ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ И СВЕТСКУ ЕКОНОМСКУ КРИЗУ

Није спас у „цивилном друштву” него у саборности.

Појам „саборности” садржан је у Симболу вере Православне Цркве као једно од њених најважнијих својстава.

У преводу са грчког буквално значи „целокупност”, „васељенскост”, „универзалност”. Значење овог термина такође се добро открива код руских философа словенофила, у првом реду код А. С. Хомјакова у оквиру његовог учења о Цркви као органској целини, као о телу и глави која представља Исуса Христа.

Црква је, пре свега, духовни организам, целокупна духоносна реалност у којој су сви чланови Цркве органски, а не споља, повезани једни са другима. Али, унутар тог јединства свака личност чува своју индивидуалност и слободу, што је могуће само кад се јединство темељи на несебичној и самопожртвованој љубави.

Само тада се постиже истинска вера, будући да истина припада Цркви као целини, а не једном лицу или установи, ма колики ауторитет били.

Човек се проналази у Цркви, а не у немоћи своје духовне усамљености, он се проналази у сили свога духа, искреном јединству са својом браћом и са својим Спаситељем.

Саборност представља слободно васељенско јединство чланова Цркве у заједничком поимању правде и слободног трагања за спасењем; јединство које је засновано на једнодушној љубави према Христу и божанској правди – јединственом животу и јединственој истини.

Данас се у Русији многима нуди позајмљена идеја цивилног друштва у чију је основу уграђена парадигма конфликта између народа и власти, различитих друштвених установа, различитих слојева становништва – цео систем перманентних сукоба, конкуренције и борби – наводно неизбежних и неопходних ради напретка. Та идеја је у супротности са самосвешћу нашег народа.

Наш идеал је, напротив, солидарно друштво, друштво социјалне симфоније, у којем различити слојеви и групе, различити народи и религиозне заједнице, различити учесници политичких и економских процеса нису конкуренти који се међусобно боре, већ сарадници. Конкуренција у оваквом солидарном друштву подстиче на такмичење, али не путем борбе за преживљавање – то је лудило које је донето у Русију са Запада.

Свети преподобни Сергиј Радоњешки научио нас је „да гледањем у Свету Тројицу побеђујемо омрзнуту неслогу овога света”. За нас је органска мисао о друштву као друштву-породици у којем су конфликти противприродни, у којем је власт део друштва и органски постоји заједно са друштвом и у друштву.

Идеја људске солидарности прожима нашу историју и културу током многих векова. Још од времена Крештења Руси, речи Спаситеља да „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15:13), слично кармертону, штимује се са мислима и осећањима наших предака, са служењем јеванђељском моралном идеалу.

Истакнути руски философ Иван Александрович Иљин дефинисао је државу искључиво кроз појам солидарности, називајући је „организованим јединством духовно солидарних људи”.

Овај модел људских односа уздиже се према лику Цркве као телу који налазимо у посланици светог апостола Павла „Сада, пак, многи су удови а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу; њима придајемо већу част… Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1 Кор. 12:20-25).

Речи апостолове откривају замисао Бога о човеку и сваком људском удруживању; сви смо позвани на братску сарадњу и бригу једног за другога.

Читав социјални потенцијал друштва и државе одређује се у многоме степеном развијености ових односа међу људима. Димензије социјалног потенцијала друштва директно зависе од степена јединства, могућности подршке, стваралачких идеала и мотивације социјалног потенцијала.

Што је тај ниво виши, држава располаже већим ресурсима. Социјални потенцијал чине реалне и потенцијалне људске могућности које људи користе ради повећања квалитета властитог живота и живота читавог друштва и јачања колективне везе као последице укључивања човека у друштво, успостављања и извршавања узајамних обавеза међу људима, јачања одговорности и солидарности међу њима.

Дубински узрок глобалне економске кризе не налази се у области финансијских и економских односа. Она је одређена духовно-моралном, психолошком, емоционалном и културном деградацијом друштва. У насталој ситуацији најтраженији ресурс постаје позитивни људски однос који захтева да се међу људима успостави атмосфера поверења, узајамног разумевања, подршке и узајамне одговорности који уједињују људе у јединствену целину.

