Шта све можеш у Србији кад си мртав

običaji-u-sprovodu

“Поново су расписани избори и опет се наивни народ нада нечему бољем. А циљ ових избора, као и свих предходних је да Брисел и Вашингтон поставе или утврде положај својих слуга-издајника, који ће завршавати посао на уништењу Србије и Србског народа. О том политичком циркусу који влада у Србији последњих 25 година и њеним актерима политичарима, људима без образа и стида, добро анализа је направљена у тексту који прилажемо у наставку.“-уредништво сајта

Умрла једног дана Фата. Родбина кука, Фату износе у сандуку из капеле и ударе случајно у шток врата. Из сандука се зачује: “Уххх!” Зачуђено отворе сандук – кад Фата жива! И после нових 13 година у браку с Мујом, Фата опет оде на онај свет. Све исто ко ономад, родбина плаче, Фату износе из капеле у сандуку, кад трчи Мујо и виче:

“Пазите на шток, бем вас смотане!”

Тако је некако било и у Србији. Пре 13 година већ полумртва српска опозиција освојила је власт. Нико не зна тачно како се то десило, али има очевидаца који тврде да су их скупно износили у неком сандуку, ударили у шток врата, а из сандука се зачуло: “Ухх!” Владали су после тога 13 година и опет се једног дана “упокојили”. И ових дана, док из сандука у коме их износе из капеле прете да ће се ускоро вратити на власт, пола уцвељене Србије трчи и виче: “Пазите на шток, бем вас смотане!”

А Демократска опозиција Србије, звана ДОС, представљала је једну сасвим оригиналну творевину – звали су се Демократска опозиција Србије и кад су били на власти. Па смо годинама на власти имали један цонтрадицтио ин адјецто – Владу демократске опозиције. У то време, каже легенда, на драматичним састанцима ДОС у некој згради преко пута кафане Златни бокал у Скадарлији, лидери владајуће опозиције састајали су се свако мало не би ли донели важне одлуке. Међусобно су се на тим састанцима договарали тако што би један другом дотурали папириће, да не сазнају ови остали. Пошто их је било између 14 и 28, а бар њих 15 није међусобно разговарало. На једном таквом састанку, каже легенда, чак се и Веља Илић, док је размењивао папириће с колегом из Демократске странке, згрануо.

Послао Веља папирић том ДС-овцу с питањем – како ћете ви да гласате – а овај му га вратио с питањем: “Вељо, јебеш ли шта?”

“Простачино једна, геџовану жути, шта тебе боли ђока за мој сексуални живот баш у овом тренутку кад је требало да успоставимо историјски договор са синдикатима”, тврде очевици да му је Веља после одговорио, згрожен.

“Досадно много”, одговорио му је овај. И отишао.

Те није ни чудо, ових дана развалине ДОС изгледају ко да се међусобно договарају о рушењу актуелне власти разменом папирића с ласцивним порукама. Док Веља ужива на власти, у министарству грађевине, згрожен. Мада ни сам није одолео да поруку сличне садржине дотури Лази Крстићу током једне седнице владе, јер га овај страшно брине – много ради. Те је Веља сматрао како је ред да му, као старији, скрене пажње да није све у ребалансу буџета.

Како се практично руши власт, једном је пластично описао Вук Драшковић, древни српски мудрац новије генерације: “СПО је десет година тресао шљиву, па онда кад су попадале шљиве други су их покупили, а СПО-у није остало ништа.” Ваљда вођен том поучном причом из прошлости, Вук Драшковић се ових дана и сам успентрао на шљиву с које нема намеру да сиђе. Ко је луд, браћо и сестре, да опет десет година тресе шљиве, а други да их покупе. Међутим, Вук може бити безбрижан – лидери садашње опозиције су сви редом градска деца и изгледају да немају благе везе како се тресе дрво шљива. Знају само како се скупљају шљиве, мада их и то смара. Ал’ да би скупљао, мора неко да дрма. А ко?

Вук се на шљиву попео мучки, с леђа. Прежвакао је чак и реченицу: “Е, овакво говно од човека сте ви изабрали за министра спољних послова!” Е, тако је Томислав Николић, душа од човека, својевремено у Скупштини Србије описао Вука, новог коалиционог партнера Српске напредне странке. “Вук Драшковић је суманути наркоман, есенција покварености, патолошки лажов и ментални убица.” Е, и овако је есенцијални Томислав Николић, нешто раније, у ауторском тексту “Анализа личности и понашања Вука Драшковића” описао новог партнера СНС. Е, стварно да човек не поверује.

