Украјина – прва крв

Росијскаја газета, Москва, 23. 1. 2014

Догодило се. Проливена је прва крв. 20-годишњак, Сергеј Нигојан из Дњепропетровске области је око 6 сати изјутра преминуо на самим барикадама у улици Грушевског. Ту информацију су ми потврдиле колеге.

Сви ишчекују резултате обдукције. Не искључује се провокација. А – у 10 сати изјутра погинуо је још један младић – стар око 25 година. Није стигао жив до болнице.

Извештаји о првим жртвама су јако загрејали страсти на малом комаду земље на улазу у стадион „Динама“ од стране улице Грушевског. Овде су то прозвали „Мала земља“. Већ трећи дан овде се брани „Беркут“[1] и већ трећи дан лете каменице, гранате, ракете и „молотовљеви коктели“. Снег се измешао са пепелом и гаром светлећих ракета – а сада и са крвљу.

Пишем ове редове док под прозорима само трешти. Ноћу се торњеви стадиона „Динама“ осветљавају експлозијама. Дању се диже дим и чује се нескладно певање украјинске химне. „Мала Земља“ као да је неки ожиљак од удара камена на шофершајбни – а одатле полазе прскотине кроз целу Украјину. Држава није стакло, и за њу не постоје аутосервиси. На прилазима „Малој Земљи“ пече у грлу. Ћутљиви момци у камуфлажним оделима и маскама само довлаче кутије са кинеским ракетама. Скоро сви у рукама имају мотке, бејзбол палице, арматурно гвожђе и обичне грубе необрађене даске. Неки срећнији имају и милицијске штитове. Остали – нешто импровизовано. Видео сам поднапитог чикицу који поносно пред собом држи поклопац шерпе, дршку лопате, а на глави му лавор. Што ближе стадиону – то гаравија лица. Толико је гарежа, да стално мораш кашљати.

На „линији фронта“ им одговарају равномерним ударима о изгореле костуре милицијских аутобуса. Распоред је овакав: На малом скверу који је нешто изнад улаза у стадион, стоје редови Беркута. Пред њима – зид алуминијумских штитова. Нешто ниже од њих – изгорела техника: преврнути аутобус и камион „Зил“ са цирадом. Позадину нападача на Беркуте затварају још два изгорела аутобуса. Евромајданци[2] се у групицама, под штитовима пребацују ка првом аутобусу и одатле бацају „молотовљеве коктеле“ на редове Беркута. Када потроше флаше, користе обичне каменице из калдрме. Понекад узлећу новогодишње ракете, али осим галаме и експлозије оне ништа не доприносе јуришу на милицонере заштићене шлемовима.

Ни Беркут не стоји мирно.

Један камен, пошто се одбио од ивичњака разбио се и болно ме ударио по колену – модрица. Сада сам схватио зашто евромајданци увијају крпама потколенице и обавијају их селотејпом.

Страни дописници су сви под оклопима и са шлемовима.

Број рањених је већ превазишао стотину. Има и повреда од којих ти се леди крв у жилама. Тројици је избијено по једно око,а једном су ампутирали шаку. У болници је 42 људи са опекотинама и повредама ока. Поред мене је идући од правца аутобуса прошао један високи човек у шоку. Половина лица му је окрвављена. Гурајући у страну радозналце, према њему се пробијала група студената пољопривреде уз узвике: „пролаз за санитет“. На шлемовима су им црвени крстови. Положили су окрвављеног на носила и улетели натраг кроз гомилу.

Флаша са упаљеним фитиљем се није разбила ударивши у алуминијумски штит Беркута. Овај ју је зграби и баци натраг у аутобус у коме се скривала авангарда са мајдана. Стојао сам на тридесет метара одатле. Ватра је захватила предњи део аутобуса и пребацила се на нападаче. Шта је тек тада почело! Урлици у помоћ и проклетства упућена Беркутима. Једног момка су одмах угасили. Други је још кратко време горео док га нису оборили и савладали пламен. А – Беркути су испалили неколико светлећих граната и почели лупати својим алуминијумским штитовима – што је био сигуран знак контранапада. Напред, не заклањајући се, искочила је нека полупијана бараба: прво је очајнички показивао средњи прст омрзнутим Беркутима, а онда недолично врцкао бедрима, као да вози скије. Један други, налик на петљуровца[3], са све шубаром и дугачким шињелом, без устезања је од камера на сав глас псовао мајку влади, Јануковичу и Беркуту. Са стране сам посматрао ту представу и нисам веровао својим очима. И такви се спремају у Европу? А – најважније – баш бих хтео да упитам госпођу Меркел и остале [из ЕУ]: Шта ће им такви?

