ДР МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА О СВЕТОМ САВИ

Рођен 1936. године у селу Ратини код Краљева (метоху манастира Жиче, који се помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног), у побожној породици припадника богомолничког покрета владике Николаја, Миодраг Петровић је завршио богословију у манастиру Раковици, а затим Богословски и Правни факултет у Атини, где је и докторирао 1970. године, добивши новчану награду Атинског универзитета (тема доктората била је више него важна за његова будућа истраживања: Номоканон у четрнаест грана и византијски коментатори. Прилог изучавању тема о односима цркве и државе и епископа Старога и Новога Рима).

Савладао је старогрчки и латински језик, као и србскословенски, и од раних дана своје научне биографије почео да сабира материјал за рад на превођењу и приређивању Законоправила Светога Саве на савремени србски језик. Извесно време, по повратку из Грчке, водио је имовинско-правну службу у Патријаршији, а 1973. једногласно је изабран у звање доцента на Богословском факултету СПЦ, али Синод није потврдио овај избор, због − како је речено − недостатка новца. Од 1979. године радио је у Историјском институту САНУ, одакле је, као научни саветник, и пензионисан. Припремајући се деценијама за превођење светосавског Номоканона, истраживао је грчке и словенске средњовековне рукописе у библиотекама Свете Горе, Цариграда, Атине, Патмоса, као и у манастиру Свете Катарине на Синају и другде. Успут је написао велики број значајних чланака и расправа, углавном у вези са средњовековном црквенодржавном идеологијом Србије.

Рођени сте у селу Ратини, у близини Свете Жиче, у којем сте и ктитор цркве. Колико је ваше детињство у побожној родитељској кући и близини светосавске лавре определило ваш будући рад?

— Најранији и напресуднији узори за будући живот и рад били су ми, на првом месту, моји родитељи, затим парохијски свештеник Милорад Крстић, учитељ у ратинској основној школи Дмитар Луковић и, посебно, подвижници у манастиру Жича. Оно што сам као утемељење од њих примио у васпитном, духовном и образовном смислу касније се показало вреднијим од свих диплома и научних звања стечених у високообразовним установама. Од мајке сам, на пример, још у раном детињству слушао наизуст изговаране песме из збирке Јуначких народних песама и Духовне лире владике жичког – Светог Николаја. Издвајала је и понављала савет мајке Јевросиме сину: „Боље ти је изгубити главу / него своју огрешити душу“. Још упечатљивије, а у вези с тим, биле су њене често изговаране речи: „Не бојим се смрти, али се бојим греха“.

А свештеник и учитељ које помињете, како су они утицали на вас?

— Поменути парохијски свештеник био је узор правог свештеника и родољуба. Првих година после Другог светског рата окупили су се били са њим верници око вишестолетног храста да обаве литију. Ту сам се као дечак нашао и ја. Пришао му је један мештанин, борац из рата, и питао га да ли има дозволу месних власти да би могао да обави богомољу, на шта је он, уперивши кажипрст према небу, дао до знања да одозго добија потребну дозволу. Изнервиран због тога, борац из рата му је рекао: „Попе, пуцаћу ако не прекинеш!“ Свештеник се није повиновао, већ је, раскопчавши горњи део мантије, узвратио: „Пуцај, напиј се свештеничке крви!“, и наставио богомољу до краја. Реч је о свештенику иза кога су остала казивања о томе да је минирао железничку пругу Чачак–Крушевац кад је требало да прође композиција вагона са оружјем за Немце. И данас га се радо сећам по много чему, а и по изванредном краснопису на крштеницама, венчаницима и др.

Учитељ ме је, својом озбиљношћу и господственим држањем, повукао да кренем у Крагујевац ради уписа у Учитељску школу. Међутим, моји родитељи су предност дали Богословији и ја сам их послушао, за шта сам им дубоко захвалан.

А манастир Жича у вашем животу?

