Убиство св. Петра Дабробосанског, други пут у Сарајеву (ВИДЕО)

Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Позвао је оближње парохијско свештенство и дао им одређена упутства у том тешком времену. Неки свештеници су тражили од митрополита да им дозволи да се склоне у Србију. Митрополит је, као и обично, кратко, одговорио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нека буде и вама.” Свештеници су га послушали и доживели хапшења, прогоне и убијања. Неки су и преживели.После подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију, у Сарајеву, и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија.По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре које су дали Комисији за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату, митрополит Петар је после мучења убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Тачно место где се налази гроб митрополита Петра Зимоњића и данас није познато.

Нека буду бедра ваша запрегнута, и свијеће запаљене (Лк. 12, 35)

Свештеници (ове земље) преступају закон мој и скврне моје свете ствари, не разликују свето од оскврњенога, и нечисто од чистога не распознају, крију очи своје од субота мојих, и бивам оскврњен међу њима. (Старозаветни пророк Језекиљ)

Сакривено од српске јавности, олигархија Српске православне цркве, још једном је потврдила да незауставиво води Цркву према амбису јереси. Овога пута, уклапањем у римокатоличку „молитвену осмину“, тј. период године када римокатолици свој прозелитизам спроводе преко заједничких молитава са неримокатолицима, српски архијереји и утицајни свештеници су активно допринели разарању имунитетног система Православне Цркве.

ОСМИНА СА ОТРОВОМ

Логика римокатолика је да су у материјалном и политичком смислу у много бољој позицији од православних, те да „отопљавањем“, тј. сентименталним изливањем осећања могу да придобију православне за унију. Да ли ће се унија икада потписати или не, за православне није пресудно. Пресудно је то да ли ће мноштво народа преко ових представа лицемерја изгубити душу и Царство Небеско. “Aкоји саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску,» каже се у Јеванђељу од Матеја. Ако свештенство учествује у празновању лицемерја, колико ће се то лицемерје проширити у народу, у пастви? Ако је родитељ лопов и неморалан, он заиста и своју децу својим примером поучава да буду лопови и неморални.

Ватикану је циљ да православни постану део римокатолицизма, док је најутицајнијим политичким организацијама у свету циљ да од Православне Цркве начине услужни друштвени сервис без могућности размишљања и отпора неправди, попут комуналног предузећа у односу на градске власти. Комунално предузеће не може бити опозиција градским властима, већ испунитељ њених потреба. За православне може бити неважно да ли ће Православна Црква де факто потписати унију и тако пасти у јерес или непотписати унију, а променити своју сврху постојања, Дух и садржај учења. И у једном и у другом случају, отпадањем од етоса древне Цркве, Црква престаје да буде Црквом верујућих и постаје «црквом нечестивих».

Сама Црква Православна својим учењем не даје места нејасноћи говорећи кроз 10. правило Св. Апостола:

«Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.»

Или, кроз 45. правило Св. Апостола:

«Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.»

Тиме показује да није отпадање од Цркве онај тренутак када неко отворено исповеди јерес, већ онај тренутак када, упркос разликама у вероисповедању, учествује у заједничкој молитви са јеретиком. Ова молитва је и практична потврда да је неко у јереси екуменизма, чин којим један заблудели човек манифестује лаж да Црква није једна, већ да по њему постоји више «цркава».

Српско свештенство, почетком 21. века, уз часне изузетке, потпуно се одало духу јереси екуменизма, што својом вољом, што због послушничког менталитета онима који су на власти.

Архимандрит Лазар Лазаревић, ректор Богословије св. Петра Дабробосанског, био је најеминентнији учесник спровођења екуменистичке јереси у Сарајеву 2014. Овај млади кандидат за будућег епископа СПЦ је своје излагање почео са почетном погрешном премисом из које следе сви каснији лажни закључци. Он пореди проблеме у оквиру једне неподељене Цркве у Коринту са проблемима између два ентитета – Цркве и јереси, Православља и римокатолицизма, легалне јерархије и узурпатора. Да је овакав писмени рад написао код неког наставника у школи,  добио би оцену 1 и кратко објашњење, без дуге расправе – «ПРОМАШЕНА ТЕМА».

