Фреска опет спојила Мила и Ратка

Један поред другог, осликани, стоје кано клисурине два бивша другара на ктиторској фресци у саборном храму Христовог васкрсења. Као некад, готово нераздвојни.

Живот и политика их раздвојили, али их кичица иконописца поново зближила. Не смета академском вајару Ратку Вулановићу то што иза његових леђа, за главу виши, стоји лично Мило Ђукановић, владар Брда и Приморја. Додуше, још има сумњиваца да је то баш Милова глава. Појављује се ту још кандидата на већ славној фресци који се „сумњиче” да стоје тик иза Ратка, али ваљда славном вајару не треба суфлер или тумач ликова и дела на сликарском раду, на десном зиду подгоричког храма, у близини главног улаза који би форензичарски појаснили ко му то дува за вратом.

– Мило је на фресци! То је и нормално.У оно време, он је много помогао да се храм подигне – нема нарочите недоумице у Ратковој уметничкој вајарској зеници. Мада је, изгледа, и подгорички парох Велибор Џомић, осим духовне и правничке науке, изучавао и стратешки маркетинг, па је просто милина гледати га како ужива док развија драматургију о лику најдуговечнијег владара југосфере, који је смештен међу свеце и ктиторе Српске православне цркве!

Те јесте Мило, те није Мило, наслађује се Џомић, па потенцира не само доброчинство Владе Црне Горе према СПЦ, већ и поентира са ордењима које је Амфилохије изделио подгоричком естаблишменту.

Сећа се Ратко, сасвим добро, Миловог доброчинства према Цркви и офталмолошкој реторици господина Ђукановића у време док је био загледан чежњиво ка Београду. Тада је, наиме, Мило здушно подржавао тезу о два ока у глави.

– Кад су почели они силни нереди у бившој земљи, позвао ме млади Мило Ђукановић и приупитао ме – да ли би ја био вољан да нешто урадим за Црну Гору, за његов и мој родни Никшић. И, почели смо да одлично сарађујемо. У време великих несташица, када је плата била десетак марака, ја сам од Мила за изградњу никшићког Каменог града добио око 100.000 немачких марака. Летели смо нас двојица заједно и авионом Владе Црне Горе. Били смо другари, све је функционисало одлично, док нисам схватио да сва та Милова помоћ није била од срца дата. Рачунали су, видим ја, да хоће ме привуку Дукљанима – прича осликани јунак о друговању са старим другом са нове фреске.

Али, Ратко беше тврђи од гранита, па се није двоумио. Мило запео, залаже се за распад државе, Ратко тврдоглав, хоће да очува монолитност Београда и Подгорице.

И, растури се друговање. Некада је у Миловом кабинету у Подгорици, госпар Монтенегра лично сипао лозу у вајареву чашицу, потом су се куцали и испијали љуту заједно, на екс.

Ипак се премијер и слободни уметник расташе без тешких речи.

– Мило мало прича, али ради успешно – смеје се Вулановић.

Владарову оперативност вајар је осетио врло брзо. Додуше, боље је рећи – оперативу! Опоменуше га, истине ради, Милови гласници, да ће све оно што је изградио, бити срушено, ако и даље остане на темељима федерализма. И тако и би.

– Стварно ми порушише све што сам створио у Црној Гори. Прво су ми уништили „Велики предео”, скулптуре од алуминијума које су прављене у Комбинату алуминијума у Црној Гори, а потом излагане у Кнез Михаиловој улици, на изложби испред Културног центра на Теразијама. За ту изложбу сам добио „Политикину” награду 1988. године. После тога је настао Камени град у Никшићу, који сам зидао десетак година. Са државом Црном Гором се и даље тужим због тог рушења, већ шест година. Али, мислим да је тај Камени град сада још присутнији него што је био, када га је било! То камење је скупљано широм Црне Горе и Херцеговине, потом је поломљено и побацано на периферији Никшића – каже вајар.

Тешко је преболео нестанак Каменог града.Али је преболео. Направио је Ратко сличан камени град и на београдској Ади Циганлији. И ено га, стоји, тамо. И стајаће ваљда довека. Ако га, којим случајем, не уклоне, копајући за ђенералом Дражом.

Оклопно-механизоване Милове снаге кренуше, после Никшића, на још једно експресионистичко утврђење вајара Ратка. И освојише га.Сломише Камени град у Подгорици, али што јес, јес, чиста је и неискварена душа скулпторска. За „пад” подгоричког здања не криви Мила, већ себе. Залетео се Ратко у стваралачкој еуфорији, затрчао се и изградио камени град без потребних папира.

Чудни су ти експресионисти. Кад се занесу, не траже грађевинске и употребне споменике за уметничка дела!

Питам Ратка –сретне ли се понекад случајно са Милом?Никшић и Подгорица нису мегалополиси. Али, одавно се нису видели.

Распала се земља, распало се пријатељство, растурише се и камени градови. Да ли би, сада, да га Мило позове, Ратко пристао да исклеше владара у камену? Насмејао се.

– Довољно је што смо заједно на фресци – одговара вајар.

Нешто тврђа срца био је када је рекао да лозу више с Милом не би пио. Човек који је сав свој живот посветио камену, није сигуран да ли би икада опростио Милу што га је ишчупао из скулпторског корена.

Али, заплет са фреском се наставља. Старешина Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић, рекао је јуче да се нико од црногорских политичара не налази на фрескама у том храму. Дакле, има Мила – нема Мила.

————————————————-

Задужен за спољњи изглед храма

Објашњавајући зашто је на фресци која изазива велику пажњу широм региона, Ратко Вулановић каже да је он био задужен за спољњи изглед храма. „Црква у Подгорици споља изгледа атрактивно, ваљда, захваљујући мени. Причао ми је митрополит Амфилохије – Ратко само ти зидај. И ја сам зидао”, прича Вулановић.