Два сасвим млада дечака са грађевинским шлемовима залепљеним селотејпом поврх вунених капица иду у јуриш под заштитом штитова. Старији их терају одатле: ма, није то за децу да ратују за слободу. Али, дечаци не одустају. Тек када су бацили по неколико каменица према Беркутима, одлазе самозадовољни – сада ће имати шта да причају у школи.

А – у Тернопољу[4] већ припремају допунско људство. На градском тргу су започели часови борбе прса у прса и самоодбране за оне који се спремају да иду у Кијев. Биће држане лекције и о томе како се праве и исправно бацају „молотовљеви коктели“.

На „Мајдану“ се појавила нова сила – „Десни сектор“. Боље речено, та сила је изашла из подземља. У њој су сједињени најзагриженији радикални националисти са симпатизерима. Укратко – оне црно-црвене заставе које се, ето, већ други месец вију над „Мајданом“ су њихове заставе. Тај Сектор је објавио сакупљање оружја и залиха за „свети рат“. Чак и ако се Јанукович уклони, секторци се неће смирити. Те Бандерине[5] наследнике ће задовољити једино комплетна националистичка револуција. Људи морају да им доносе и предају гас-маске, бензин, ацетон, куглице из кугличних лежајева, и све оно што може да се употреби у борбама. Нарочито се поздравља доношење ваздушних пушака са танадима брзине 300 м/с – то је за снајпере. На „Јутјубу“ су се појавили и позиви за физичку ликвидацију Беркута: „Украјинци! – Ко има оружје, излазите на улице и убијајте Беркуте!“ – ту објаву је ставио корисник са недвосмисленим ником „Европски патриота“. Догађало се већ слично у украјинској историји. Да-да: погроми Јевреја 1941, када су у Галицију дошли фашисти. Тада се од таквих позива мрачило у очима. Видео сам серију дијапозитива на Интернету. Још увек осећам од тога грч у грлу.

Два аутобуса из Харкова са активистима Партије региона[6] су путовала у Кијев да би се супротставили оној смеђој куги[7], али – налетели су на бандеровску заседу. На самом улазу у Кијев су их зауставили „аутомајданци“ – то је исто што и „мајдан“ – али на аутомобилима. У пуној опреми, са пиштољима и маскама, упали су у аутобусе. Поразбијали су стакла, отели заставе и запретили: „Ако се не покупите у ваш дрљави Харков и још једном се овде појавите – живе ћемо вас спалити!“ (дословни цитат). Аутобуси су се окренули и под пратњом се запутили натраг.

А шта је тамо – на другој страни? Трпи се, а трпи се још и даље. Трпеће се све до онда –док не избије националистичка револуција. Крв је већ проливена. А њена количина – то је само питање времена. Да додам: на једној страници Фејсбука се појавило и друштво за помоћ Беркуту. Скупљају паре – чак и у Америци. Ето, то је, ваљда и све.

На „Малој земљи“ сам провео тачно један сат – а после ми је постало досадно. Вести да у околини „Мајдана“ раде три школе за припрему јуришника, са чврстом хијерархијом, убојице су издељене не само на стотине, него и у десетине и са њима раде специјални психолози, уопште нису празна прича. Они се данас вежбају, миришу барут…а сутра ће кренути у прави јуриш.

Текст и фото: Јуриј Сњегирев (Юрий Снегирев)

Са руског посрбио: Василије Клефтакис / Стање Ствари

[1] Прим. ВК: Буквално – Златни орао, а тако зову владину јединицу специјалних оперативаца за одржавање реда и разбијање демонстрација

[2] Прим ВК: Антивладини демонстранти.

[3] Прим ВК.: Петљуровцима су у времену грађанског рата у Русији називали припаднике оружаних јединица које су се бориле за отцепљење Украјине од Русије (али у обичном [пост]совјетском говорном језику то има више значење разузданог бандита).

[4] Прим ВК: Тернопољ је град у Западној Украјини, која је центар антируске мржње, унијатства и римокатолицизма.

[5] Прим.ВК: Мисли се на присталице Степана Бандере (1909 – 1959), вође покрета за независност Украјине, који је у СССР-у сматран за бандита (убио га је у немачком избеглиштву један агент КГБ-а), а у Западној Украјини га сматрају за националног украјинског хероја.

[6] Прим. ВК: Харков је граду Источној Украјини, Партија региона је Јануковичева странка.

[7] Прим. ВК: Хоће се рећи – фашистима.