— Манастир Жича ми је био посебно надахнуће на путу духовног и образовног узрастања. Увек ми је изгледао близу иако сам преким путем до њега преваљивао по 10 километара пешке. А и до краљевачке гимназије сам свакодневно преваљивао по седам километара пешке у једном и у другом правцу. У Жичи сам се душом највише везивао за Светога Саву, коме је ту било архиепископско седиште. Тада ни слутио нисам колико ћу изучавати његову црквенодржавну идеологију, приврженост правоверју, служење Отачаству и правди у њему, посвећеност списатељству, што је представљало својеврсну брану у заштити Срба од опасности које су долазиле из суседства, нарочито од римокатолика, али и од Охридске архиепископије и др. Ето какви су узори углавном опредељивали моју животну стазу, на којој сам увек био свестан опасности и страха које рађа неправда и грех, али свестан и обавезе да истрајавам у одбрани истине, правде и правичности. Ради тога сам се увек трудио да будем на страни заштите нејаких и неправедно угрожених иако сам много пута због тога доживљавао непријатности и осуде. Није ми својствено да се сврставам на страну већине којој није стало до правде. Свестан сам такође чињенице и да сва знања која сам примио од угледних професора у Србији и на Атинском универзитету представљају само мрвице наспрам свега онога што не знам.

Ваше животно дело је рад на издавању и превођењу Законоправила Светога Саве. Колики је значај Свети Сава придавао Законоправилу види се из његовог поговора: „Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест протумачене су и благодаћу Божјом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући светлошћу разума, и од греха избављајући“. Свој рад на Законоправилу започели сте веома давно. А године 1991. објавили сте фототипију најстаријег преписа Законоправила, оног иловичког, из 1262. Реците нам нешто о свом раду на фототипији Иловичког преписа.

— Неколико разлога ме је покренуло да 1991. приредим фототипско издање иловичког преписа Законоправила Светог Саве из 1262. године. Неопходно је било да то највеће и најзначајније његово дело постане доступно свим проучаваоцима које оно занима: историчарима, теолозима, правницима, филолозима и др. Руководио сам се важним начелом у науци, кад се ради о старим писаним споменицима: „Прво издати, па проучити“. Тек после темељног и опсежног проучавања може да се говори о припреми и штампању званог критичког издања, за шта су потребна знања из филологије, палеографије, историје Цркве, права, грчког језика као изворног за састављање Законоправила на српскословенском језику, и друга знања, да би се добио добар превод на савремени српски језик и правилна тумачења. У том смислу је наш познати научник Никола Радојчић давно написао да би највећа штета била ако би се Савино дело недостојно издало.

Пошто се тај најстарији препис (од укупно једанаест сачуваних српске редакције) налази у архиву Југославенске (преименоване у Хрватску) академије знаности и умјетности у Загребу, а преписан је у манастиру Светог архангела Михаила на Превлаци у Боки Которској „на месту званом Иловица“ (отуда и назив „Иловички препис“) и пошто се назирао рат у Хрватској, важно је било да се он појави што пре у фототипском издању. А у Загреб је доспео из колекционарске збирке аустроугарског конзула у Солуну Антуна Михановића (1796−1861), који је у време књаза Милоша Обреновића био у Србији, такође у својству аустроугарског конзула. Уз то фототипско приређивање написао сам и одговарајуће прилоге. Када су ту прву и једину за сада фототипију Законоправила Светога Саве, чија тежина премаша шест килограма, видели у Конгресној библиотеци у Вашингтону, са чуђењем су говорили како Срби још с почетка 13. века имају тако велики законски споменик. Сада се та фототипија налази у већим научним центрима света, што значи да је многима доступна ради проучавања.

Шта нам можете рећи о средњовековној Србији уређеној на основама Законоправила Светога Саве?

— Законоправило Светога Саве је својеврсни устав за уређење свеукупног црквенограђанског и државног живота у Србији. Без њега је непојмљиво оснивање аутокефалне српске цркве и утемељење државне идеологије. Из њега закључујемо да је здрава породица предуслов за јаку државу. О човеку се води брига од његовог зачећа, па и после смрти, кад је реч, на пример, о томе шта се чини за душу покојника; које је то време кад зајмодавац не може да тужи дужника који има смртни случај у породици; после колико времена удовица сме да се преуда итд. Зато обично кажем да је Законоправило не само највећа законска књига у Срба него је својеврсно јеванђеље и права средњовековна легитимација српска.