Он покушава да релативизира учење Цркве и поставља знак једнакости између Цркве и јереси. Коринтски хришћани су себе представљали ученицима једног од учитеља Православља, док римокатолици себе представљају ученицима јеретика Томе Аквинског, прелесника Фрање Асишког, бескрупулозног Игњација Лојоле, убице Јосафата Кунцевича, што је суштинска разлика коју архимандрит Лазар свесно или несвесно превиђа.

 Христос никада не дијели, већ уједињује», је толика лаж, као када би неко рекао да ће на крају света доћи до уједињења раја и пакла, јасеновачких жртава и јасеновачких кољача, Степинца и мученика светог Петра Дабробосанског. Христос је, упркос овој лажи архимандрита, донео мач а не спајалицу: «Нисам дошао да донесем мир него мач.» (Јеванђеље од Матеја).

 Неуспели архимандрит и ректор богословије, све своје снаге усмерио је на релативизирање разлика између Истине и оца лажи: «Можда је ова подела наша, а не Христова». И онима који се држе истине Православља и онима који се држе лажи јереси оптерћује истим јармом кривице.

Октобар 1941. Степинац и представници усташке власти у Загребу. Може ли свети Петар Дабробосански и Степинац да се уједине у екуменизму?

 Нису разлике у «Стању, статусу и језику» између православних и римокатолика, већ у вероисповедању. А подела јесте наша, и заповест је Христова. Ми се, православни, делимо од јеретичких група и епископа који проповедају јерес из послушности Христу, који је заповедио:

«ОСТАВИТЕ ИХ, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти» (Јеванђеље од Матеја).

«Да се не дијелимо и Христа да не дијелимо.» -каже архимандрит Лазар Лазаревић;

„Постоји слога на штету, а постоји и раздор на корист” -каже најбољи тумач писања светог апостола Павла св. Јован Златоусти.

Лазар је далтониста, и он види само «РАСКОЛ», он не види да су римокатолици у ЈЕРЕСИ, као што кажу сви Свети Оци Православља, зато и даје погрешне лекове. То је и одлика новаторског учења које је доминантно у теолошким школама СПЦ, да се држе чиновничких одлука јерархије и јединства са њом, а не Истине и учења Цркве и јединства са Њом. Ако је ректор богословије толики дилетант, тешко ђацима!

-Посматрам овај свет и видим: мреже ђаволске умножише се, у поређењу са временима ране Цркве Христове, умножише се бесконачно. Умножише се књиге у којима су садржана лажна учења; умножише се умови лажним учењима испуњени, који их другима преносе; умањио се до крајњих граница број следбеника свете Истине; –Свети Игњатије (Брјанчанинов)

Када  двоје младих своју жељену заједницу (брачну или ванбрачну) желе да озваниче и легализују они почињу у најлепшем светлу да приказују свога изабраника родбини, описујући га као изузетног човека, па макар био и чиста поквареност. Молитвене осмине, представљају озваничавање заједнице која већ постоји. Екуменисти римокатолици и екуменисти «православни» су већ у духовној и молитвеној заједници. Они, заједничким представама, само спроводе процес легализовања те заједнице међу својом родбином, тј. верницима који су до јуче били православни или римокатолици, и уколико прихватају нову заједницу добијају нову маћеху или очуха и ново презиме. Дружење, молитве, забава и рад су средства за интегрисање деце из бивших бракова очуха и маћехе.

Чак и да је рекао понеко зрно истине заплетено у муљу лажи, Лазар Други Лазаревић, унизио је, као и сви други епископи и свештеници екуменисти који су то јануара 2014. чинили, своју Веру до блата учествујући у молитви јеретика. Та молитва, названа «осмином», саблазан је, и осмина је, не са сиром, ни са спанаћем, већ са отровом.

Молитвена заједница у Загребу 2014. Митрополит и кардинал без проблема се моле заједно у Хрватској “очишћеној” од православаца.

 Утеха православним хришћанима

Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас. (Св. Јустин Ћелијски)

Погледајте, такође: МОЛИТВЕНА ОСМИНА У ЗАГРЕБУ

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»