ТАМО СВЕТЛА НЕМА ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

Поштоване даме и господо, драги ћириличари,

језик нам је наш, српски, запуштен, напуштен и препуштен – на изволите свакоме. Као што се са тешко разградивим најлонским кесама ветрови поигравају по запуштеним улицама; тако исто се вију, и множе, као печурке после кише, туђице у нашем, српском језику, на много места пробијеног, у продртом и рањеном језику. Од њега сада већ немоћног, напуштеног и препуштеног недобронамерницима да одваљују део по део „свој“, и са собом односе „наша бивша браћа“, који сада желе да буду нешто друго. Облаче новокомпоноване националне дресове и нашем, српском језику, језику – једином којим знају да говоре, дају нека нова – „своја имена“.

Први корак приликом присвајања – отимања језика је затирање српске ћирилице. А то није од јуче. Ћирилица уопште, па и ова наша – српска на мети затирача је од постанка. Борба против ћирилице је непрестана. Смењују се само затирачи – уништитељи  и сам начин те борбе, који се крећу и понављају у распону од примене најгрубље силе и крвавог терора, који је спровођен током аустроугарске окупације (1914. – 1918.) и хрватске нацистичке окупације (1941. – 1945.), до перфидне присиле током лажног, комунистичког братства и јединства. Тада за наше „шумске интелектуалце“ и њихове наследнике – клонове, хрватска латиница је била лепше, интернационално и модерно писмо, а српска ћирилица није. Ћирилица је писмо уско националног карактера, директно или изокола националистичко, такорећи локалног карактера, стручно и маркетиншки уливано нам је у главу. Ћирилицом се служе само они мање образовани, неинтелигентни, они у гуњевима, опанцима и шајкачама на глави. И не само то, мамили су нас што даље од ћирилице говорећи да се са латиницом могу боље, лакше и брже научити страни језици. Тако су нас од ћирилице „спасавали“ врховни креатори свега у овој земљи, комунистички шумски академици са четири разреда основне школе, често и са свршеним вечерњим курсевима, абаџијским, опанчарским, ковачким или неким другим занатом. Они су креирали и уређивали све односе у нашем ондашњем „складном и неконфликтном“ друштву и готова решења диктирали од „среће“ слуђеној радничкој класи.

Наша велика несрећа у тој „срећи“ била је и остала, што властодршци стари и нови, јесу хтели и хоће, да у српски језик уведу хрватску латиницу а из њега да потисну српску ћирилицу.

Наши родитељи и наставници, они који су нас васпитавали и образовали урадили су оно што су морали и могли. Резултат је био поразан. Из дана у дан, из године у годину, из деценије у деценију, све мање је било српске ћирилице у српском језику. И привикли смо се на то. Неки јесу. Неки нису – и никада неће.

Учили су нас, протеклих деценија да нам је језик, матерњи – наш, и да није само наш. Да је име нашег језика и српски, и хрватски. И да се зове још: српски или хрватски, хрватски или српски, српскохрватски и хрватскосрпски.

Српска ћирилица се, тих раних педесетих година прошлога века и поред свих мера предузетих против ње, још чврсто држала у српском језику; а онда су мозгови из шумске академије смислили да је у сопственом језику, учине равноправном са хрватском латиницом. То су спровели преко, већ времешних скојеваца из Матице српске, који су додуше спровели и „намештену анкету“ о језику и све припремили да се, 1954. године, усвоји и потпише Новосадски договор о српскохрватском као једином језику и равноправној употреби српске ћирилице и хрватске латинице.

Новосадским договором Срби су уништили део свог идентитета, затресли су лопту у сопствену мрежу. То није био обичан аутогол. То је била катастрофална одлука, којом су својим противницима омогућили одлучујућу предност, о питању језика и писма, све трајање заједничке државе, све до данашњих дана. Сад већ као „равноправна“ ћирилица је почела да нестаје из српскога језика, као грудва снега на јулском сунцу.

