У Кијеву делују борбене групе које нису потчињене ни власти ни опозицији

СИТУАЦИЈА У УКРАЈИНИ ПОДСЕЋА НА РУСКУ 1917. КАДА СУ БОЉШЕВИЦИ КАО „ТРЕЋА СИЛА” ПРЕУЗЕЛИ ВЛАСТ

• Радикална опозиција је 1. децембра 2013. године јуришала на администрацију украјинског председника. Већ тада је власт била дужна да, у складу са законом, похапси изгреднике. Међутим, она то није учинила
• Читавих месец дана представници тзв. аутомајдана блокирали су објекте својих политичких опонената, упадали у њихове станове, уцењивали њихову родбину и пријатеље и ометали рад органа државне власти. Ни овог пута није уследила потребна реакција 
• А током апсолутно мирне акције „Окупирај Волстрит” 2011. године, америчка полиција не само да је растерала њене учеснике, већ је похапсила више од 6000 људи (подаци нису потпуни)

Пише: Јуриј ГОРОДЊЕНКО, политиколог (Кијев)

ЕКСТРЕМНИ део украјинске опозиције покушава да заузме зграде парламента и кабинета министара.

Екстремисти користе молотовљеве коктеле, спалили су за један дан четири милицијска аутобуса и два теретна возила. Неколико градских објеката је оштећено. Имаш утисак као да се налазиш у Сирији у 2011. години. Али, авај, то је Кијев јануара 2014. године.

Зашто је оваква ситуација могуће? Шта је разлог да се Украјина фактички налази само неколико корака од почетка грађанског сукоба?

Органи реда у читавом свету сурово спречавају екстремистичке иступе. Током апсолутно мирне акције „Окупирај Волстрит” 2011. године, америчка полиција не само да је растерала њене учеснике, већ је похапсила више од 6000 људи (подаци нису потпуни).

Овакве мере су осудили Русија, Бразил, Индија, Венецуела, Иран и друге земље. Али, америчке власти су то игнорисале.

У августу 2011. године Лондоном се ширио талас нереда који је био изазван одлуком Краљевског вишег суда. На улице британске престонице тада је изведено 1700 припадника специјалних јединица и полиције који су угушили протесте и само у првом дану похапсили 888 „изгредника”. Тада су Либија и Иран осудили понашање владе Дејвида Камерона и затражили да поднесе оставку. Међутим, Велика Британија је игнорисала мишљење ових и осталих земаља.

Радикална опозиција је 1. децембра 2013. године јуришала на администрацију украјинског председника. Већ тада је власт била дужна да, у складу са законом, да правну оцену и похапси изгреднике. Међутим, она то није учинила.

Пред очима читаве јавности у Кијеву је трајала обука милитаризованих групација за дејства у урбаним и градским условима. За то време требало је извршити проверу ових људи и утврдити чиме се они баве. Међутим, ни то није учињено.

Читавих месец дана представници тзв. аутомајдана блокирали су објекте својих политичких опонената, упадали у њихове станове, уцењивали њихову родбину и пријатеље и ометали рад органа државне власти. Ни овог пута није уследила потребна реакција.

Безакоње увек води до пораста правног нихилизма и нових и тежих злочина.

На крају је ситуација дошла до усијања и ескалирала у правих уличних борби у центру Кијева.

Али, и опозиција је изгубила контролу над ситуацијом. Лидери опозиције нису у стању да над својим присталицама на Мајдану створе колико-толико ефикасан механизам управљања. Они су кроз прсте гледали на то што се у Кијеву формира борбена група која никоме није потчињена.

Они нису приметили ни да се расположење нагло померило у страну екстремизма.

Током више недеља посланици из редова Партије региона (посебно Олег Царјов), политиколизи и начелници органа реда упозоравали су да се на Мајдану налази читава армија страних политтехнолога који су специјализовани да организују масовне нереде. Лидери опозиције су и на ова упозорења гледали кроз прсте.

Тако да су 19. јануара 2014. године били потпуно беспомоћни и нису могли да зауставе јуриш радикалних група на владу и Врховну Раду.

Опозиција има потуно нерешено питање лидерства. Нико не жели да попусти. Зато постоје три центра у којима се доносе одлуке: Кличко, Јацењук и Тјагнибок. Они паралелно воде игру и то свако за себе.

Беспомоћност власти и слабост опозиције увек води до појаве нове, радикалније и агресивније политичке силе. Силе која је у стању да обе стране почисти са политичке арене.

Нешто слично смо видели 1917. године када је непријатељство међу руским кадетима, социјалистима и мењшевицима довело до јачања бољшевика и њиховог доласка на власт.

У немачкој Вајмарској Републици 1933. године, слабост социјал-демократа, центриста и десних снага, доводи до стварања нацистичке Немачке – Трећег Рајха.

У Украјини је већ сазрела ситуација да се формира нова идеологија.

Данас у Украјини само две политичке партије имају своју идеолошку основу: Свеукрајинско удружење Слобода (са нацистичком идеологијом) и Комунистичка партија Украјине (комунистичка идеја). Обе идеологије су настале још у XIX и почетком XX века. Оне су оријентисане само на део бирачког тела и по многим тезама не одговарају реалности овог века.

Читав проблем формулисања идеологије је у томе што аналитичари (политиколози) који су позвани тиме да се баве или су бивши функционери администрације Леонида Кучме или су људи које су припремили западни фондови („Обнова” која припада Сорошу и остали).

Ови први непрекидно мењају своје ставове, а други отворено раде за стране интересе.

Превео: Горан ШИМПРАГА

Факти.орг