло „пластично“ представљено шта све може да јој се деси уколико застане или се удаљи од НАТО.

И то је једина истина. Страх за опстанак и јасне поруке попут: ево како пролазе они који нам окрену леђа треба упаковати у кампању која би требало да покаже да уз НАТО иду инвестиције, безбедност, политичка и економска стабилност, солидарност у случајевима природних непогода и шта све не још. Међутим како одговорити на питања попут: колико сиромашну Црну Гору кошта НАТО? Само за мисију у Авганистану цена је била 1,1 милион евра; чланство у Алијанси биће између пола и милион евра-да не рачунамо све остале „реформе“ које плаћају грађани Црне Горе.vi Или, чему таква журба у чланство? Ко је ту угрожен? Грађани или власт-или и једни и други? Уколико је колективна безбедност предуслов опстанка-а јесте: зашто не дати грађанима прилику да бирају систем колективне безбедности? Зашто НАТО? Или, како ће, рецимо, НАТО лобисти током више него агресивне кампање објаснити све добробити чланства у друштву земаља које су показале своје право лице 1999. године током тромесечне агресије над СРЈ када је погинуло и шест цивила (међу њима троје деце) у Мурину; или, да ли заиста неко данас може да верује да чланством у НАТО добија гаранцију мира и стабилности? Погледајте само државе, чланице Алијансе у којима све чешће градске тргове и улице пуне бруталне сцене гладних и осиромашених грађана.

Уосталом, када већ гласно размишљамо о мноштву питања које ће запљуснути НАТО промотере, не можемо а да се не присетимо неколико догађаја: рецимо 2010. године (19. јануар) и реакције немачког „гласа“ (Дојче Веле) који је посету актуалног црногорског премијера Мила Ђукановића Вашингтону окарактерисао као пут за „благослов“ од којег ће зависити будућа политичка сцена Црне Горе: „Успео је у намери да буде примљен на високом нивоу: његови домаћини ће бити потпредседник САД Џозеф Бајден и државна секретарка Хилари Клинтон. Пред пут у Вашингтон Ђукановић је испунио захтев који је пред њега поставила Обамина администрација: влада у Подгорици донела је одлуку о успостављању дипломатских односа са Косовом. Осим приче о евроатлантским интеграцијама, црногорски премијер ће исказати спремност да утиче и на председника владе Републике Српске Милорада Додика који стално прети референдумом о иступању из тог ентитета“vii. Тада је Дојче Веле, прогнозирао Санадерову судбину за Мила. Четири године касније, Мило Ђукановић је „изостао“ с молитвеног доручка у Белој кући „љубазно“ им се захваливши на позиву који је „одбио“ због бројних обавеза. Само месец дана раније најављивано је да ће се (поново) састати с потпредседником САД, Џозефом Бајденомviii. Некако, истовремено с тим најавама у Минхену се црногорски премијер састао са словачким потпредседником Владе и министром вањских послова и европских интеграција Мирославом Лајчаком, коме је „обећао“ даљи и бржи пут ка НАТО и заузврат добио уверавања да уколико пошаље „позитивни сигнал“ до маја месеца текуће године, позивница неће изостати: „Ако то буде тако, добијате позив. Из разговора са премијером сам видео да Црна Гора зна шта треба да ради. Помаци су направљени“, рекао је Лајчак.ix Коначно, да ли ће двадесеосмочлани клуб у наредним месецима да одлучи о „проширењу“ како разумемо зависиће од листе „услова“ које треба испунити а који се у многоме, како транскрибујемо поједине утицајне стране медије, односе на опстанак несумњивог „владара“ Црне Горе Мила Ђукановића.

Да ли ће, онда, народ на референдуму поводом уласка у НАТО гласати према интересима: Црне Горе или Мила и НАТО-а- одлучиће искључиво савест гласача. А с обзиром да је истина тешко бреме за савест, претходно написано треба читати баш тако. Целокупна агресивна кампања гурања Црне Горе у НАТО, нема баш никакве везе ни са безбедношћу, политичком и економском стабилношћу већ само и једино са контролом Средоземља, протекторатом над регионом западног Балкана и што је најважније с цементирањем Алијансе на границама све снажније Русије. Оне исте братске силе која је толико пута пружила руку спаса када нам је свима опстанак био доведен у питање. Уосталом, сетите се само НАТО агресије из 1999. године…и кад дође време гласајте само по савести. Ту леже сви одговори.

Марина Рагуш / ФСК
__________________________________________________________

i http://www.gov.me/vijesti/135255/Potpredsjednik-Vlade-i-ministar-vanjskih-poslova-i-evropskih-integracija-Igor-Luksic-gostovao-u-emisiji-Radija-Crne-Gore-NATO-IN.html

ii исто

iii исто

iv исто

v исто

vi http://www.dw.de/crna-gora-koliko-košta-nato/a-4972791-1

vii http://www.dw.de/milo-otišao-u-belu-kuću-po-blagoslov/a-5142987-1

viii http://www.tanjug.rs/novosti/112425/djukanovic-u-februaru-sa-bajdenom.htm

ix http://www.blic.rs/Vesti/Politika/439221/Crna-Gora-na-jesen-u-NATO