Свети Сава у Законоправилу Србе назива „својима“ јер су сви једнога рода и, као такви, разликују се по особеностима од других народа. Управо у том смислу истакнуто је у поговору да „ко не зна ове књиге ни самог себе не зна ко је“. Под множином „књиге“ подразумева се збир више од сто византијских номоканонских списа које је Сава одабрао и назвао „богонадахнутим књигама“. Он не само да је одабрао те књиге, него их је и савршено превео на разумљив језик, тако да оне у очима Срба више нису покривене „облаком мудрости грчког језика“. Тај његов превод није био обичан, механички, него је био сложен стваралачки посао финог ткања. Распоређеност грађе и комбиновано коришћење различитих номоканонских текстова чине Законоправилосвојеврсним номоканонским зборником са којим ниједан грчки номоканонски зборник није истоветан.

Какав је однос данашњих Срба према Законоправилу Светога Саве?

— Законоправило Светога Саве дакле чини темеље уређења Србије у сваком погледу. Душанов законик (1349. и 1354) је једна свешчица наспрам Законоправила. Зато за решавање одређених питања упућује да се суди „по закону отаца“, тј. по Законоправилу. Уређење, углед и целовитост државе, а посебно Српске православне цркве, данас би изгледали много бољи када би се придавао значај оној поруци у Законоправилу о томе да онај ко „проникне у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити“.

Колика се небрига и неозбиљност уочава кад се ради о Законоправилу, види се по томе што се оно не изучава на нашим правним факултетима и што га ни под којом одредницом нема у обимној Правној енциклопедији, штампаној у Београду 1985. године. Али зато у њој има података о шеријатском праву (тј. исламском), о Канонском зборникуРимокатоличке цркве итд. Тужно је то што се у грађанском праву употребљавају стране речи, као на пример мираз (турски) и прћија (грчки), уместо праве домаће речи у Законоправилу – вено, од чега је настало, као облик и одређење, веновно право (као кад се каже брачно право и сл.) јер, с обзиром на правила о творби речи, рогобатно звучи кад би се рекло – мираско или прћијско право.

Да ли сте се, приликом објављивања првог дела превода Законоправила на савремени српски језик 2004, суочавали са препрекама?

— О небризи и неозбиљности према Законоправилу говори и то што се убрзо по објављивању исправног првог дела превода 2004. године, где је суиздавач манастир Жича, појавило и пиратско издање Историјског института 2005. године, које је мањкаво, са много материјалних грешака, и, као такво, за науку неупотребљиво.

Историјски институт, као тужена страна, приложио је списима предмета у суду исправу о наводно покровитељству Министарства науке, коју су републички јавни тужилац и Министарство науке званично оценили као фалсификат. Основни суд у Београду игнорише то формулацијом да наводно немам правни интерес да ми се тако нешто и пресудом потврди. Вероватно зато да ни судски трошкови не би пали на терет тужене стране. Затим, Историјски институт је са несуђеним спонзором – приватном трговачком кућом АДОЦ у Београду (воде је браћа Александар и Драган Обрадовић) присвојио за пиратско издање Законоправила скупоцен италијански штампарски папир у вредности близу 17.000 евра. Тај папир је мени поклонила Српска православна црквена општина у Трсту, као стварном поклонопримцу, а фиктивни поклонопримац је, по усменом договору, Историјски институт, јер он као правно лице не подлеже царинским дажбинама. Основни суд у Београду, иако је у том спору Црквена општина у Трсту умешач на мојој страни, као тужиоца, у пресуди наводи да је требало да тужим дародавца! Вероватно се и у том спору ишло на то да судски трошкови не падну на терет тужених. Неколико судија је у тој парници промењено, што је индикативно, иако је све било зрело за закључење расправе још код првог судије.

Да ли је, у овом непријатном спору, било покушаја да се неким државним установама укаже на значајЗаконоправила и неправилности у судском поступку?

