ОДБРАНА УСТАВА ЈЕ ОДБРАНА СРБИЈЕ

Закључивањем Бриселског споразума од 19.04.2013. године и принудним спровођењем истог грубо је нападнут Устав Републике Србије. За разлику ранијих напада који су вршили албански сепаратисти уз подршку западних савезника, овога пута  напад на наш Устав је извршен  од стране актуелног режима у Београду. Захваљујући актима републичке власти, успостављен је гранични прелаз између јужне српске покрајине и преосталог дела Србије, противзаконито су распуштени органи власти јединица локалних самоуправа на северу Покрајине, након чега је локално становништво, претњама и принудама приморавано да изађе на локалне изборе расписане од стране шиптарских сепаратиста. Распуштене су безбедносне институције Републике Србије, а готово свим запосленим у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косово и Метохија је дат незаконит отказ. Донет је нови Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава којим се по први пут новом  мрежом судова и тужилаштава не покрива територија АП Косово и Метохија, а претходно је незаконитим одлукама Високог савета судства и републичког јавног тужиоца заустављен рад тих државних органа уз налог да се већина предмета преда ЕУЛЕКС-у и даље „органима“ који су формирани од стране шиптарских сепаратиста. Запосленим у  судовима и тужилаштвима, као и у другим инстутуцијама Републике Србије на КиМ се припрема иста судбина као и оним у Министарству унутрашњих послова – незаконит отказ. Грађанима Републике Србије који су остали лојални својој држави се свакодневно крше основна људска и друга права: укинуто је право на локалну самоуправу, изборно право, право на учешће у управљању јавним пословима, слобода кретања и настањивања, право на рад, право на имовину, право на једнако поступање, општа забрана дискриминације и многа друга људска права, зајемчена Уставом Републике Србије.

Више је него јасно да је наведеним потезима власт у Београду угрозила територијалну целину Републике Србије и тиме загазила у зону законом забрањеног деловања. Међутим, државни органи који су надлежни да гоне починиоце кривичних дела не реагују, а не реагују ни европски званичници који се наводно залажу за владавину права и поштовање људских права. Напротив, из западних центара моћи стижу само речи похвале за све потезе које је власт у Београду повукла у вези са својом јужном покрајином, наградивши режим у Београду отпочињањем преговора за улазак у ЕУ.

У светлу отпочињања преговора за улазак у ЕУ, у медијима је оркестрирано интензивирана тема измене важећег Устава Републике Србије. „Да ли ће Устав Србије бити промењен, делимично или у целини, више није под знаком питања“ , „креће чешљање целокупног правног система“, „ово (је) права прилика да се крене у уставну ревизију“ Устава из 2006. године који је „кочница друштвеном развоју и променама у земљи“ (1). То су  натписи који су преплавили медије.

Ко тражи и коме је потребна промена Устава Републике Србије?

Прави наручиоци уставних промена су ван наше земље. То су исти они који су, у циљу отимачине  Косова и Метохије, варварски бомбардовали нашу земљу, потом инсталирали своје војне снаге на том делу наше територије прикривајући се иза наводне „војне мисије ОУН“, тј. исти они који су подржали албанске сепаратисте у проглашењу  независности тзв. републике косово признавши преко ноћи њену државност и, коначно, исти они  који су здужно посредовали и притискали  у „нормализацији издаје“ (2)  која је извршена закључивањем тзв. бриселског споразума.

Уставне промене заговарају, наравно и домаћи извршиоци, како би накнадно озаконили противзаконите радње које су предузимали и до краја извршили преузете обавезе.

Основни циљ променeважећег Устава био би, пре свега,  накнадна легализација предаје једног дела државне територије у руке албанских сепаратиста, а затим и даља разградња и раслабљивање Републике Србије, све до њеног потпуног разваљивања и уништења.

На мети би се прво нашла преамбула и текст заклетве Председника Републике, јер директно сметају и представљају непремостиву правну препреку за намеравану предају  Косова и Метохије.

Затим би се мењао облик државног уређења, те би уместо унитарне државе, под изговором регионализације и децентрализације била извршена суштинска (кон)федерализација Републике Србије. Каква би даља судбина Србије била, лако се може претпоставити и на основу судбине биших федералних држава као што су  СФРЈ и СРЈ. У вези са тим,  треба поменути већ отворено  прокламоване циљеве појединих политичких партија из северне покрајине који захтевају законодавну, извршну и судску власт за Војводину, уз право на изворне приходе.

Измене би, по свој прилици,  претрпеле и одредбе Устава које се односе на језик и писмо у службеној употреби, које одредбе се већ увелико и масовно  крше без било каквих  санкција. Шта више, ове одредбе Устава некажњено крше и поједини државни органи!

