Немојте жртвовати Косово за ЕУ – за умирући Совјетски Савез

 

Emrik_Soprad_na_Kalemegdanu_2008.
Емрик Шопрад, француски геополитичар, аутор приручника „Геополитика, константе и промене у историји“

Поштовани господине Шопрад, Ви сте својевремено у интервјуу Геополитици рекли да су мондијализам који долази из Америке и ислам „сијамски близанци“. У својој књизи „Хроника борбе цивилизација“− која је недавно доживела треће издање −говорите о објективном савезу Америке и радикалног ислама. Да ли су тзв. арапско пролеће и грађански рат у Сирији потврдили Вашу тезу о везама америчких обавештајних служби и Ал Каиде? Можете ли нам навести неке упечатљиве примере сарадње Американаца и исламистичких група који могу да послуже као допунске фусноте за ново издање Ваше књиге „Хроника борбе цивилизација“?

– Сарадња између Американаца и исламиста је почела за време Хладног рата када је ЦИА сматрала да би радикални ислам могао да буде кочница комунизму на Блиском истоку. Американци су тада убацили две додатне карте у игру: пустили су да шиитски фундаментализам уклони шахов режим у Ирану и почели су да подржавају сунитски исламизам против арапских националиста. Савез се конкретизовао за време совјетске окупације Авганистана када је ЦИА почела да подржава стварање међународних бригада џихадиста у тој земљи. Када говорим о савезу, треба схватити шта под тим и мислим. Не ради се о формалној сарадњи између америчке војске и џихадиста. То је операција инфилтрирања и контроле од стране ЦИА-е, најважнијих лидера исламских мрежа, док је већина бораца мислила да заиста воде џихад против Запада. Ту се више ради о интер-продору него о једносмерној контроли, јер то функционише у оба смера: ЦИА манипулише исламистичким шефовима, а ти исти исламисти се инфилтрирају у америчке тајне службе. Све се то дешава у оквиру тесних веза између САД, Саудијске Арабије и Пакистана. Не заборавимо да САД има два стратешка савезника који су и сами покретачи светског џихадизма.

Не сводим арапско пролеће на последице тог савезништва између америчке државе и сунитског џихадизма, јер много фактора објашњава експлозију арапског света последњих година, почевши од похабаности тих истих режима. Заједничка тачка свих режима који се руше или којима прети рушење у арапском свету од 1990. године је њихова арапска националистичка основа: Ирак, Тунис, Либија, Египат, а сада и Сирија. Бар три од те четири државе бране и идеју нафтног национализма, ресурса који служе развоју, а не англосаксонском капиталу. И који је резултат арапског пролећа? Револуција је поставила исламисте на власт у Тунису. У Египту је била иста ситуација док их није уклонила војска. САД и Европска унија су поздравили долазак на власт Муслиманске браће и Морсија, под изговором да се ради о демократским изборима. У Либији се испоставило да је коалиција између исламистичких бастиона из Сиренаике и НАТО-а уклонила Гадафијев режим. И, најзад, у Сирији, политичка па чак и војна подршка исламистичким побуњеницима од стране НАТО-а је реалност. Дакле, Запад узалуд објашњава да му прети опасност од исламистичког тероризма, када га са друге стране свуда подржава, и против Руса и против Арапа.

Ви заговарате геополитички савез, осу Париз–Берлин–Москва. Да ли је тај савез могућ у будућности, имајући у виду да је Немачка историјски склона да у тренуцима повраткаекономског и политичког самопоуздања спроводи индивидуалне, сопствене геополитичке концепције? Мислите ли да је Немачка након два светска рата,где је починила класичну геополитичку грешку – отварања рата на два фронта – извукла поуке из историје, и показала спремност за ову велику евроазијску осовину стабилности и економског просперитета?Шта је циљ ове Ваше геополитичке пројекције, односно, будућег историјског савеза,и какав однос Француска, Немачка и Русија треба да заузму према Кини, као прворазредној економској сили и центру светске производње на Истоку, као и према англосаксонском блоку на Западу – Великој Британији и САД, које су и даље центар светских финансија,медија и информација,масовне културе и доминантног животног стила?

