Зашто хришћани страдају за веру …

„Велики руски писац Александар Солжењицин и есеј о њему Блаженог Серафима Роуза. Страдање хришћана за веру и шта свако носи у свом срцу“

Страдање хришћана и Александар Солжењицин

Страдање хришћана и Александар Солжењицин – зашто хришћани страдају за веруПрошле године сам водио дуг разговор са случајним сапутником у возу (у стварности, ништа се случајно не дешава), који ми је рекао да он изучава руски језик. Тај амерички младић је у својим религиозним потрагама прошао цео низ група и секти, које су себе називале хришћанским и није открио ништа, осим лажи и лицемерја.

Потпуно се разочаравши у религију, он је изненада сазнао да у Русији људи страдају за веру. „Где су страдања“, одлучио је, „тамо је сигурно и присутна религија, а на лаж као код нас у Америци.“ И ето, почео је да изучава руски, да би отпутовао у Русију и нашао садашње хришћане.

Можете представити себи, како су мене, свештеника Руске заграничне Цркве, поразиле његове речи! Заиста он није имао никаквих појмова о Православљу, ни једном није видео Православну службу, није слушао Православне проповеди. Дуго смо говорили са њим о религији и убедио сам се, да је он био у праву: ништа друго као страдање није способно да пружи почетак праве вере, док у то време наш прогрес ствара лажи.

Један од великих Православних богослова четвртог века, Свети Григорије Назијанзин (Григорије Богослов) је нашу веру назвао „Страдајућим Православљем“. И у стварности, такво је оно било од самог почетка и до дан данас. Први следбеници Распетог Бога су били подвргнути гоњењима и мучењима. Скоро сви Апостоли су примили мученичку смрт: Петра су распели наопако, Андреја на косом крсту. Хришћани прва три века крили су се у катакомбама и трпели немилосрдна страдања. Православне службе, које ми и данас служимо скоро исте, створене су заиста тада, у катакомбама, у амтосфери непрестаног очекивања смрти.

Затим је наступила борба за чистоту вере, када су многи јеретици својим ауторитетним именом покушали да замене, откривено свише, учење Господа Исуса Христа. Затим су православне земље биле подвргнуте нападу Арабљана, Турака и других нехришћанских племена и на крају, у наше дане – комунизма. Комунизам, дижући беспримерно жестоко гоњење на религију и пре свега је прогонио Православне народе Источне Европе. Као што видите, наша вера је – истински страдајућа вера; и у самом том страдању, садржи се нешто, што открива срца људи за Бога.

О чему нам говори сада страдајуће руско Православље, та најстрадалнија вера, коју је тражио мој млади сапутник? Да ли тамо има срца која љубе, којима се открива истина? По логици ствари – нема.

Комунизам заиста држи Русију, мртвим хватом већ 60 година, од самога почетка поставивши циљ себи да „искорени“ религију. И при крају 30-их година, када су скоро све цркве у земљи биле затворене, посао као да је био завршен. Да се због упада Хитлера, од руског народа уместо комунистичке идеологије није тражио патротизам и борбени дух, Цркву би у потпуности отерали у катакомбе. И да је положај сада и унеколико лакши, живот верујућих је као и раније, крајње тежак.

Гоњења су се обновила у 60-им, за време Хрушчова, када су поново биле затворене три од сваке четири активне цркве. У датом тенутку, ако не рачунамо центре међународног туризма (у Москви или Лењинграду, да кажемо, отворено је било неколико десетина храмова) крупни обласни центри скоро да немају цркви. Да би крстили дете, требало је понекад путовати стотинама миља.

Говорићу вам о томе, како Господ данас открива страдајуће хришћане Русије. Ви сте сви наравно чули о Александру Солжењицину, највећем руском писцу и мислиоцу: 1975. године су га прогнали из његове земље, јер је говорио истину о њој.

Његова биографија ничим не одскаче. Савременик револуције, он из детињства није понео никакве „остатке прошлости“. Растао је без оца, убијеног још у Првом Светском Рату; студирао је математику на универзитету; служио је у армији у Другом Светском Рату и стигао са совјетским војскама у Немачку. Године 1945 је био ухапшен за небитне примедбе о „бркатом“ (то јест, о Стаљину) у приватним писмима, и осуђен је на осам година логора.

На крају казне, 1953. године, Александар Солжењицин је био послан у везу (више не у затвор, али не ни на слободу) у јужни Казахстан, где се створила пустиња. Тамо су му открили рак; он је лежао у болници скоро без шанси да преживи, али је оздравио (касније је то описао у свом роману „Канцер корпус“). Ту је Александар Солжењицин предавао математику и физику, а у тајности од свих, писао романе и приче.

Када је Стаљин умро и настало краткотрајно „отопљавање“, Александар Солжењицин је био ослобођен, и 1961. године је изашла његова прва књига. Комунисти су брзо схватили да његово дисиденство превазилази допуштене норме и престали су да га објављују. Али је он почео да се штампа, ван граница, самим тим причињавајући масу непријатности за власти, посебно после доделе Нобелове награде 1970. године Александру Солжењицину, за чије уручење му није било дозвољено да путује. На крају крајева, њега су насилно прогнали у Западну Немачку.