Драшковићу је изгледа битна друга ствар – Вучић никада није изјавио да је Вук говно од човека, есенција покварености, патолошки лажов, суманути наркоман и ментални убица. Он је само аплаудирао Томи. Тако да кад је ових дана обављен историјски састанак Вука и Вучића – ниједан новинар није написао да су се састали говно од човека, есенција покварености, патолошки лажов, суманути наркоман и ментални убица, већ једноставно – Вук Драшковић и Александар Вучић.

Па ако после тог састанка негде и видите скупину људи како усхићено скандирају: “Вуче, Вуче”, будите сигурни да не кличу Вуку Драшковићу. Него вуче промаја.

“Хвала вам, браћо и сестре”, рећи ће Вук дирнут после двоминутног хорског “Вуче, Вуче” на заједничком предизборном митингу СНС и СПО, а они из првих редова објасниће му млатарајући рукама: “Аман, човече, затворите онај прозор, вуче промаја, уби нас!”

После затварања прозора, ипак, маса наставља да скандира: “Вуче, Вуче” са уздигнута три прста.

“Хвала вам, браћо и сестре”, опет ће Вук. А они из првих редова, с уздигнута три прста, већ на ивици живаца: “Аман, бре, Србине, не тај прозор! Онај трећи прозор здесна, одатле вуче!”

“Који?!”, торжествено ће Вук. А они сви опет три прста у ваздух: “Трећи. Здесна! Е, тај!” – објасниће окупљени на митингу Windows  2013.

Чини се да и у просторијама СПО бар 13 година вуче промаја. Што утиче на руководство. Кога не одува, тај под утицајем промаје почиње да даје чудновате изјаве. Рецимо: “Вучић је апостол Павле.” Како је Вук описао првог потпредседника. Остало је још да каже: “Као што је пљескавичица деминутив од пљескавица, тако је и Вучић деминутив од мене, Драшковића Вука. Дакле, пљунути је ја. Само још да пусти браду.”

Ту браду је – после краткотрајне коалиционе везе с Драшковићем, уместо Вучића, почео да пушта Чеда Јовановић, вођен Вуковим бапским саветом: “Синко, не веруј ћосавим мушкарцима и бркатим женама.” Та брада нема неки волумен, па можда зато Чеда и не делује ко Вук Драшковић кад је био у његовим годинама. Уместо “краљ улица и тргова”, Чеда је изабрао да буде – краљ уливања и трговине. Он је, наиме, дугогодишњи опозиционар који је петнаестак дана пре Вука покушао да се успентра на исту ону шљиву, али је, ко и свако градско дете невично агропословима, али вично Агропословима, пао са шљиве у првом покушају. Ови остали опозиционари, истина, нису се пели на поменуту шљиву и падали с исте – мада делују ко да јесу. Зато, кад сретнете неког актуелног српског опозиционог лидера, прво што помислите је: “Овај као да је пао са шљиве.”

Иако и даље кришом мерка шљиву, Чеда је у међувремену више постао Војислав Шешељ из времена кад је овај био у његовим годинама. Зорана Михајловић, лице задужено да лично објашњава све што мисли Вучић, објаснила је, наиме, да је “ЛДП једина конструктивна опозиција”. Чеда је на те речи био срећан ко Шешељ кад је блаженопочивши Слоба деведесетих рекао да му је он “омиљени опозиционар”. Та формулација му дође нешто ко анкета с познатим личностима у Глорији.

“Омиљено пиће?”
“Кока-кола.”
“Омиљена књига?”
“Да Винчијев код.”
“Омиљени опозиционар?”
“Чеда!”

И као што су некад, што јавно што тајно, сви опозициони лидери седели на канабету код Слобе, тако је и први потпредседник узео да приводи овдашње прваке опозиционих странака на своје канабе у Немањиној. Историја се поновила – једном је, опет Драшковић Вук, по изласку из Председништва Србије на новинарско питање: “Какав је његов лични дојам о председнику Милошевићу”, изнео интересантне опозиционе импресије: “Председник је шармантан и духовит човек.”

