Срби у Војној крајини: Бранили Европу оружјем, а свој идентитет – просветом и уметношћу

Иконостас из Великих Бастаја сигурно није био уникат, али је једини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих

СЕЋАЊЕ на сјај средњовековне Србије вековима је одржавала самосвест српског народа, без обзира на то ко је њиме тренутно владао и где се током тегобних сеоба налазио. Угњетачи су зато непрестано покушавали да исеку жиле дубоког корења из кога су Срби црпели снагу из славне прошлости да би преживели мрачну садашњост.

Чувари предања су зато од пропасти деспотовине до обнове државе 1804. и у окупираној Србији и земљама изгнанства водили непрестани рат за сећање. Народни песници су националну историју преточили у епске песме, али они нису били једини чувари баштине.

– Слика се такође користила као тајни језик којим се одржавало српско предање. Управо говором слик, родољубиви и непокорни пакрачки епископ Павле Авакумовић и сликар Мојсије Суботић охрабрили су 1785. Крајишнике у Западној Славонији и послали јасну поруку бечком двору, који је забранио слављење српских националних светитеља. Уз благослов епископа, уметник је одступио од канона и на централном делу иконостаса цркве у Великим Бастајима, насликао иконе с ликовима светих српских владара. То је био велики политички гест у време кад је Хабзбуршка монархија вршила страховит притисак на Србе да напусте своју националну цркву – каже историчар уметности Никола Кусовац.

Он напомиње да иконостас из Великих Бастаја сигурно није био уникат, али да је једини преживео систематско уништавање српских богомоља у НДХ, свесни комунистички немар и грађански рат деведестих. Овај последњи је био крај трагичне приче крајишких Срба која је почела с опадањем моћи Османске империје.

– Срби из Војне крајине добили су као привилегије локалну самоуправу и очување националне православне цркве док су проливали крв за одбрану католичке и протестантске Европе. Чим је опасност од агресивног ислама почела да јењава, почео је да расте притисак да се „шизматичка“ српска црква „денационализује“ – објашњава Кусовац.

Врхунац тог притиска наступа у време Марије Терезије, од 1769-1779, кад се усваја пропис о „редукцији празника“ с образложењем да празновање изазива штете у привреди.

– Та „редукција“ се односила првенствено на Србе којима је забрањено слављење националних светитеља. Толерисан је само Свети Сава који је смео да се помене током Службе, али не и да се прославља – објашњава Кусовац.

Међутим Срби су изненадили Беч који их је сматрао простодушним и срчаним варварима који умеју само да се бију. Српска православна црква показала је угњетачима отпор у светосавском духу, оснивањем српских школа и одбијањем народа да децу шаље на школовање код језуита у унијатским црквама. Линија фронта померила се на духовно бојно поље, где су се као неустрашиви Крајишници сада наступали образовани свештеници и уметници.

За спектакуларну манифестацију српског отпора одабрано је село Велики Бастаји у западној Славонији, која је на аустрогарским мапама означавана као „Мала Рашка“.

– Све је било изузетно добро промишљено. Иконостас је насликан за обновљену Цркву Светог Георгија, у селу које у имену има реч Бастаји, која означава и најтврђе бастионе и најупорније борце – објашњава Кусовац.

Он наглашава да је данас тешко и замислити осећања српског народа који се окупио у јесен 1785. на литургији у Великим Бастајима. Крајишници су кључали од понижења и беса јер су им Хабзбурзи, за које су вековима одано гинули, забранили очување националне свести.

– Замислите како су поносни били када су на централном месту иконостаса видели забрањене српске светитеље. На местима где по канону треба да стоје иконе великих празника, Богојављења, Сретења и других, стајале су иконе с ликовима светих српских владара Немањића, кнеза Лазара, деспота Стефана Високог, Ђурђа Смедеревца и Стевана Штиљановића – описује Кусовац.

Врхунац је била централна икона, на којој се по канонима представља Страшни суд – „деизис“, где Христос седи на престолу као судија, а Свети Јован Крститељ и Богородица му прилазе и моле за милост према људском роду. Потпуно другачије изгледао је „српски страшни суд“ који је насликао Мојсије Суботић, са благословом пакрачког епископа Павла Авакумовића, потомка угледне и моћне српске племићке породице из Сент Андреје.

– Иконостас је намерно урађен ван традиције српског иконописа, у духу барока, као резултат добро промишљеног политичког акта. Ликовним језиком, лако разумљивим српској средини, а још више аустроугарској власти, пркосно и јасно показано је српско незадовољство и отпор. На престолу је као „страшни судија“ представљен Душан Силни коме прилазе Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, односно Стефан Немања, да моле за милост према српском роду. Била је то бритка и кристално јасна порука ликовним језиком, својеврсним „српским кодом“, која је потврђивала рачи Крајишника у писму Вараждинском генералату: „Волимо мртви бити него наших отаца закон да изгубимо“ – каже Кусовац.

Иконостас са „српским кодом“ преживео је систематско уништавање православних светиња у НДХ, а после пола века један је од ретких који није разорен у сецесионистичком рату авнојевске Хрватске захваљујући томе што је у задњи час пренет у Србију.

– Цркву у Другом светском рату спасли су локални Немци, становници Малих Бастаја, који нису дозволили усташама да запале српску богомољу. У септембру 1991. осим малобројних слабо наоружаних мештана није имао ко да брани цркву у Великим Бастајама, јер се ЈНА „јуначки“ повукла – сећа се Кусовац, који је као члан Кризног штаба за заштиту културних добара на ратом захваћеним подручјима у септембру 1991. отишао у Западну Славонију.

Он није имао благослов ни од државе, ни од Цркве да спасава српску баштину, већ само да је попише. А после – како јој Бог да.

– Већ сам се помирио да је овај бисер изгубљен, кад ме је једног јутра на улазу у Народном музеју изненадила гомила сена. Неколико храбрих сељана Бастаја у њега је умотало стари иконостас и донело у Београд. Тако су га спасли од уништења, јер је сеоска црква 1992. минирана, иако је била ван ратне зоне. Музеј је иконостас рестаурисао и предао власнику, Српској православној цркви. Пре неколико година српска влада одлучила је да сву спасену српску баштину, укључујући и иконостас са „српским кодом“ врати Хрватској. Изневерили су речи патријарха Павла: „Вратићемо српске светиње кад се врати и српски народ“ – каже Кусовац.

Новости