Квалитет људских односа одређује се степеном јединства и нивоом солидарности који су достигнути у оквиру постојећег правног поља, уз основни услов – духовно здравље и поштовање позитивних традиционалних моралних норми.

Неопходно је да се коригују међуљудски односи који су суштински деформисани `90-тих година прошлог века због насталог духовног и идеолошког вакуума који се хранио хедонистичким вредностима, култом користољубља и насиља. Тада је у социјалне односе активно уводено неповерење и повећана агресивност, јачали су лични и групни конфликти, суштински се повећао ниво криминала и са њим повезане преваре и шпекулације поверењем.

Колективистичке вредности (пријатељство, солидарност, узајамна подршка) суштински су дискредитоване у данашње време, оне се често доживљавају као застарели појмови. Протеклих деценија ослабила је консолидујућа улога породице и смањен је значај породичних вредности, што негативно утиче на демографске показатеље.

Низак ниво узајамног поверења и одговорности у односима људи, не само што деструктивно утиче на духовно-моралну атмосферу у друштву, на односе између грађана и власти, већ и ствара суштинске препреке реализацији социјално-економских пројеката и програма. Они не могу бити успешно реализовани у подељеној средини у којој свака социјална група води рачуна само о својим корпоративним интересима, док сваки човек појединачно остаје сам са својим проблемима.

Насушни изазов времена је обнова социјалне солидарности, тако да људи постану свесни укупности својих интереса са интересима региона, земље, суграђана, колега, ближњих и спремни на колективна дејства, системску узајамну помоћ и подршку.

Социјална солидарност се ослања на духовно-морално здравље личности и колектива, узајамно поверење (лојалност) суграђана и њихову узајамну одговорност јер треба да постане један од основних принципа организације друштвеног живота.

Социјална солидарност је најважнија претпоставка патриотизма јер укључује идеале, идеологију и унутрашње стање сваког здравог друштва.

Принцип солидарности није само проглашавање идеје, већ и лансирање огромног спектра економских и културолошких процеса који су у стању да промене начин и квалитет живота људи.

Неопходно је створити цивилизовану инфраструктуру која ће бити у стању да квалитетно утиче на систем васпитавања омладине и послужити зближавању људи различитог имовног стања.

Савремени механизми који реално доприносе развоју солидарности и настанку цивилизацијског идентитета земље су: темпо приоритетне подршке моралу, самобитном календару националних и религијских празника, доступност медијаторских процедура, нових принципа финансирања куповине некретнина, плаћање медицинских услуга, стицање образовања и активно учешће становништва у локалној самоуправи.

Концепција солидарног друштва настала током расправе захтева саборну друштвену стратегију актуелну за ХХI век.

Основни акценат данас треба ставити на квалитет друштва у којем живимо. Ако је за западну политичку традицију карактеристична концепција „рата свих против свих”, онда наше руско друштво – које је од својих почетака саборно друштво – живи по другим социјалним закономерностима. То је заиста друштво-породица.

Многи истакнути руски мислиоци говорили су да реалне шансе у историји поседују само консолидоване нације. Зато Русија и данас има потребу да се консолидује.

Концепција солидарности има и цивилизацијски значај. За нас идеја цивилизацијског идентитета игра кључну улогу.

Ми сматрамо да је Русија јединствена земља-цивилизација настала на основама Православља која је око руског државотворног народа ујединила мноштво етноса који су прихватили заједничку идеју цивилизацијског развоја.

Зато постоји још једна идеја коју са собом носи појам солидарности друштва, а то је – солидарност народа који живе у Русији.

Формирање солидарног друштва, заснованог на саборним начелима црквеног јединства у Христу Спаситељу, данас је главни правац за побољшање квалитета живота и људских односа.

Управо духовно јединство у Богу, на основама жртвеног служења узајамној љубави, у стању је да данас спречи клизање руског друштва у провалију духовно-моралног пропадања и морално-вредносног релативизма. Значи, само преко искрене солидарности људи, у уређењу света који нас окружује, могуће је обезбедити плански и срећан социјални развој и напредак.

Николај Павленко

Предавач у „Регентској школи Ставропољске и Невиномске епархије”, магистрант теологије на Северо-Кавкаском федералном универзитету

Превео: Горан Шимпрага

Извор: Факти