У данашње време, пак, чак и они опозициони прваци који нису били на канабету у Првом Потпредседништву Србије, тврде да је Вучић нешто најлепше, најпаметније, најдуховитије, најшармантније и најпоштеније што су видели у целокупном животном опусу. Где је овај човек био досад – као да се упитају опозициони прваци, али за сваки случај не крену у истраживање, јербо утврђивање – где је овај човек, Вучић, био досад – може да доведе до непријатних сазнања и открића. Пошто се и први потпредседник нерадо присећа где је он лично био досад, мада се често и сам у себи запита: “Много сам паметан, те ми није јасно – па где сам ја био досад?”

Ненад Чанак, рецимо, човек који је планирао да блаженопочившег Слобу за живота обеси на оближњу бандеру, ових дана је поновио своју тврдњу од пре месец дана, рачунајући ваљда да Први потпредседник ту прву, због бројних обавеза, није чуо. “Вучић држи реч” – рекао је Чанак, други пут, чекајући позив за седење на канабету у Првом Потпредседништву Србије, ако не ради утврђивања Вучићевог шарма & духа, онда зарад договора о ауторским правима на овај феноменални предизборни слоган.

Чак је и Драган Ђилас, приликом боравка у Првом Потпредседништву Србије поводом договора о “Београду на води”, био одушевљен коректном атмосфером & конструктивним приступом. Додуше, тада је још био градоначелник Београда. Што ће рећи – и њему се, малкице, учинило да је Вучић изузетно духовит & убиствено шармантан, али не дуго. “Није он баш толико духовит и шармантан” – објашњава Ђилас ових дана најближим сарадницима. Не објашњава, додуше, где се дедоше оне најављене масовне демонстрације поводом његове смене, за које је Вучић, духовито & шармантно, понудио помоћ у људству. Али су демократе на време одустале, плашећи се да им први потпредседник од расположивог људства не пошаље извесног Николић Томислава, који приликом последњих масовних демонстрација на којима је суделовао умало није умро од глади. А Демократској странци је, јелте, битно, да на том масовном протесту не буде жртава. Те су баталили првобитну идеју и одлучили да се поводом Ђиласове смене боре путем убитачних конференција за штампу & шармантних порука на твитеру.

Тако да је српска опозиција тренутно загледана у пројектну мапу зграде Владе Србије, не би ли открили да ли тамо постоје нека мала врата, кроз која би могли да уђу у владу на мала врата. Те да освоје институције изнутра. Млађан Динкић, одличан познавалац свих улаза и излаза у тај објекат, имао је једно време идеју како да то обави. Решио је да буде конструктивна опозиција, мада је у почетку критиковао само четири процента кабинета Ивице Дачића, тачније министра Сашу Радуловића, који је Динкићу, што би се рекло, узео ‘леба из уста. Како му је у међувремену неко на врата послао слободарски СБПОК ради утврђивања да ли стварно у кући има само девет шољица за кафу, почео је масовно да критикује бар 72 процента Владе. Дакле, све министре и потпредседнике, изузев оних који су духовити и шармантни.

Војислав Коштуница, пак, одлучио се за парапсихолошко опозиционо деловање, што му је ужа специјалност. Пише књиге. Од давнина је познато да конструктивна литерарна критика највише погађа моћнике, а уз помоћ десет књига наређаних једна на другу, можеш се попети и на шљиву. Коштуница је свог познатог експерта за верање по дрвећу, неког Андреју Младеновића, чак био послао да покуша да се успентра на БГ шљиву, али су му, када се овај помоћу лијане већ приближио крошњи, командовали да сиђе. “Дијете Андреја, силаз’ доле, скрљаћеш се.”

Једини који би ту нешто могао да продрма, Шешељ др Војислав, присутан је на опозиционој сцени само путем беџа на реверу Вјерице Радете. Али је заправо једина истинска звезда српске политичке археологије – деца рођена почетком двехиљадитих мисле да је у питању неки легендарни рокер из лудих деведесетих, скоро па Џим Морисон, чији беџ на реверу носе смешне чике и бабе врачаре. Има ту опет неких чика којима се сако с његовим беџом, непажњом супруге, испрао у веш машини, па беџ више не носе, јербо испрани беџ с ликом Шешеља личи на мешавину Карле дел Понте и Вудија Алена.

Испада да је кључно питање српске опозиције: “Шта све можеш у Србији кад си мртав?”

“Ништа посебно”, одговориће вам они углас: “Легнеш у сандук и чекаш повољан тренутак.”

“Који?”

“Па да ови ударе у шток од врата!”

Пазите на шток, бем вас смотане…

 

Драгољуб Дража Петровић / Недељник