Одлазак хероја из Дервенте!

Република Српска је прије неколико дана остала без још једног хероја – Мирослава Мике Микеревића (48) из Дервенте, човјека који је априла 1992. године спасао 38 српских војника заробљених у војном објекту Рабић код Дервенте без употребе силе, метка или жртве!

За овај храбри чин Мика је одликован највишим војним признањем орденом Милана Тепића!

Иако познат по својим многобројним војним и спортским побједама и као неко ко није прихватао поразе, овај велики борац изгубио је ону најважнију битку – битку за живот. Од маја прошле године када му је дијагностификован тумор Мика се борио свом снагом али је злоћудна болест ипак била јача.

Сахрани у селу Доња Лупљаница код Дервенте, поред породице и пријатеља, присуствовали су и његови некадашњи саборци, те чланови Рукометног клуба “Слога” из Прњавора у којем је Мика био ангажован као тренер.

Болест била јача

По окончању рата, у којем је провео четири године, трансформацијом војске Мика прелази на службу у касарну „Козара“ као припадник Оружаних снага БиХ, да би касније прешао у дервентску касарну. Још у рату бива повријеђен у судару војног возила након којег осјећа трајне проблеме са кичмом који ће се временом погоршавати те га 2008. године, након лијчења у Прњавору и Бањалуци, приморати на одлазак у пензију.

У пензији највећи дио времена проводи у раду прњаворског рукометног тима „Слога“ гдје је радио са свим селекцијама које су у том периоду постизале високе резултате, нарочито у млађим селекцијама које су учествовале и на турнирима међународног карактера.

Међутим злоћудна и тешка болест није мировала, болови су постајали све већи и интезивнији и убрзо Мики онемогућава ослањање на десну ногу те кретање без помоћи штака. Након пада у постељу води тешку битку како би поново стао на прослављене ноге али ни шест хемотерапија и многобројни лијекови нису помогли у побједи те је на Богојављење ове године стало куцати његово храбро срце.

У народу ће остати запамћен највише по херојском дјелу које је учинио на почетку рата када је из окружног складишта наоружања “Рабић” извукао и спасао 38 супарничком војском окружених српских војника који су били на задатку. Пошто су сви били са прњаворске општине те нису познавали терен Мика их је у току ноћи извукао кроз жицу и пречицама довео до слободне територије. Без силе, метка и жртве – потпуно перфектно и бриљантно!

Спасавање заробљених војника

Зелене беретке, зенге и хосовци са око 300 својих припадника окружили су 10. априла 1992. године војни објекат Рабић код Дервенте и војнике  у њему. Команди Гарнизона нису дозволили да опкољеним војницима доставља храну те су тражили предају објекта и људи.

Суочени са војницима у окружењу, како је вријеме пролазило заробљеници су све више вјеровали у то да су жртвовани. Међутим, посредством команде стражи у објекту јављају да ће их посјетити младић у цивилном одјелу, тексас јакни и хлачама, те покушати их спасити. Спасилац је био управо Мирослав Микеревић.

Мика је кренуо ка војном објекту те је ухапшен и прије него што је стигао до Рабића. Знајући да је Србин и да је био на обуци у касарни од Мике су тражени разни подаци. У драматичном разговору није се дао збунити, одговарао је убједљиво те је констатовано да је “поштен и исправан Србин” који може бити од користи.

Обећали су заточеницима цивилна одјела и пратњу до Тромеђе уколико сви напусте складиште а Мирославу пет година безбједног живота у Дервенти и именовање за заповедника групе хосоваца и беретки из Бишње и Тетиме. Мика је саговорнике убједио да га занима искључиво спорт а никако рат, што су они повјеровали те га пустили да оде ка објекту Рабић из којег се по договору сутрадан у 8 часова требала обавити примопредаја људи и опреме.

Након што је стигао у објекат, Мика се сложио са заточеницима да није вјеровати обећањима те су заједно почели да кују план ноћног изласка, који су убрзо и остварили. Прије пробоја у који су кренули око 3.30 сати обављено је минирање објекта, пуштено шест њемачких вучијака док су два повели са собом. Са собом су понијели сво лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 зоља и осталу опрему.

Мирослав их је са чела колоне водио кроз четири линије бодљикаве жице, три потока уз додатни притисак пошто се очекивала мјесечина те се морало пожурити а да не буду примјећени од стране огромног броја хосоваца који су се налазили у близини.

Пробој и марш су трајали више од четири сата а на  врх Дебеле обале су стигли око осам сати, баш у вријеме када су их хосовци очекивали на главној капији складишта. Спасени војници и њихове породице и пријатељи овај храбри подвиг Мирослава Микеревића сигурно никада неће заборавити.

Заљубљеник у рукомет

Мика ће остати запамћен и као велики ентузијаста и заљубљеник у рукомет. Сви се слажу да је управо захваљујући њему рукомет у Прњавору отргнут од заборава.

Играо је у РК „Дервента“ а крајем осамдесетих прелази у прњаворску „Слогу“ из Прњавора, у којој касније остаје као лиценцирани тренер и ниже многобројне успјехе.

Био је редован учесник и репрезентативац ВРС у војном вишебоју, кросу, тркама на 1500, 3000, 5000 метара, полумаратону и маратону.

Учествовао је на многобројним турнирима у малом фудбалу а истакао се и као играч и активиста у Фудбалском клубу “Задругар” из Бишње у којем је имао улогу од секретара, предсједника до тренера клуба.

Носилац многобројних медаља, пехара, диплома, плакета и захвалница.

О. Тешић / http://etrafika.net/vijesti/bih/26652-odlazak-heroja-iz-dervente