И на крају, као најважније, планиране измене Устава предвиђају уградњу „интегративне клаузуле“ тј. клаузуле о преносу дела суверенитета Републике Србије на институције Европске уније. Ова клаузула би предвиђала могућност Републике Србије да на основу међународног уговора повери и пренесе  вршење својих суверних права на међународне организације (ЕУ) уз евентуалну могућност уласка и у одбрамбене савезе са државама које се темеље на сличним вредностима. Уградња инегративне клаузуле би озаконила пренос већ похараног суверенитета Републике Србије, чиме би наступиле тешке последице по нашу земљу, а могућност поновног успостављања државног суверенитета свела би се на минимум. Као што је речено, интегративна клаузула би отворила врата уласку земље и у НАТО пакт, а  што би се наметнуло као логично решење након прикључења Европској унији, чије чланице углавном и чине тај војни савез. Тиме би се Србија нашла у канџама војног савеза који нас је својевремено бомбардовао, а на супротној страни у односу на све оне који су данас на мети тог истог савеза.

Оно што је индикативно је чињеница, да за разлику од мање развијених чланица ЕУ, Немачка нема интегративну клаузулу у свом уставу што значи да та земља никоме није уступила део своје суверености (1).

Поставља се питање као спречити овакве катастрофалне и погубне измене важећег Устава?

Треба знати да су потпуно неистините и измишљене тврдње да су промене Устава неопходне и да је устав „кочница друштвеном развоју“. Та теза је измишљена како би се код наших грађана, у самом старту,  психолошки елиминисала свака могућност супротног начина размишљања, а промена Устава наметнула као једино могуће решење, што је нетачно.

Истина је управо обрнута. Важећи Устав Републике Србије јесте кочница, али не „друштвеном развоју и променама у земљи“, како то тврде заговорници европских интеграција, већ је Устав искључиво  препрека и кочница даљем разваљивању наше државе тј.  њене целовитости и суверености и тренутно представља једини гарант заштите националних, културних, економских и свих других интереса наших грађана. Промену Устава траже само они који су спремни да тргују делом државне територије и државним суверенитетом као и они којима Србија никада није ни била на срцу, а који су се притајили чекајући овај тренутак, да би се сада огласили у виду наводно великих  заговорника  „европске идеје и европских вредности“, под плаштом којих идеја се намерава докрајчити Србија, а српски народ најзад бацити на колена.

Нема никаквог разлога за измену важећег Устава Републике Србије. Поготову не сада, када је актуелна власт поиграла са делом државне територије закључујући споразум са сепаратистима који су прогласили државу на делу наше територије.

Обзиром на реалну и озбиљну опасност која се надвила над нашом земљом, проглашавати неутралан однос према збивањима која се одвијају, не значи ништа друго до позив на пасивно посматрање директног преноса самоукидања државе.

Грађани Републике Србије који су по Уставу једини носиоци суверености, никако не смеју себи дозволити  неутралан и пасиван однос према актуелним збивањима који се тичу њихове земље и њихових личних судбина. „Народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага“ (3) у виду уставобранитељског покрета који би се залагао за доследно поштовање начела уставности и законитости са циљем заштите основних националних, социјалних, економских интереса и демократских вредности у нашем друштву, представљао би прави бедем очувања српске државности и спречио би суноврат који нам је намењен и који се припрема. Потпуно је извесно да наши грађани, повезани у општенародни уставобранитељски фронт могу да спрече промену важећег Устава. Спречавањем планиране и најављене измене Устава спречила би се и легализација тзв. бриселског споразума и предаја Косова и Метохије. Држава Србија нема никаквог разлога да тргује са делом своје територије, а парола да  Европа нема алтернативу намењена је искључиво умртвљивању можданих ћелија наших грађана.  Европска унија, која постаје тамница народа, начином на који се поставила према Србији,  и те како има алтернативу, а то је сама Србија. Србија је слободна да  бира свој пут тј. друге државе и савезе са којима ће сарађивати, а који за узврат не траже ни нашу територију, ни жртвовање суверенитета наше државе.

Окосница народног фронта је већ настала, а она се налази на самом Косову и Метохији. Наш народ је огромном већином рекао велико НЕ бриселском споразуму, супротставио се свим притисцима режима, и у стилу правих уставобранитеља и искрених поштоваоца начела владавине права,  формирао Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, у циљу одбране важећег Устава и Републике Србије. Остали грађани Србије би требало само да следе пример свог народа на КиМ и храбро  се укључе у свеопшти  народни фронт са истим циљем – одбрана важећег Устава, а тиме и саме Републике Србије и свих њених интереса.

Славка Којић / ФСК
___________________________________________________________

(1)  http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Pocetak-pregovora-sa-EU-pocetak-ustavnih-promena.lt.html

(2)   http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/normalizacija-izdaje.html

(3)  http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/zlo-se-vratilo-%E2%80%93-i-sta-sad.html