Романови српске крви – родослов руске царске породице

Царизам у Русији је практично срушен у недељу 26. фебруара (11. марта по новом календару) 1917. године. Тог дана је председник Думе М. В. Родзјанко из Петрограда телеграфски известио цара Николаја II да су прилике крајње озбиљне:

 ”У престоници је анархија. Власт је парализована”, саопштено је, између осталог, кратко и недвосмислено у телеграму.

Сутрадан, у понедељак ујутро, у устанку, који је назван Фебруарском револуцијом, учествовало је десет хиљада војника, којима се до подне придружило још петнаест хиљада, а до вечери је већ било 67.000 војника.

У следећих неколико врло бурних дана двовлашћа, који нису прошли без људских жртава, што је свему давало драматични оквир, цар Николај Романов је био суочен са неминовношћу да одступи са престола. И то је, у четвртак 2. марта (15. марта по новом календару), учинио два пута. Прво је, после разговора са официрима свога штаба, у три часа поподне изјавио да се одриче престола у корист свога сина Алексеја, спремајући се да то објави посебним манифестом. Али после разговора са А. И. Гочковим и В. В. Шуљагином, изасланицима Думе, који су због тога посебно допутовали у Псков, где се цар налазио, Николај II Романов се око десет увече одрекао престола у своје име и у име малолетног сина Алексеја, који је тада имао тринаест година, а у корист свог десет година млађег брата, великог кнеза Михаила Александровича.

Међутим, велики кнез Михаило Александрович Романов је већ сутрадан, у петак 3. марта -после непуног дана номиналног владања – одбио да ступи на престо док се о томе не донесу одговарајућа решења, а за њим су то учинили и остали чланови вишестолетне владалачке куће Романова.

Кћи краља Петра избегла бољшевички покољ

Како су, даље, у Русији текле промене добро је знано, а у њима је потоњи (једнодневни) руски цар Михаил, иако детронизиран, убијен од бољшевика у четвртак 13. јула 1918. године у Перму, а неколико дана касније, у ноћи 16/17. јула (са недеље на понедељак), због страха услед приближавања белогардејске војске, у сибирском граду Јекатеринбургу (од 1924. Свердловск), по одлуци обласног комитета бољшевика убијен је бивши цар Николај II, са сином Алексејем, осталим члановима своје уже породице и више блиских рођака који су се ту обрели са њим, међу којима је био и царев брат од стрица, велики кнез Иван Константинович Романов, зет краља Петра I Карађорђевића.
Иванова супруга Јелена, кћи краља Петра I, срећом је тада била у другом крају Русије, одакле је, уз помоћ српског посланика у Петерсбургу, др Мирослава Спалајковића, до кога је дошла преобучена као милосрдна сестра, успела да се са децом склони у Француску, где је и умрла у Кану 1962. године.

Спор у избеглиштву: да ли је Стана принцеза црногорска могла да постане царица?

Преживели Романови, а њих у изгнанству и избеглиштву није било мало, спорили су се око првенства на царски престо. Између два светска рата главни претенденти и ривали међу Романовима су били Николај Николајевич Млађи и Кирил Владимирович.

Николај Николајевич (рођен 1856) је имао надимак Млађи, да би се разликовао од оца, који се такође звао Николај Николајевич (1831-1891) са каснијим надимком Старији. Тај Николај Николајевич Старији, познат и цењен као човек чврсте руке и доследан поборник поретка, био је син руског цара Николаја И (владао 1825-1855), а млађи брат цара Александра II (владао 1855-1881). Дакле, Николај Николајевич Млађи је унук руског цара Николаја И и његова претензија на престо није без основе. Оженио се релативно касно, 12. маја 1907. вечнавши се у Јалти са принцезом Анастасијом Николајевном. Њему је то био први и једини брак, а принцези други. Принцеза је први пут била удата за Георгија Максимилијановича, принца Романовског, војводу од Лојхтенберга, с којим је имала двоје деце – сина Сергеја (1890-1974) и кћер Јелену (1892-1974), али је тај брак разведен 1906. године.
Да је којим случајем Николај Николајевич Млађи повратио престо и васпоставио монархију, руска царица би била Анастација Николајевна, у којој треба препознати Стану принцезу црногорску. Анастасија-Стана (рођена 1867. на Цетињу) на руски начин је по оцу Николи (црногорски краљ Никола И Петровић Његош) писана као Николајевна.