-Подржавам идеју осовине Париз–Берлин–Москва јер бих желео да Европљани једном за свагда изађу из братоубилачке борбе. Савез између Париза и Москве је природан и историјски савез. Не укључити ту и Немачку би било исто што и стварање савеза против Берлина који би неизбежно погурао Немце у загрљај Вашингтона. Тај савез између Берлина и Вашингтона је већ одиграо своју улогу против Београда и подржао распад Југославије после 1990. године. Германски свет је моћан, он има своје сопствене геополитичке фундаменте, као што сте и сами исправно рекли. Не постоји друго решење од слоге са Немачком јер је њен утицај на Балтику, Балкану и централној Европи неизбежан. Те три државе, Француска, Немачка и Русија, геополитички се допуњују. Најпре на енергетском нивоу, пошто је Русија резервоар гаса за Западну Европу. Американци желе да замене тај гас оним из Катара, и из тог разлога покушавају да униште режим Башара Асада. Они би желели да цеви гаса и нафте из Катара и Саудијске Арабије прођу кроз Сирију код луке Тарту пре него што дођу до Европе. Првенствени циљ свега тога  је слабљење Русије.

Друго употпуњавање је море. Замислите морски савез између три силе као што су Француска, Немачка и Русија. Он би био раме уз раме са капацитетима Америке и то би значило крај америчкој доминацији која контролише све морске пролазе на свету! Русија нам даје излаз ка Пацифику, тј. на Арктик који ће сутра постати северни Медитеран. Немачка и Француска би ту додале свој висок ниво инжењерије и моћ свог капитала. Велика европска француско-немачко-руска флота, повећана капацитетима Шпаније и Италије на Медитерану, без икаквих проблема могла би да ривализује са америчком морнарицом и тако осигура независност Европљана у односу на раст моћи у Азији.

Када кажем Париз–Берлин–Москва, наравно не заборављам ни наше италијанске и шпанске савезнике, као и друге европске земље. Ту мислим на Србију, која је изгубила свој излаз на море због распада Југославије, а која ипак има предиспозиције да има излаз на Медитеран. Англофонија, коју је изазвала Велика Британија, основала је један јак савез, најјачи тренутно у свету, прави савез братства у оружју и језику који превазилази све самопрокламоване сарадње, и који уједињује Енглезе, Американце, Аустралијанце, Новозеланђане и још неке. А Европска унија не може братство да избрише, једноставно зато што је то братство преузело контролу над бриселском техноструктуром. Из тог разлога, једини савез који може да буде противтежа англофонији и Кини јесте савез између Париза, Берлина и Москве, око којег ће се природно здружити и остали народи Европе.

Господине Шопрад, како видите будући развој међународних односа у свету и могуће геополитичке конфронтације,као и могућу ескалацију међународних конфликата чији су узроци економски, верски и политички? Да ли је Сирија репризаграђанског рата у Шпанији као једног новог геополитичког прегруписања и одмеравања снага,који, надамо се, неће имати потенцијала за нови глобални сукоб великог интензитета као што је то био Други светски рат?

– Светска геополитика од 1990. године може да се резимира као сукоб између униполарних сила сакупљених око Сједињених Америчких Држава, које желе свуда да наметну америчку глобализацију, и мултиполарних сила (Русија, Кина, скуп земаља у развоју и све оне које одбијају западњачење унутар глобализације), које желе свет основан на суверенитетима у међусобној равнотежи. Овај сукоб који се дешава на глобалном нивоу, а који у себи носи изазов организације два света радикално различита, комбинује се са такмичењима на регионалном нивоу између суседних сила. Он мобилизује читав спектар геополитичких фактора, било да се ради о материјалним факторима (жеља за контролом енергије, воде, путевима за снабдевање), о идентитарним факторима (етничка супротстављања, верски раздори), или о идеолошким факторима (нарочито супротстављање између идеологије индивидуалних права, која је у ствари нека врста демократије која је полудела, у којој се заједничко добро склања пред идејом да свако треба да развије своја сопствена права, и традиционалних модела у којима је породица и даље на централном месту).