Па шта, ништа необично се не дешава – тумачили су наведени шумски академици, извршиоци њихових налога – у нашем језику је двоазбучје, оба писма су равноправна. Може да пише ко како хоће на целом подручју српскохрватског језика, ћирилицом или латиницом свеједно је.

Називи места и сви путни правци, тад су, у ондашњој држави, били исписани само „интернационалном“ хрватском латиницом. Због страних туриста, рекли би они. У војсци била је, мимо устава и правописа у употреби само хрватска латиница, зато што неки припадници армије (мањина) нису знали српску ћирилицу, а хрватску латиницу су морали знати сви.Етикете на производима као и увозне деклерације биле су, а и сада су искључиво на тој латиници, као опет због туриста и лакшег извоза. Претило се, и застрашивало речима, држави су потребне девизе, па нећемо ваљда, због српске ћирилице, довести у питање економске интересе и просперитет заједничке нам државе?

Сада имамо такву ситуацију да многи (преко 90%) и не знају чија је то латиница, него мисле да је и она наша, а уједно и да је то наша предност и наше богатство. Ово су идеје које су наши водећи, вајни лингвисти и професори српског језика усађивали у свест генерацијама српскога народа. Они други нису тако радили, они су се већ после десетак година одрекли Новосадског договора, док српски лингвисти и дан данас упорно заговарају и спроводе двоазбучје у српском језику. Нажалост, имамо и случај новог Правописа српског језика под руководством главног редактора проф. др Мате Пижурице који сада по први пут уводи двоазбучје у српски језик и бившег министра Министарства просвете господина Жарка Обрадовића који одобрава његову употребу. За ово велико и незаборавно дело проф. др Мати Пижурици уручује се од стране Покрајинског Извршног већа награда за животно дело из друштвено-хуманистичке области. Честитамо професоре!

Недуго после Новосадског договора, почеле су да се испод жита пласирају идеје типа: двоазбучје је велико богатство, али је нерационално. Неминовно је да ће временом једно писмо морати друго потиснути. Па шта, ако се то и деси, оба писма су наша, било које да нестане – наше је и оно друго. Ћирилица неће остати, категоричан је академик Иван Клајн. Овај врсни стручњак за српски језик, иначе шеф катедре за италијански језик, Филолошког факултета у Београду, вишегодишњи, незаменљиви председник Института за српски језик при Српској академије наука и уметности, и надаље издаје само за Србе, капитални, вишетомни „Речник српскохрватског књижевног и народног језика“ (до сада објављено 18 Томова), и јавно је изјавио да ће у српском језику доћи до једноазбучја, али не ћириличког него латиничког. Дана 15. априла 2013. године додељивањем новонастале Повеље Матице српске, први добија академик Иван Клајн „за укупни допринос неговању српске језичке културе“. Матица српска је овим показала да нема више национално достојанство. Тако да, после Српске Академије Наука и уметности, Србима нестају снови о још једној институцији која је вековима бранила и чувала интересе српског народа.

Седамдесетих година прошлога века, српска ћирилица је сведена на најмању меру, у службеној, јавној и приватној употреби. „Преподобне“ институције које се баве језиком и писмом, покорно су извршавале све оно што им је власт, у вези са језиком и посебно писмом налагала. Појединци у њима који су имали своје, властито супростављено мишљење, добијали су етикете националисте и склањани са свог радног места и културног живота (Милић од Мачве).

Сама употреба српске ћирилице постајала је сумњива, а не често таквим особама је од појединаца (најчешће надређених) прећено и негативно су третирани. Једног младог наставника, у једном српском месту и српској школи, питали су те далеке 1976. године, шта жели постићи тиме што, једимо он, своје часове и дневнике уписује српском ћирилицом. Уставом загарантовано право на српску ћирилицу у личним документима (личној карти, возачкој дозволи…) могли сте остварити своје право само ако се направи посебан захтев. А онда је тражилац био обележен, свако службено лице које је имало увид у оваква документа знало је с ким има посла, са националистом, шовинистом наравно.

