ОД КАДЕТА ДО ГЕНЕРАЛА

 Владимир Александрович Ирманов, рођен 18. октобра 1852. године, припадник pуског племства Кијевске губерније, блиски рођак Сузане Јакшић, супруге протојереја др Душана Јакшића, матурирао је у Московском кадетском корпусу и завршио познату Трећу александровску војну школу у Москви, био је у 134. феодосијском пешадијском пуку у чину потпоручника када прелази у артиљерију. Учесник је Руско-турског рата 1877-78. године у јединицама које су опседале тврђаву Плевна у Бугарској, када учествује и у зимском походу кроз Балкан у армији, која се улогорила поред Истанбула.

За испољену храброст добија чин капетана и завршава официрску стрељачку школу 1873. године. Почетком 20. века Ирманов се затиче на далеком истоку, командује Забајкалским стрељачким дивизионом у тзв. Кинеском походу 1900-1901. године. Командује четвртом источном-сибирском стрељачком артиљеријском бригадом, стационираном у познатој луци Порт Артур у Манџурији. Пуковник на положају који припада генералу достигао је апогеј своје војне каријере. Владимир Александрович је учествовао у практично свим војним операцијама Руско-јапанског рата везаним за одбрану Порт Артура 1904. године. Борбе је водио у рејонима Цињ-Чжоуа на Зеленим и Вучијим брдима.

Тада бива постављен за команданта Западног фронта где су биле стациониране Руске снаге. У једној борби је чак узјахао коња и лично кренуо у контра напад, а сви војници за њим, коњ је тада убијен, а Владимир је јуришао у борбу прса у прса, где је био рањен. Сада већ пуковник, Владимир наређује контра напад у једној тактичкој борби на стражарске заштитнице Јапанаца, уништава цео пук Јапанске пешадије, за овај осујећени напад непријатеља Владимир добија орден Св Ђорђа IV реда. Тадашња политика, ипак, посустаје и Порт Артур је предат непријатељу, Владимир је заробљен у Нагасакију, током заробљеништва додељен му је чин генерал мајора и орден Св Ђорђа III реда и Св Станислава I реда, а Јапански трибунал га ослобађа.

Током примирја Владимир се враћа у Русију на нову дужност команданта IV Сибирског армијског корпуса са седиштем у тврђави на Владивостоку. Он, као искусни ветеран Порт Артура, започиње обнову касарни, комуникација, полигона и складишта, тако да Владивосток убрзо постаје најзначајнији бедем Русије на далеком истоку и једна од најбољих поморских тврђава у свету. Две године пред Први светски рат преузима команду над трећим кавказким армијским корпусом, стационираним у Бакуу и прави од њега најбољи корпус Руске армије који је 1914. године упућен на западни фронт пред навалом многобројних снага Аустријанаца и Немаца. Ту су Руске снаге под његовом командом прешле у офанзиву и довеле до повлачења Немаца, Владимир је ту промовисан у генерала артиљерије, корпус је тада пребачен у Карпате ка месту Горлица око кога се очекивао пробој фронта. Ту је ратовао до 1917. године.

Владимир је био пун срџбе због издајничког поступка бугарске владе, која је 1915. објавила рат Русији и он је желео да крене у десант на бугарску војску, али канцеларијски „генерали“ му то нису дозволили. Тада већ 67. годишњи генерал артиљерије ставља се на чело коњичког корпуса у току одлучујућих борби код Вороњежа, почетком 1919. године, у јеку братоубилачког грађанског рата. У тим борбама бела армија генерала Деникина претрпела је пораз од стране црвених којима је командовао будући маршал СССР-а, легендарни, Буђони.

Владимир је искусио сву горчину пораза, са својим трупама превалио је трагични пут повлачења на југ од Вороњежа до Новоросејска и Крима.Брат Сузане ЈакшићНовембра 1920. године он заувек напушта вољену Русију, из луке Севастопољ. Онако покуњен, одбивши бродску кабину, на палуби, шибан ветром и мразом, над отвореним небом, знао је да се никада неће вратити у Русију. Месецима је боравио са својим козацима на полуострву Галипоље у Турској, до коначног доласка у Сремске Карловце.

У Србији је основао савез тзв. корпуса официра императорске Руске армије и флоте. По сећањима Сузане Јакшић, често је обилазио и проучавао утврђења, грудобране, бедеме и шанчеве Петроварадинске тврђаве, носталгично се сећајући своје славне прошлости генерала, једног од најхрабријих које је Русија имала!

Умро је 1931. године, сахрањен је на Руској парцели Успенског гробља у Новом Саду, али му гроб није сачуван…

У породици Сузане Јакшић сви мушки чланови су већином били официри императорске војске, међу којима поменути генерал Ирманов.

Михаило Д. Јакшић