Рат у Сирији није ништа друго него наставак те огромне стратегије хаоса коју подржава Вашингтон од распада СССР-а, Југославије, Ирака, Либије, Авганистана. Циљ је једноставан: дестабилизовати све оне режиме које су камен спотицања на путу глобалне доминације и кладити се на материјалистичку атрактивност данашњег западњачког модела, како би замена режима могла да функционише.

Како гледате на геополитичке промене у Русији крајем 90-их година, које су промениле геополитичке позиције те земље, а које су у Русији традиционално везане за персоналне промене? Наравно, мислимо на долазак на власт председника Владимира Путина. Молимо Вас да оцените и вреднујете Владимира Путина као државника и стратега, не само за унутрашњу политику Русије, већ и у међународним оквирима, као једну врсту геополитичке и вредносне алтернативе која економски долази са Волстрита, а поткултурно из Холивуда.

– Мислим да је долазак Путина на власт 2000. године био несумњиво најважнији светски геополитички догађај откако се распао Совјетски Савез. Често сам о томе говорио и писао и знам да то може некога да изненади јер људи углавном мисле о 11. септембру 2001. године. У ствари, преокрет који Русија тада врши је од кључног значаја. То је било годину дана пре септембарских атентата и Америка схвата да Русија неће ући у зону америчког утицаја као што су то учиниле прво Западна Европа, а затим и Централна и Источна Европа. Американци тада такође схватају да је њихов пројекат униполарног света, који је узео маха од пада СССР-а, угрожен. Не само да се дешава успон Кине, већ се и Русија враћа на сцену, и та два догађаја наговештавају појаву мултиполарног света. Годину дана после тога, 11. септембар стиже „као наручен“ да би оправдао убрзање америчке униполарне стратегије. У име борбе против међународног тероризма, свима је наређено да се поставе уз Сједињене Америчке Државе. Али Путина никада неће моћи да преваре. Он, наравно, подржава борбу против исламизма, али зна да је он у ствари једини искрен када је та борба у питању. Он врло добро зна ко је 90-их година у Чеченији пробудио сепаратизам. Он зна да се Американци свуда поигравају фундаментализмом како би њихови потези могли да напредују.

Путин је шанса за слободан свет. Заједно са Кинезима, он брани међународно право, равнотежу између силā, поштовање суверенитета. Нови слободан свет корача заједно са Русијом, а против Сједињених Америчких Држава. Путин је започео опоравак Русије не само стратегијом контроле извора нафте и гаса за које је претило преузимање од стране грабљиваца, већ и стратегијом руске демографије, индустријског развоја, консолидације банкарског сектора и руске валуте у мултиполарном монетарном свету.

Осим геополитичког опоравка, код Путина постоји и воља да сачува модел једног традиционалног друштва, основаног на хармонији између мушкарца и жене, на хетеросексуалној вези, породици. Све супротно од онога што промовише Запад: хомосексуализам, теорија полова, комодификација људског тела. Путин дакле не жели друштво сачињено од себичних и самодовољних појединаца који у демократији виде начин да стварају права себи по мери и која су све више удаљена од закона природе, већ право природно друштво у којем су жене и мушкарци два врло различита и афирмисана пола који се међусобно поштују и допуњавају, што и јесте једна одлика величанствености наше европске цивилизације.

Ви сте годинама предавали на француској Војној академији при Генералштабу Министарства одбране Француске. Са те академије сте удаљени одлуком министра одбране Ерве Морена, који се, гле чуда, налазио на носачу авиона „Шарл де Гол“, и који је уствари удовољио захтеву проамеричког новинара Жана Гизнела, који Вас је оптужио за ревизионизам о догађајима 11. септембра 2001. Шта се заправо догодило и да ли је Ваш случај индикативан за стање у Француској? Да ли он карактерише однос владајућих политичких елита у Паризу према француској и политичкој традицији коју су оставили, ако се тако може рећи, оци нације, попут Шарла де Гола и других?