Оваква друштвена клима је владала тада у нашој великој држави „збратимљених и равноправних народа и народности“. Та велика наша неразрушива заједница, почетком деветесетих година прошлога века срушила се као кула од карата. Сви наши „братски“ народи су за тај „дан Д“ били спремни (када су у питању језик и писмо), сем Срба. Хрвати су отишли са српским језиком као својим и са својом латиницом. Муслимани су се сетили свога кума и пројектанта „своје нације“ Бењамина Калаја и променили име. Сада се зову Бошњаци, а српски језик којим говоре назвали су босанским, вероватно из далекосежне  будућности као „Босанска држава“ и оно преосталог српског језика асимилишу у тај њихов новостворени босански? На крају, крајева, зар нису тако нешто учинили недавно у Црној Гори. Српски језик којим говоре назвали су црногорским – а српску ћирилицу, преко ноћи протерали. Некад најћириличкија република, прва штампарија са ћириличким словима у Срба, захваљујући првом Србину штампару Божидару Вуковићу, република спартанских Срба, сада пишу црногорском латиницом и зборе црногорским језиком. Сви они спознаше једноазбучје у своје новокомпоноване језике. А што је најинтересантније овим „работама“ су им помагали управо они исти професори из Србије, који нас и даље малтретирају да је двоазбучје, два писма наше благостање, наша предност, наше богатство, и не знам ти ја, шта још наше. Уместо да се борите за очување српског језика и не дозволити „крађу“ онога што је наше, а ви нас и даље замајавате двоазбучјем. Свака вам част драги наши лингвисти и професори српскога језика. Питамо се докле ће ићи та ваша дволичност?

И ето на крају, свих крајева, остадосмо сами. Са нама је наш српски језик (уствари то је и даље српскохрватски језик) и наша писма: – „Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“. Ето, тако пише у Правопису српскога језика.

Када су затајиле институције и кад су ућуткани побуњени истакнути појединци из језичке струке и науке, свој глас су дигли обични грађани забринути за судбину свог српског језика и српске ћирилице. У складу са законом основано је неколико удружења за заштиту ћирилице српскога језика која у том правцу већ деценију и по предузимају разне акције. Највише институције српске културе и науке на ове акције гледају са висине и ниподоштавајуће, а истакнути појединци као што је академик Иван Клајн активности удружења квалификује као агресивне. Уважена новинарска пера српских угледних недељника, представнике и чланове удружења називају смешним додолама и незналицама. Наша најстарија културна институција Матица српска и поред петиције коју је Српско удружење „Ћирилица“ из Београда 6. септембра 2012. године предала под називом „Петиција за одбрану ћирилице“ са 5.539 потписа грађана Србије са циљем да се из Правописа српскога језика после речи ћирилица, изоставе речи па латиница. Нажалост, нисмо наишли на разумевање руководства наше најстарије српске институције. Наш савет Матици српској је, да мора бринути пре свега о свом, српском језику и ћириличком писму, а о другим језицима и њиховим писмима нека они брину. Уосталом и у Статуту Матице српске пише: – … „Повод к заведенију овога Дружства јест једина љубов и ревност к обштему благу; а намереније јест распространеније књижевства и просвештенија народа Србског, то јест, да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и одсад без престанка за свагда“.

Времена су тешка, а српски језик, темељ наше културе и идентитета; нашег опстанка као народа – на смрт је оболео. Из њега је готово ишчезла српска ћирилица. Загађен је украденом хрватском латиницом, преко које се у њега увлаче туђице које га изједају и гуше. На плећа положен, као Павле Орловић; наш језик лежи – а нико му боли не вида, нити га рујним вином залива. Око њега студен и тама, а светла ниоткуд. Тамни су прозори, и на Матици српској, и Српској академији наука и уметности. Тамо светла нема за српску ћирилицу, а кроз непрозирну таму прилазе само неки смешни, агресивни и бучни људи што на додоле личе; српском језику и ћириличком писму прву помоћ хоће да пруже, докторе иза тамних прозора да пробуде.

Х  В  А  Л  А !

Београд, 25. јануар 2014.г.

Петар Јаћимовић