Сада Александар Солжењицин живи у Вермонту и наставља да пише. (Овај тексте је писан пре неколико деценија). Опет и опет он се обраћа Западу са веома важним питањем: о смислу атестичког експеримента у Русији. На тај експеримент он гледа не толико под политичким, колико под практичним и духовним углом гледања.

Могло би се рећи, да Александар Солжењицин олицетворава руску православну обнову наших дана: 60 година, као и сва Русија, он је трпео страдања, и издржао је, износећи из њих тврду веру и за цео свет, највредније искуство. То монуметално дело Архипелаг Гулаг неопходно је да прочита свако, ко жели да схвати, како се ширило безбожје у Русији, како оно делује на човекову душу.

Без горчине, Александар Солжењицин пише о својој прошлости у логору и о осталим искушењима: он је из њих изашао као победник, јер је у њему изникла вера. Он се убедио, да безбожје уопште није некаква искључиво руска одлика; напротив, то је заједничко стање душе као такве. Само ако дође мисао да је атеизам истина, да Бога нема, тог тренутка – по Достојевском – све постаје дозвољено: било који експеримент са било чиме, било који нови посао, нови поглед, нови друштвени систем.

Александар Солжењицин нам показује, да би се утврдило безбожје и подигла идеја о искорењивању сваке религије (на чему се и држи идеологија комунизма) да је то стање друштва без конц-логора неоствариво. Ако је вера под претњом, а људи и даље продужавају да је траже, онда заиста треба некако да се избави од нарушитеља. Ако је безбожје засновано на злом начелу у људској природи, онда и атеистички експеримент на природан начин добија форму ГУЛАГ-а.

Али главно – није у томе. Главно је, морам вам рећи о томе, шта се десило са Солжењицином на крају: заиста, управо овде му се открио Бог. ГУЛАГ, откривајући у људима зло, заједно са тим даје почетак духовног рађања човека. Зато је садашња духовна обнова Русије несравњено дубља по својој природи, од свемогућих „обнова“ на Западу. Сам Александар Солжењицин описује свој прилазак вери, на следећи начин:

“Сагнутим, умало поломљеним леђима, дано ми је било да изнесем из затворских година тај опит: како човек постаје зао, и како постаје добар. У заносу младим успесима, осећао сам себе непогрешивим и од тога био суров (служио је као официр – С.Р.), у сувишку власти био сам убица и насилник. У тренуцима највећег зла, био сам уверен да чиним добро, био сам заузет најдоследнијим разлозима. На затворској дасци која је трулила, осетио сам у себи прву појаву добра.“

Тако се његово срце смекшава, постаје осетљиво, способним да прими откровење истине:

„Постепено ми се открило, да линија, која дели добро и зло, пролази не међу државама, не међу класама, не међу партијама – она пролази кроз свако људско срце – и кроз сва људска срца… чак у срцу, обузетом злом, она задржава мали кутак добра. Чак је и у најбољем срцу – неискорењени угао зла.“ (Александар Солжењицин „Архипелаг Гулаг“ т.2. стр. 602-603).

Како је ово запажање дубље од свега оног што можемо извући из сопственог животног искуства у западном свету! Дубље, јер је у његовој основи – страдање, саставни део земног живота и почетак духовног живота: заиста се и Сам Христос јавио кроз страдања и смрт на крсту. Озбиљно схватити то, било је дано ономе, ко је страдао и трпео заједно са Русијом.

То и јесте корен руског хришћанског поновног обнављања.

Блажени Серафим Роуз

Александар Солжењицин (руски: Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918-Москва, 3. август 2008.) је био руски писац, драматург и историчар, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Био је члан Руске академије наука (од 1997. године) и Српске академије наука и уметности (од 1994. године).

Биографија

Студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, ванредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Прусији, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970., чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974., вративши се у отаџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: „Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања“.

Приповетком „Један дан Ивана Денисовича“ у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка „Матрјонини дани“, романи „У кругу првом“, „Онколошка клиника“, „Август Четрнаесте“, „Црвени точак“, „Русија у провалији“, критичка аутобиографија „Борио се шут с рогатим“, драме „Гозба победника“, „Заробљеници“, „Република Рада“, „Светлост која је у теби“, публицистичка дела „Лењин у Цириху“, „Два век заједно И-ИИ“, сценарији „Тенкови знају истину“, „Паразит“.

Дело

Александар Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана Денисовича“, 1962, која се темељи на опису „обичног“ дана „обичног“ Руса у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања очитовало се затим у „Догађају на станици Кречетовка “ (1963.), а оријентација на „сеоску прозу“ у стилу и идеологији у новели „Матрјонини дани“ (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна очувати високе моралне квалитете.

Врхунац првога раздобља су романи „Одељење за рак“ (1968.), и „Први круг“ (1968.), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у иностранству.

По свеукупном делу Александар Солжењицин је један од најзначајнијих прозаиста 20. века, писац који је истовремено наставио традиције класичне руске приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака карактеристичких за европски модернизам.

Башта Балкана