– Оно што се догодило је једноставно. Био сам у тој институцији која је Школа рата, где сам на доста видљив начин, и, мислим, доста успешно, представљао традицију Де Гола у француској међународној политици. Моје противљење реинтеграцији у НАТО-у је било свима познато, као уосталом и моје критике атлантизма Саркозијеве екипе. Француски неоконзервативци су преузели власт у Министарству иностраних послова и Министарству одбране после Ширака. Они су наравно подржали врло моћан атлантистички лоби у медијима. Ја сам био на нишану. Оно што нисам знао је то на који начин ће покушати да ме смакну.

Знате, ми се налазимо у сличној ситуацији као Срби. Наш суверенитет је укинут. Нама владају људи који су потчињени атлантизму. Нисмо још изгубили Косово, али постоји више Косова који се код нас припремају: у Паризу, на југоистоку Француске, на северу… Наравно, мало је сурово поредити се са српским народом који је крвљу своје деце платио свој отпор. Хвала Богу, ми још увек нисмо трпели то што су трпели Срби: бомбардовање главног града, злочине против свог народа, понижавање.

Јеврејски филозоф Лео Штраус (који је иначе и велика инспирација америчким неоконзервативцима) је говорио о reductioadhitlerumсвих оних који не мисле као већина (поистовећивање њихових аргумената са Хитлером и умањивање њиховог значаја на тај начин). То се догодило и мени у вези са причом о 11. септембру. Ако сумњате у званичне бајке које Америка сервира свету, онда вам лепе врло опасне етикете: „ревизиониста“, „конспирациониста“, „поборник завера“. Нажалост за њих, врло тешко ће код мене наћи и најмањи траг антисемитизма. Немам никакву мржњу према људима због њиховог етничког порекла или њихове вере. Ја се једноставно борим како би мој народ сачувао свој идентитет и своју слободу. Ништа компликованије од тога.

Господине Шопрад, да ли та геополитичка осовина Париз–Берлин–Москва може да има један дијагонални крак према југу, односно према Београду и Србији, која је, упркос својим слабостима које сада показује, имала важне геополитичке улоге како у даљој историји, средњем веку (као бранилац хришћанства од ислама), тако и од 1990-1999. као тачка отпора америчком хегемонизму и мондијализму?

– Када говорим о геополитичкој осовини Париз–Берлин–Москва, наравно да је не схватам као искључиву. Када би то био случај, то би значило да те три силе желе да доминирају другима, њиховим суседима, оним који су слабији. То би наравно било врло глупо и контрапродуктивно. Потребна су нам три јака центра како би та целина имала свој глас на међународној сцени, али великој Европи нација, од Бреста до Владивостока, потребан је Београд, Беч, Рим, сви ти историјски главни градови који су одиграли важну улогу у историји европских народа.

Србија је била европски бедем против ислама. Она је била чврст савезник Француске за време Првог светског рата и она мора поново да добије велику улогу која јој следује на Балкану.  Знате, све је то врло једноставно: онда када се Француска буде ослободила од атлантизма, она ће повратити своје природне везе са Београдом и Москвом.

Ја сам само од оних који се залажу за истинско европско помирење. Французи морају заиста да се помире са Немцима, као и Срби са Хрватима. Припадамо истој цивилизацији, европској цивилизацији коју морамо да ослободимо од америчког глобализма.

Како гледате на проблем окупације јужне српске покрајине, Косова и Метохије, чињеницу да су је признале скоро све државе ЕУ, као и САД и велики број њихових сателита у свету, континуираних притисака – и нажалост попуштања актуелних власти у Београду тим притисцима − да Косово и формално и дефакто постане независна држава, који се правдају тзв. политиком реалности? Ви имате компетенције и за одговор на ово питање, пошто сте и директор сајта www.realpolitik.tv.

– Ово што се дешава на Косову и Метохији је трагедија за српски народ. То је историјска колевка српске националне историје, културе и вере. Не могу да прихватим да Срби пуштају да та провинција оде у независност која нема никаквог смисла, што није ништа друго него прихватање исламске колонизације. По мом мишљењу, они који то прихватају у Србији у име тзв. политике реалности, чији је циљ чланство у Европској унији, једноставно су издајице, или свесно или из глупости.

