Да ли Србија ванредним изборима рескира економско партнерство са Русијом

(Известија, Москва,  28. 1. 2014)

Политиколог Олег Бондаренко – о могућим перспективама балканског правца руске спољне политике 

По резултатима из 2013. године, текући спољнополитички курс Русије се показао доста ефикасан. Изузев ситних скандала око еколога-гејева-заступника правде, Москва је успела да се достојно представи у решавањима неколико глобалних међународних питања.

Осим свих осталих познатих достигнућа у односу на иранску и сиријску проблематику, крајем 2013. године је Русија успела да унапреди своје интересе и у оном региону на који се мало заборавило – а то је Балкан. Тамо је, најзад, почела изградња гасовода „Јужни ток“, који ће омогућити директно спајање Русије са Централном Европом, обилазећи тако територију „непоузданих транзитора“.

Давно очекивани повратак Русије на Балкан догађа се баш када је то потребно: у Србији и у Бугарској су на власти владе које су пријатељски расположене према Русији и заинтересоване за развој заједничких пројеката за руске инвестиције.

Тако је, на пример, изградњу српског дела “Јужног тока” од 1,7 милијарди €  на себе у целини преузео „Гаспром“. Такође, имајући у виду почетак реализације серије инвестиционих пројеката у Србији – осим „Јужног тока“, то су и пројекти Руских државних железница (РЖД) и „Росатома“, као и Внешторгбанке (ВТБ) и Сбербанке – и суседна Мађарска харизматичног премијера Виктора Орбана такође има претензије да постане кључни партнер Русије у том региону.

Међутим, сви ти планови дугиних боја се могу распршити у једном случају – код претње политичком дестабилизацијом, за шта су веома заинтересовани наши западни партнери. Није тајна да је вртоглавица од успеха – ствар која је веома распрострањена, и – авај, опасна. Нешто слично се данас одиграва и у недрима  владајуће српске странке: СНС.

Чудна је то ствар: без обзира на економску кризу која траје, рејтинг поверења влади и српској власти у целини, остаје изузетно висок. У томе се огледа и замор од дванестогодишње владавине ДС-а и давно ишчекивање да српски патриоти дођу на власт. Ма шта чинили СНС-овци у савезу са СПС-овцима – који у коалицији држе владу – обезбеђена им је потпуна подршка становништва.

То је завидни положај, и са њим није једноставно живети, јер он са собом носи и искушење сталног повећавања карташких улагања и наставак рискантне игре.

Искушење је још веће ако се у обзир узме и рејтинг од 40%, као у суседној Мађарској, где је партији премијера тако пошло за руком да добије две трећине места у парламенту. Још увек коалициона  СПС премијера Ивице Дачића се не може похвалити тако високим нивоом подршке, као што га има партија председника [Николића] – али, с друге стране, без савезника, председнику Томиславу Николићу ће бити тешко да задржи власт у земљи.

Томислав Николић је до председничке фотеље путовао дуго и доследно. Сама чињеница да је победио тек на петим председничким изборима говори много. Током 18 година – тај други човек  (после лидера Војислава Шешеља) те проруске (СРС) странке  данас је гарант повратка Русије на Балкан.  Баш на његову иницијативу, за време НАТО-бомбардовања, Југославија је замолила за придружење Савезној држави Русије и Белорусије. Данас, он може да уђе у историју као председник под којим ће Србија најзад остварити своју давнашњу машту: да изгради стратешке савезне односе са Русијом. Према подацима социолога, за то се залаже 68% анкетираних људи, док је за интеграцију са ЕУ свега 52%.

Крајем новембра, упркос противљењу групе прозападно оријентисаних снага у [српској] влади, „Гаспром“ је започео изградњу  српског дела гасовода „Јужни ток“. Ове године треба да отпочне реализација великог пројекта РЖД за модернизацију српских железница. Филијале руских банака ВТБ и Сбербанке у Београду треба да обезбеде финансијску подршку тих пројеката.

„Росатом“ показује велико интересовање за инвестиције у Србији. Али, сви ти планови су могући једино ако се у земљи очува повољна инвестициона клима и политичка стабилност. Неки Срби склони теоријама завере су све време причали о превременим изборима  и разним политичким сплеткама. Али, сплетке су једно – а сасвим нешто друго је оставка владе и расписивање нових избора за Народну скупштину, избора у превасходно парламентарној републици.

Данас би председник могао издати указ о расписивању ванредних избора [и јесте, прим. ВК], чији резултат ће бити да ће његова странка преузети целину власти у држави. Наравно, у том случају ће реализација свих заједничких планова бити замрзнута до тренутка формирања нове владе. Отворено питање јесте: да ли је држави са буџетом који има дефицит од 3 милијарде [€] нужно да, због личних амбиција неких политичара, рескира стратешке инвестиције и економско партнерство са Русијом? А – најважније питање је: да ли ће нова влада пре уважити мишљење Москве него мишљење Берлина или Вашингтона? То ћемо знати одмах после избора.

Наравно – Србија није Украјина, и Томислав Николић није Виктор Јанукович, зато је мало вероватно да ће он пожелети да понови погрешан пут украјинског вође, који је на рачун Русије тежио да са асоцира са Европом.

Отворено питање јесте: да ли је држави са буџетом који има дефицит од 3 милијарде [€] нужно да, због личних амбиција неких политичара, рескира стратешке инвестиције и економско партнерство са Русијом? А – најважније питање је: да ли ће нова влада пре уважити мишљење Москве него мишљење Берлина или Вашингтона?

Ове године се навршава 100 година од почетка Првог светског рата. Историја [нас] учи да је балканске лекције боље научити у теорији – јер је у пракси то неоправдано скупо.

Аутор је заменик генералног директора Института међународне интеграције

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

Наслов и опрема: Стање ствари