— Црквена општина у Трсту се представкама обраћала министрима правде (Зорану Стојковићу и другима, укључујући и данашњег Н. Селаковића, јер судски спор траје од 2004. године), као и првом потпредседнику Владе А. Вучићу, али узалуд. Двапут сам се и ја писмом (са повратницом) обратио министру правде Н. Селаковићу, али ми није одговорио иако сам тражио да ме само прими на разговор, не наводећи било шта о судским споровима. Могао је и требало је макар да потврди да је уз писма добио и моја два рада из области коју проучава.

Зашто је све то тако, не знам, али говори се да је професор Оливер Антић, саветник председника Николића, кумством везан (преко зета и кћерке) са туженом страном АДОЦ, која је дала налог за штампање пиратског издањаЗаконоправила, пошто је изоставила одређена поглавља јер их још нисам био завршио, и пошто је са почетка књиге изоставила моју реченицу: „На захтев аутора и спонзора сав приход од продаје ове књиге намењен је даљем проучавању црквеноправних списа Сватога Саве“.

Не помињем то ни због чега другог него не би ли се нашао Србин да каже: „Није ли злочин то што се толико дуго суди и што никоме није стало до тога да се и други део Законоправила објави попут првог жичког издања, од укупно 782 странице?“ Не бих тако и толико бринуо када би постојао стручњак кадар да настави тај толико сложен, а за науку од непроцењиве важности, посао.

Најзад, о неозбиљности људи и злоупотреби Закоправила Светога Саве говори и чињеница да је у Земуну приватник фототипски умножио, профита ради, исправно жичко издање. Републичка финансијска инспекција је тим поводом исувише млако и незаинтересовано деловала.

У Законоправилу први наш архиепископ је савременицима и потомцима оставио и обавештења о саблазни римокатолицизма, који је у то време покушавао да на силу заузме територије на којима је живео србски православни народ. У свом огледу Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес, који је изашао у вашим одабраним делима, као и у низу других истраживања, дали сте доказе о томе колико је велика борба вођена за очување правоверја пред навалом империјалног Запада. Како су Срби у средњем веку штитили своју веру?

— Наслов пете књиге мојих одабраних радова гласи Богомилсколатинска јерес, ’Црква босанска’ и мухамеданство, Београд, 2013, стр. 314, у којој већи део посвећујем одбрани правоверја у Србији. Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике, који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта итд.

Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили – прво једна девојка, кад се пожалила на веру људи у кући за коју беше испрошена, где је видела и кумире (кипове), затим један војник кад је уочио како се у Отачаству попут кукоља брзо шири нека нова туђа вера – сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи Беседу о правој вери, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком филиоqуе. А да је реч заиста о Латинима рикмокатолицима као јеретицима, то изричито сведочи Теодосије, млађи животописац Светога Саве.

Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. Најистакнутији и најуспешнији у томе су Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки са списима у којима се до танчина разобличава римокатоличка вера као духоборачка, бабунска или богомилска дуалистичка. А о томе да су бабуни, уствари, богомили, сведочи једна глоса у Законоправилу Светога Саве, о чему сам потанко писао у својим радовима.

А какав је био став цара Душана, изражен у његовом Законику?

— Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна – филиоqуе, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере. На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу (Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи – јеретицима − о чему сам подробно писао у својим књигама. Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа Светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410–1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (49−51) Законоправила против латинске јереси. Јер, Дух Свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина.

Успут, са жаљењем помињем да три до сада објављене књиге Душановог законика, у издању САНУ, обилују промашајима, како у преводу на савремени српски језик, тако и у појединим тумачењима. Насумце се тамо говори, на пример, о „бабунској речи“ као некаквој „мађионичарској формули“; о „бесквасном хлебу“ као „неуквашеном хлебу“! Велика је штета што је тај веома значајан и јасан законски споменик помрачен произвољностима јер није претходило важно начело у науци: „Прво проучити, па издати и протумачити“.

Једна од кључних тема вашег научног рада је тзв. „Црква босанска“, за коју се и данас званично тврди да је била јеретичка, богомилска. Шта нам можете рећи о резултатима својих истраживања?