Политика реалности може да буде и позитивна. Али не треба мешати политику реалности са колаборационистичком политиком. У овом случају се ради о чистом колаборационизму, дакле − о издаји. Нема у томе никакве реалности, пошто се Европска унија налази на крају трке. За мање од пет година она више неће постојати у садашњем облику, у то сам убеђен. Доћи ће до преуређења Европе. Жртвовати своју историјску колевку, део своје националне територије због чланства у некој врсти умирућег Совјетског Савеза, нема никаквог смисла. Самог себе касапити зарад уласка у систем без икакве будућности… Какав чудан прорачун! Српски властодршци би врло добро могли и да чекају повољнију европску геополитичку гарнитуру, и годинама ако треба. Могу да рачунају на Русију и морају да чувају наду да ће Француска ускоро повратити своју природну политику. Уместо тога, они прихватају непотребну жртву једног дела свог сопственог тела. А на међународном плану је цела та ствар била далеко од тога да се неповољно заврши по њих, иако је већина чланица ЕУ признала независност албанске државе на Косову. Али шта је са остатком света? Од 200 држава, више од половине се противи том признавању и брани недодирљивост граница. Да ли треба подсетити на то да, од европских земаља, Шпаније не признаје ту државу? Моји пријатељи у Мароку су такође осетљиви на српско питање јер виде у њему паралелу са проблемима у западној Сахари где неки покушавају да створе вештачку државу, иако тамо не постоји никаква државничка традиција. Дакле, понављам: ништа није било изгубљено.

Оно што ме изненађује јесте то што сам очекивао на почетку свега овога међународну стратегију коју би предводила Србија како би учврстила подршке. Она би и нашла јаку подршку у Азији, Латинској Америци, Магребу, и, наравно, у Русији. Предавање од стране Београда могу да објасним једино мешавином (у зависности од особа) кукавичлука, корупције и незнања.

Иако нас политичари из ЕУ и Ки д Орсеја, а и актуелна власт из Београда уверавају да прошлост није важна, већ „европска будућност“ и „евроатлантске интеграције“ ми ћемо, са становишта политичке коректности, поставити једно анахроно питање, а то је питање историјског савезништва, братства искованог у рову на положајима и трашеима Солунског фронта, између Срба и Француза. Да ли је идеја о француско-српском пријатељству поражена, или је она само привремено потиснута под притиском глобализма, односно снага новог економског и културног колонијализма с друге стране Атлантика?

– Одговор се већ налази у вашем питању. Мислим да вештачка глазура глобализма неће још дуго преживети под притиском историјских реалности, иако су присталице америчког глобализма моћне и многобројне. Али насупрот њима, присталице суверенитета, идентитета, слободе народа су исто толико многобројне, и све их је више. Америка је контролисала стварање мишљења, писање историје (ко је „добар“ а ко је „лош“), али све се то приводи крају. Данас, помоћу интернета и других начина комуникације, систем „званичне истине“ и онај из 1984. или „Врлог новог света“ почиње да тоне. Данас дисиденти, прави борци за слободу, одлазе на Исток, као Сноуден. А неколико месеци касније, европски лидери, посрамљени, морају да се праве да се љуте на свог америчког газду који их шпијунира (НСА)… Нико се више не дâ насамарити… Или скоро нико…

Совјетски Савез је нестао онда када је народ престао да верује у „Правду“, у званичну истину. Дешифровали су званични речник… Мислим да је то већ био случај почетком 70-их. Али је требало да прође двадесет година да би се конструкција срушила. Увек постоји велики временски размак између рушења „Система истине“ и стварног рушења Система.

Мислим да је амерички глобализам већ мртав, као и Европска унија у садашњем облику, и француски политички систем. Фасадна демократија неће бити довољна да би их одржала на ногама. Требало би да се окушају у експлицитној и видљивој диктатури, или да прихвате комплетно рушење. Идемо, дакле, ка затегнутој ситуацији.

Разговор водио : Слободан Ерић

Превод са француског:Светлана Максовић

ГЕОПОЛИТИКА