“Нобеловка” за Дачића

Последњи рок за подношење пријава за Нобелову награду за мир за 2014. годину, донео је одређена изненађења. Једна од фракција у Европском парламенту кандидовала је Премијера Србије Ивицу Дачића – додуше не самог, него заједно са Кетрин Ештон, Високим Комесаром ЕУ за спољну политику и безбедност, као и “премијером” самопроглашене “Републике Косово” Хашимом Тачијем. Пре пар година овакав заокрет би изгледао апсолутно немогућ – поготово међу зидинама Европског парламента, познатог по својим агресивним фобијама и филијалама. Треба се присетити муња и громова које су упућивали еурочиновници на адресу Београда због њиховог жестоког противљења одржавању геј-парада и других сличних појава. Међутим, нова година је донела одређени напредак, поготово ако се има у виду да друштво Дачићу, Ештоновој и Тачију на листи “кандидата” Европског парламента, чини Едвард Сноуден, разобличитељ америчког “Великог брата”.

Наравно, представници Европског парламента с правом истичу да њихова кандидатура не значи да ће се наћи на завршном списку кандидата Нобеловог комитета. “Правила састављања списка нису нам баш најјаснија. Колико нам је познато чланови организација које су раније добила Нобелову награду могу да истакну кандидате за награду. Последњи дан за подношење пријава био је 1. фебруар, због тога очекујемо да ћемо у најскорије време сазнати незванични списак кандидата, а са друге стране званичне листе неће ни бити” – указао нам је извор из Европског парламента.[1] Међутим, обзиром да, благо речено не баш отворена процедура доношења коначне одлуке  и неизбежног утицаја САД, перспективе Кетрин Ештон  и компаније да добију Нобелову награду много су веће него код тог истог Сноудена. Нису случајно управо амерички конгресмени још раније најавили кандидовање Ештон, Дачића и Тачија за Нобелову награду за мир.

Због тога се већ сада може проценити – шта би у пракси значило додељивање Нобелове награде за мир Премијеру Србије Ивици Дачићу? Прво – званични мотив руководилаца групације социјалиста и демократа у европском парламенту, аустријанца Ханса Свободе: “Данас су односи између Србије и Косова крхки али они постоје… улажу се напори без преседана за нормализацију односа између те две земље (Аустрија је признала независност Косова – П.И.)”.[2]Ханс Свобода сматра да би Нобелова награда горепоменуте “тројке” представљала “не само награду за већ достигнути напредак, него и мотивацију за можда финални корак потребан за постизање чврстог мира”.[3]

Међутим, све су то лична размишљања. Поред тога, француски посланици из фракције социјалиста и демократа пожурили су да се дистанцирају од ове акције, изјавивши да је то “лична иницијатива мсје Свободе, а не иницијатива целе групе”.[4]Очигледно, за њих је и сама иницијатива за уручење Нобелове награде за мир неком Србину (а можда и косовском Албанцу) прилично сумњива.

Међутим, овде има и дубљих калкулација и рачуница “испод жита”. Оне нам дозвољавају да незваничну номинацију Дачића и Тачија (јасно је да овде фигурирање Ештонке има функцију неопходне међународно-правне званичности) ставимо у исти ранг са најмање три одлуке Нобеловог комитета. Временски најближа одлука с тим у вези, јесте уручивање Нобелове награде Мартију Ахтисарију за 2008. годину, посреднику на преговорима између Београда и Приштине 2006-2007. године, као и самој ЕУ као организацији 2012. године. Сличан мисаони низ треба да посведочи изузетну улогу “уједињене Европе” у регулисању косовског проблема. Овакво признање омогућава да се заобиђу стварни политички, социјално-економски и финансијски проблеми ЕУ и да се изван заграде стави Украјина – главни спољнополитички пораз у 2013. години, како ЕУ у целини, тако и саме баронесе Ештон.

Међутим, номинација Дачића и Тачија има још једну претечу – заправо номинацију за Нобелову награду за мир за 1978. годину председнику Египта Анвару Садату и премијеру Израела Бенахему Бегину, због “мирног регулисања” или “Кемп-Дејвидског споразума” (тај догађај различито називају). Тај споразум постигнут је искључиво због дипломатског притиска председника САД Џимија Картера и био је првенствено усмерен на јавно мњење и државне структуре две блискоисточне земље. У самом Израелу Споразум је добио значајну подршку од 85% – истина, анкета је урађена тек 1981. године.

У садашњој иницијативи америчких конгресмена и лидера фракција у Европском парламенту приметна је аналогна рачуница. Додуше, орјентисана не толико на међународну заједницу, колико на јавно мњење Србије. По информацијама којима располажемо, усуђујемо се утврдити да се ради о тежњи Запада да и после ванредних парламентарних избора по сваку цену обезбеди очување садашње владајуће коалиције у Србији, на челу са Премијером Ивицом Дачићем. Европској Унији и САД није потребна коалиција која не би имала апсолутну већину гласова у Народној Скупштини, како би она могла доносити одлуке уставног карактера. Међу тим одлукама је и укидање уставне одредбе о Косову као саставном делу територије Србије, ревизија административно-државног устројства земље са преласком на евромоделе регионализације и одустајање од неутралног статуса државе. Поред тога, “нова-стара” коалиција призвана је да преиспита постојеће споразуме са Русијом – у првом реду оне из енергетског сектора као и учешће Србије у пројекту “Јужни ток”.

Петар ИСКЕНДЕРОВ / ФСК

[4] AFP 311545 GMT JAN 14