— У напред споменутој петој књизи мојих одабраних радова, као и у четвртој, под насловом Србија на размеђи Истока и Запада, Београд, 2013, стр. 225, садржана су опсежна истраживања у вези са „Црквом босанском“, „крстјанима“, „кудугерима − богомилима“. Укратко речено, резултати до којих сам дошао на основу проучавања средњовековне изворне грађе ништа подударно немају са разуђеним домишљањима о томе у домаћој и страној историографији од преко седам стотина библиографских јединица. Нико од проучавалаца до сада није могао да одговори на неколика кључна питања у вези са „Црквом босанском“, као на пример ко је њен оснивач, где јој је било седиште, зашто не постоји ниједан документ који би говорио о некаквој црквенојерархијској и духовној њеној служби, зашто се од пада Босне под Турке 1463. године уопште не помиње постојање „Босанске цркве“, која би требало да наџиви пад под Турке, као што се то догодило са Српском православном црквом.

Шта сте ви закључили кад је у питању „Црква босанска“?

— Вођен изворним средњовековним подацима, извео сам и објавио закључке о томе – ко су „крстјани“ и шта је „Црква босанска“. „Крстјани“ у средњем веку, не само у Босни, јесу хришћани Источне (не католичке) цркве. Тим именом су се распознавали и разликовали од римокатолика, који нису сматрани хришћанима. Свети Сава се потписао као „молабник свих правоверних“, назвавши их „крстјанима“, тј. хришћанима.

„Цркву босанску“ су чинили „поглавити крстјани“, што ће рећи – проверени и у вери учвршћени хришћани, који нису били свештеничког или црквенојерархијског реда, него световњаци (лаици). Имали су хијерархијски поредак на челу са „дједом“: гост, старац, стројник. Дјед је једном само поменут у изворима као „епископ“, у значењу „надзиратељ“, што је остало из времена кад су Византинци владали Босном. Иначе, звање „епископ“ датира још из времена много пре појаве хришћанства. Филип и Александар Велики постављали су епископе у новоосвојеним градовима, чији је задатак био да надзиру поредак.

Не само владар, него и сваки обласни господар у средњовековној Босни, имао је при двору „Цркву босанску“ као чисто световну, а не свештеничку установу. Задатак јој је био да – као дипломатско, саветодавно и арбитражно тело – штити интересе свог владара, односно господара, било да се ради о дипломатији или решавању судских спорова, око међа, на пример, било да се ради о томе да не падну под утицај римокатолицизма, ради чега су и морали бити „поглавити крстјани“.

Римокатоличка историографија је успела да заведе готово сав научни свет тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле и патарене крстјане у Босни. Из такве бајке поникла је нова бајка о томе да је „Црква босанска“, будући састављена од јеретика крстјана као богомила, основа за стварање данас зване „муслиманске нације“. Али у тој бесмислици нема историјског континуитета за стварање „муслиманске“ или „бошњачке нације“ зато што је „Црква босанска“ нестала кад је султан Мехмед Други 1463. освојио Босну. Нестанком „Цркве босанске“ међутим, нису нестали и „крстјани“, јер се они и после те године помињу у турским пописима. Пошто, дакле, „крстјани“ нису били богомили, онда се не може везивањем за ове стварати некаква муслиманска или бошњачка нација.

„Крстјани“, уствари, као већинско становништво, и „Црква босанска“ не само да представљају својеврсну снагу државног уређења средњовековне Босне него и непремостиву брану за већи успех римокатоличких мисионара.

Колико је ваш научни рад кадар да измени лажне представе о средњовековној Босни, која је, по свему, била већински србска и православна земља?

— Објављена моја сазнања о „Цркви босанској“ и „крстјанима“ међу првима је прочитао академик Милорад Екмечић. Нашао је за сходно да академику Добрици Ћосићу дâ да и он прочита оно што сам 1998. објавио под насловом Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и ’Црква босанска’. Овај ме је тада питао зашто нигде није јавно представљена та књига коју је пажљиво прочитао. Рекао је том приликом и ово: „Био сам млад кад сам слушао Крлежу да прича о богомилима. Пред њим сам се тада осећао инфериорно јер ми то питање није било довољно познато, а он је много знао. Али сада видим о каквој се заблуди радило, и, ако има открића у историографији овога века, то је то“.

Стандард.рс