Но, Николај Николајевич Млађи је умро у избеглиштву 6. јануара 1929. године у Антибу, а Стана, принцеза црногорска, а потом велика руска кнегиња и несуђена царица, наџивела га је шест година. Умрла је такође у Антибу 15. новембра 1935. године.

Најближи рођак Николаја II: Владимир Карађорђевић као претендент?

Смрћу Николаја Николајевича Млађег је престао спор око првенства за руски престо. Од тада до своје смрти номинални претендент на круну Романових је био Кирил Владимирович Романов (1876-1938).

Своје право на руску круну Кирил Владимирович је заснивао на чињеници да је по мушкој линији најближи рођак убијеног цара Николаја II, који му је био брат од стрица. Наиме, Кирилов отац, велики кнез Владимир, је млађи брат цара Александра III (владао 1881-1894), а њихов отац је цар Александар II. Према томе, рачунајући по мушкој линији од цара Александра II, одиста је располагао највећим правом на престо.

Кирил Владимирович је имао две кћери, Марију и Киру, и сина Владимира.

Син Владимир је словио до смрти (25. априла 1992) као законити претендент на руски престо или , како се сам називао, глава царске куће Романових.
Иза Владимира је остала кћи Марија, рођена у Мадриду 1953. која се 1976. године удала за принца Франца Вилхелма од Пруске, од кога се после десет година развела. Како у овом браку није било деце, то, по природи ствари, право на престо могу имати и деца Владимирових сестара Марије и Кире.

Марија је имала седморо деце, а трећа по реду је принцеза Кира од Лајнингена која се удала за – принца Андреја Карађорђевића.

Краљевић Андреј са Киром има синове Владимира (р. 1964) и Димитрија (р.1965) и кћер Лавинију (р. 1962). Очито да се у овој грани потомака Романових имена Кира Кирил и Владимир преносе с колена на колено. У најужем кругу личности које могу – по линији Кирила Владимировича и његовог сина Владимира – да рачунају с правом на примате међу Романовима је и Владимир Карађорђевић.

Међутим, пошто се ова грана Романових по мушкој линији затрла, Романови су на свом скупу одржаном у Паризу 31. децембра 1992. године (дакле, у години смрти Владимира Кириловича) за свог челног предста-вника изабрали великог кнеза Николаја Романовича Романова.

Могући Николај III: праунук краља Николе

Дакле, ако би се сада у Русији васпоставила монархија, на царском трону би био Николај Романович Романов, наравно као Николај III. Овај претендент на престо, који се, истини за вољу, никад није отимао за тај положај и звање, тренутно живи у Швајцарској. Рођен је 1922. године у Антибу, где су се, умакавши бољшевичком погрому, склонили његови родитељи Роман Петрович (1896-1978) и Прасковја Димитријевна Шереметјева (1901-1980).
Дед Николајев, Петар (Пјотр) је умро млад, у двадесет и петој години (1889), али је баба знатно дуже поживела – умрла је 1951. године у Антибу и Николај ју је много волео, наследивши од ње гордост и озбиљност. Већ његов млађи брат, Димитриј, био је по нарави другачији, поготову у младости, пун ведрине и природне живости.

Њихова баба је главом Милица Николајевна, како гласи њено назвање међу Романовима, која је друга по стареству кћи црногорског краља Николе, рођена у Цетињу 1866. године.

Према томе, Николај, данашњи старешина Романова, прaунук је краља Николе Петровића Његоша. У име њихове куће, на преносу моштију краља Николе на Цетиње 1989. године био је Димитриј Романов.

Николај са супругом Свевом, грофицом Пиколели, рођеном у Фиренци, с којом се венчао у Кану 1952. године, има три кћери – Наталију, Јелисавету и Татјану, одавно већ удате, које живе у Италиљи. Брат му Димитриј, два пута жењен, нема потомства.

Близак знанац, и рођак Николаја и Димитрија, јер су сва тројица праунуци краља Николе, јесте краљевић Томислав Карађорђевић. У младости, пошто су генерацијски ближи, принчеви Димитриј (рођен 1926) и Томислав (рођен 1928) су се веома дружили, а дане њихове момачке дружбе у Риму принц Томислав је описао у својим мемоарима.

Извор: srbijuvolimo.rs / српскаисторија.вордпрес