Исповест дечака којег је спасао ОН

Кренули смо код баке у Фекетић, то је месташце на северу Бачке о којем пева онај досадни Звонко Богдан помињући некакве салаше…

То је, иначе, досадан пут, равница, обично се успавам чим изађемо из града и пробудим пред бакином кућом, али не и овог пута…Ветар је толико јако дувао да је тата једва задржавао кола на путу. Снег је био све већи, ништа се није видело ни испред ни иза нас, једва смо се кретали…

У секудни смо се нашли испод снега, завејани, ауто је стао, мама је почела да плаче, тата да куне тајкуне и бившу власт, а ја сам једноставно знао да ће све бити у реду. Не питајте ме како- знао сам…

Пролазили су сати, дани, године, ко зна који избори по реду су већ били расписани, а бензина смо имали све мање. На радију нисмо могли ништа да ухватимо осим станице на којој је говорила нека Зорана Михајловић- било нам је лакше. Био је то пријатан, добродушан и утешан глас.

Бодрила нас је да издржимо, говорећи да помоћ стиже: „Први потпредседник владе упути се хеликоптером у кризно подручје са два булдожера под мишкама, три тенка на леђима и четом спасилаца у наручју! Због изузетно јаког ветра хеликоптер није у могућности да лети, па је први потпредседник принуђен да га држи високо изнад главе и гази сметове, без капе, шала, рукавица и „лабела“…

Чини ми се да тета Зорана још није завршила са говором када је снег почео панично да се повлачи, бежећи пред некаквом приликом, високом најмање четири метра, ако не и читавих пет?..

– То је он, сине, о њему сте учинили на веронауци…- чуо сам очев глас док је храбри незнанац једном руком разгртао снег, бацајући га све до Мађарске, а другом држао хеликоптер из којег су бојажљиво вирили спасиоци.

– Не бој те се, ту сам, сада ће све бити у реду! У џепу сакоа ми је „зипо“, источите из њега бензин, није до врха пун, али има најмање 300 литра, па сипајте у аутомобиле… Прво ћу евакуисати жену и децу која ових дана пуне 18 година, а онда она која ће гласати тек на следећим изборима…- глас какав дотад нисам чуо загрејао нас је као врели песак улцињске плаже.

Мама је поново почела да плаче, али од среће овог пута. Тата такође- питао је дал’ може одмах да гласа, или мора да чека март?!

– Ма, пусти изборе, човече, дај то дете…- подвикнуо је, покушавајући да дограби и јато ластавица које су се зајебале, па раније вратиле у Србију. Успео је, све осим једне ласте коју је ветар однео ко зна куд…

Видео сам сузу у том оку боје дуге, жалио је за несрећном птицом, незаустављиво газећи снег од 14 метара (ту је био најплићи), носећи мене, изборну листу, хеликоптер, јато, неку пољопривредну механизацију које је ветар нанео из Фекетића, министра саобраћаја који је колабирао и још три аутобуса са по 400 и више људи, у којима је било и гастарбајтера са оним скупим, џепним камерама, који су га све време снимали, што га је нарочито нервирало, јер је желео да остане анониман, колико сам схватио док ми је у трку решавао домаћи из математике, српског и познавања природе, да не бих заостао у градиву…

– Чико, а како се зовеш…- оте ми се, док је онесвешћеним министром саобраћаја брисао замагљене наочаре, не застајући ни тренутак.

– Није то важно, малиша, важно је да си добро, да је кадар био чист и да опозиција ово не може да надмаши, па да им Спилберг режира…- из хеликоптера сам дуго гледао у даљину, тог чику без капе, рукавица и „лабела“, како савија дрвеће тражећи на голим гранама ону ластавицу…

Звук пропелера није могао да надгласа болни крик: „Неееее, зашто њу, Боже, зашто?! Једна ласта не чини пролеће, баш као ни један гласач победу, али само је желела да се врати Србији верујући у програм који нудимо“…

Никад га више видео нисам- осим те ноћи 30 пута на ТВ-у; сутрадан у новинама; шољицама за кафу; качкетима; сапунима за чист образ; постељини за миран сан; пасти за зубе; корицама свесака; привесцима за кључеве; етикетама пива; хране за бебе; пеленама за одрасле; препаратима за потенцију; акционим фигурицама; у фрижидеру; временској прогнози; квизу „Слагалица“ (Алек, Алек, треф, треф), уздасима жена; здравицама мушкараца и преводима турских серија, које без разлике говоре о њему, звале се Сулејман, Езел, Мурат, Долина вукова, или долина Вучића…

Михаило Меденица – Pressonline / НСПМ